Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Šta je EU želela da postigne skupom1 predstavnika šest zemalja Zapadnog Balkana 11. i 12. jula u Trstu, opisano je u tekstu Vlade Gligorova. Ostaje još da se posle skupa ustanovi šta se realno dogodilo. Rezime bi se mogao svesti na nešto što je nalik na recept za tortu: red optimizma (EU) pa red pesimizma (Balkanci), i tako više puta. Dan uoči početka skupa najtiražniji italijanski dnevni list La Repubblica doneo je na čitavoj 12. strani, uz najavu na naslovnoj, intervju sa Anom Brnabić, predsednicom srpske vlade, sa očitom dominacijom zainteresovanosti za njen prodor na političku scenu, uprkos ličnom intrigantnom emocionalnom opredeljenju. Uspela je da bez uočljive samohvale ustanovi kako je to „istorijski pomak za Srbiju, ali sigurno i od uticaja na čitav region“. Nije propustila da iskoristi novinarsku znatiželju i ispriča svoje planove razvoja Srbije i saradnje u regionu. Posle toga beleženje velelepnog skupa svelo se uglavnom na nezainteresovanost tiražnih nacionalnih medija i nemilosrdno punjenje stranica lokalnih listova egzaltiranim tekstovima i slikama. Poseban prostor dobile su noge albanskog premijera Edija Rame: u belim sportskim patikama (tenama, kako to zovu Sarajlije) sa jarko obojenim pertlama kako promiču preko crvenog tepiha i intarzija na podu svečane sale.

Uoči skupa, najviše pažnje poklanjano je ideji carinske unije Zapadnog Balkana koja je, po ministarki EU za spoljne poslove Federiki Mogerini (Mogherini), potekla od srpskog predsednika Vučića, a prihvatio ju je oberučke evropski komesar za proširenje EU Johanes Han (Johannes Hahn) preoblikovavši je u „zajedničko tržište Balkana“. Dakle, ova najambicioznija ideja nije doživela ni da se nađe na dnevnom redu! Glatko su odbili da o njoj raspravljaju Hrvatska, Kosovo i Albanija. Kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj (Hoxhaj) za svoje medije izjavio je: „Kosovo je zaustavilo carinsku uniju“. Ništa posebno, jer su skoro svi ostali učesnici, vrativši se sa lepog provoda u Trstu, krenuli da preko lokalih medija deklamuju svoje „no pasaran“. Jutarnji list je, na primer, osvanuo sa naslovom: „Propast Vučićeve nove Jugoslavije“. Otpor je bljesnuo gde god je „principijelnost“ pružila mogućnost. Eminentni tršćanski istoričar, profesor Đovani Mikoli (Giovanni Miccoli), svojedobno je formulisao da kada se radi o interesima dogovor je moguć, ali kada se upletu principi odlično je ako prođemo bez rata.

Da je pomenuta mudrost validna pokazalo se i na skupu u Trstu. Jedini ugovor koji je potpisan, istina sa jednim uslovom, je onaj o finansiranju modernizacije transportne infrastrukture i njenog prilagođavanja evropskim standardima. Mnogo je barokno kitnjastih govora održano u prilog transportu kao osnovi razvoja, napretka, progresa itd. Međutim, svi su očekivali objašnjenje neupečatljive sume od 200 miliona evra odvojenih za tu svrhu. Ozarenost na lica vratila je predsednica regije Friuli Venecija Đulija, Debora Serakjani (Serachiani), kada je izrazila uverenje da će se za godinu-dve uspostaviti redovna putnička linija Venecija-Trst-Ljubljana (tom trasom je 60-ih godina prošlog veka prolazilo 6 putničkih vozova dnevno) i time ostvariti čvršća veza Evrope sa Balkanom. Dakako da nije to ozarilo lica, nego tvrdnja da su pomenutih 200 miliona namenjeni za izradu projektne dokumentacije, a da će prave investicije uslediti posle toga. Još više optimizma ulila je izjava Angele Merkel, koja je rekla kako joj je želja da vidi voz koji će povezati Minhen sa Solunom preko celog Balkana. A to što ona kaže, ume da zvuči kao zakon u EU.

Ali ni ovaj jedini potpisani ugovor nije bez „nagazne mine“ koju je podmetnula Republika Srpska: verovatno besan zato što nije pozvan na skup, Dodik je na samom početku skupa poručio da neće prihvatiti potpis u ime Bosne ukoliko se u ugovor ne stavi da BiH mora imati tri predstavnika: federalnog, iz srpskog i iz zajedničkog hrvatsko-muslimanskog entiteta. Sumanuti ultimatum očito je naljutio Dodikovog patrona, pa mu je naloženo da se izvuče iz glupave situacije. Poslednjeg dana samita stigla je saglasnost RS za potpisivanje dokumenta, ali „uslovna“, a šta je uslov saznaće se kasnije.

Ako bismo 200 miliona evra cinično opisali kao tačku topljenja balkanskih lidera, to ne bi bilo baš fer, jer je rasprava o formiranju zajedničke Privredne komora za Balkan tekla vrlo ekspeditivno, iako nije bilo reči o parama. Biće to „most saradnje“ preko kojega će doći pravila, zahtevi, pa i nešto novca za ekonomsko kultivisanje Baklana i njegovo pretvaranje u upotrebljivije tržište od 20 miliona potrošača. Operativni sekretarijat biće tačka u kojoj će se dnevno sticati informacije važne za aktivnosti svih privrednih komora regije. Nije formalno odlučeno, ali je jasno da će njegovo sedište biti u Trstu – „gradu koji povezuje Istok i Zapad“. Od organizacionog dela interesantnije je međusobno dobro razumevanje na workshopu „WB6 razvoj i poslovne (u originalu business) mogućnosti“ na kojem su eksperti za infrastrukture, transport, energiju, turizam i uzajamno povezivanje zajedno sa poslovnim ljudima našli efikasan zajednički jezik za buduće poslove.

