Grafit: Stop naseljavanju migranata (precrtano) fašista (dopisano)
Foto: Peščanik

Da rehabilituje Dimitrija Ljotića od Dana pobede Aleksandar Vučić bolju priliku nije mogao izabrati.

Logika je jednostavna. Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kada se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani. One nisu podobne. Zašto? Glupog li pitanja. Pa, zato što im je komandovao Hrvat, a Hrvati su vekovni srpski neprijatelji. I zato se pesme oslobodilaca Beograda danas u Beogradu ne pevaju.

Tako je, krajnje jednostavnom logikom Aleksandar Vučić rehabilitovao Dimitrija Ljotića. To još nije zvanično objavljeno ali logika je neumoljiva.

Ova jednostavna logika bila je, međutim, nedostupna istoričaru Dejanu Ristiću. Jer – tu pesmu koju su srpski fašisti pevali napisao je srpski pesnik Momčilo Nastasijević mnogo pre nego što su se ljotićevci i rodili, objasnio je suvereno Ristić. Nije se zapitao doktor istorije zašto je Dimitrije Ljotić od toliko drugih srpskih rodoljubivih pesama odabrao baš Nastasijevićevu.

A odgovor je lako mogao naći kod čoveka koji je proučavanju srpske poezije posvetio čitav svoj vek. Nastasijević je, naime, jedan od glavnih junaka „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića. U toj knjizi, između ostalog, piše da je Nastasijević „propovedajući večno-plemenski karakter srpske kulture i, uopšte, srpskog duha“ pozivao „srpsku kulturu na otrežnjenje od Zapada i na povratak rodnoj melodiji“, da je u „svom krstaškom pohodu na balkansko ’zapadnjačenje’ i gubljenje plemenske duše“ tvrdio „da je Zapad izgubio ne samo biće (da je zapad bića pad u ne-biće, u ništavilo“) već da je izgubio i svoju raspevanost“ te da je u svojim „člancima, posebno onima objavljenim u Narodnoj odbrani (…) glasom plemenskog proroka prorokovao pad narodne duše u pakao Zapada“.

To je zapravo ona najdublja, suštinska i nadasve njegova lična, poruka koju je Aleksandar Vučić poslao u svet na Dan pobede i Dan Evrope.

Peščanik.net, 11.05.2021.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Nešto je trulo

Saša Ilić – Divna apoteoza Dimitrija Ljotića

Srđan Milošević – Antiantifašistički „antifašizam“


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)