U okviru samita, na CSF (Civil Society Forum) se sveobuhvatno raspravljalo o poslovnom okruženju i inovacijama; vladavini prava, regionalnoj kooperaciji i bilateralnim pitanjima; okolišu, energiji i klimatskim promenama; popularisanju Berlinskog procesa kao odgovora na rastući populizam; saradnji mladih i ako se čini da u nabrajanju nešto nedostaje onda je to pre moj propust da zabeležim, nego organizatora da se seti. Dakako, tolike teme podrazumevaju i odgovarajući broj stručnih referenata, diskutanata, posmatrača i političkih tutora, tako da je Trst više nego dva dana – mnogi su došli koji dan ranije da se malo provedu, a otišli koji dan kasnije da bi obavili i „shoping“ – bio u produktivnom haosu, ali ipak ne samo zbog Balkanaca, nego ponajpre zato što je u nekoj nerazjašnjenoj vezi istovremeno sa zajedničkom večerom povezano održan i samit nemačke kancelarke Merkel, francuskog predsednika Makrona i italijanskog premijera Đentilonija. Njihovo prisustvo trebalo je da označi važnost koju pridaju skupu o Balkanu, a uspelo je jedino da mu otme medijski prostor.

Sudeći po italijanskim medijima, sastanak lidera Italije, Francuske i Nemačke gurnuo je u senku ostala zbivanja u Trstu. Ali ni on ne previše – pola stranice i to parne unutar novine, uz fotos na naslovnoj. Veličanstvena trojka se sastala na za tu priliku ukotvljenom u luci fotogeničnom jedrenjaku sa tri jarbola i mnoštvom uštogljenih mornaričkih pitomaca i oficira. Raspravljali su o navali migranata uz podjednako kurtoazno neslaganje kao i na WB6. Makron je ostao pri svom da prima samo azilante sa ratnih područja (ko će one nesretnike koji se dave nasred Mediterana legitimisati da vidi odakle i zašto beže), Merkel je odala priznanje Italiji za „zadivljujuće napore“ i ništa više, a Đentiloni je pomirljivo sumirao da je svaka spremnost na razgovor pozitivna sama po sebi. Pošto su to saopštili novinarima okupljenim na molu kraj jedrenjaka, otišli su na završnicu skupa o Balkanu da pozdrave učesnike i sa njima zajedno simbolično pređu preko Trga jedinstva (Piazza Unità) u raskošnu zgradu prefekture na završnu zajedničku večeru sa Balkancima.

Nije manja simbolika u koncepciji skupa WB6, jer ga čine predstavnici 6 balkanskih i 6 zemalja članica EU. To žargonsko „šest-šest“ prilično dobro oslikava nerešeni rezultat posle intenzivne igre po forumima i na plenarnom skupu. Sem što su godišnji skupovi predstavnika EU i Balkana predviđeni Berlinskim procesom (koji neodoljivo podseća na Berlinski kongres na kojem je pre 139 godina odlučnije krojena budućnost Balkana), postoji i jedan deo pozdravnog govora na ovom skupu o Balkanu italijanskog premijera Đentilonija, u kojem on kaže da je Zapadni Balkan prostor koji „ako ne popunimo mi, popuniće neko drugi“. Strah od Rusije i Turske koje pokazuju sklonosti da prostor popune svojim shvatanjima, diktatorskom politikom, a možda i oružjem, krunski je argument koji bi mogao navesti EU da se energičnije angažuje na tom području. Loša strana je to što Evropa uglavnom deluje sa zakašnjenjem. No, kakva god da je, ona je bolji izbor jer ima ugrađen mehanizam za promene nabolje, dok suprotna opcija podrazumeva zakivanje u konzervativizam i diktaturu.

Dan posle održanog skupa o Balkanu, novine su osvanule sa velikim naslovom: „Trst pobedio na izboru za prestonicu evropske nauke 2020. godine“. Život teče dalje, poslovi takođe, a sa njima nade da se, sem provoda o tuđem trošku, na takvim skupovima nešto može pokrenuti napred i u korist onih koji skupovima ne prisustvuju, a u čije ime se priređuju.

Peščanik.net, 17.07.2017.

________________

  1. Ima nečeg skorojevićkog u neobuzdanoj upotrebi skraćenica, pa još na engleskom. Malo ko će za događaj u Trstu reći Skup šest zemalja Zapadnog Balkana. Mnogo je „profesionalnije“ reći „vestbolkansiks“ ili napisati „WB6“. Ograničio bih se na samo najčešće korišćene kratice: CSF – Forum civilnog društva; RCC in cooperation with RYCO je Regionalni komitet u saradnji sa Regionalnim omladinskim organizacijama za saradnju… Nisam ni shvatio šta je TIMMS – ali sigurno nije The Infant Mortality & Morbidity Studies, za šta se najčešće kratica upotrebljava. U mnoštvu kratica najrazumljivija je EFB – European Fund for the Balkans, mada nije sasvim jasna njegova funkcija („podupire širenje demokratije, evopske integracije i ističe ulogu WB u rešavanju evropskih problema“).