Grafit 1389 na Novom Beogradu

Foto: Peščanik

Kako proces (kakve takve) konsolidacije i objedinjavanja opozicije odmiče, sve je izglednije da će jedan od glavnih vezivnih elemenata njene platforme biti – zamrznuti konflikt. Reč je naravno o odnosu prema Kosovu. Iz nedavnog intervjua predsednika DSS-a Miloša Jovanovića Danasu, recimo, nedvosmisleno proizlazi da veći deo Saveza za Srbiju stoji na stanovištu da razrešenje (ili presecanje, kakogod) kosovskog čvora treba ostaviti za „bolja vremena“. Isto zagovara i dobar deo intelektualne elite koji nije, makar ne direktno, partijski angažovan. Dakle – radi se o prilično rasprostranjenom stanovištu.

Prvo što ovde pada u oči jeste da niko od zagovornika tog stanovišta ništa ne govori o tome kako bi ta bolja vremena trebalo da izgledaju niti kada će doći. Setimo se, kada je Zoran Đinđić krajem 2002. pokušao da otvori kosovsko pitanje, Vojislav Koštunica je rekao da još nije vreme. Od tada je prošlo gotovo dve decenije, a vremenske prilike samo su se pogoršale. U stvari, pošto svaka iole ozbiljnija analiza pokazuje da se bolja vremena u dogledno vreme ne mogu očekivati, jasno je da se tu na vreme, tj. na budućnost, zapravo i ne računa. Ono sa čim se stvarno računa je – inat. Drugim rečima, ne vodi se računa ni o posledicama, tj. ceni takvog stanovišta. Cenu zamrzavanja treba platiti, bez obzira kolika je. Pogotovo što je zagovornici tog stanovišta neće platiti; platiće je „sirotinja raja“, da se figurativno izrazimo.

Kad smo, međutim, već kod cene, jasno je da će ona biti vrlo visoka. Prema proceni koju je sredinom aprila iznela grupa stručnjaka, na čelu sa Miladinom Kovačevićem, direktorom Republičkog zavoda za statistiku, zamrznuti konflikt bi imao teške demografske i ekonomske posledice. Broj stanovnika Srbije bi 2060. godine bio gotovo prepolovljen, tj. sveden na 4 miliona, dok bi bruto domaći proizvod bio manji za oko 30 milijardi evra.

Još jednu dimenziju, ekološku, ovog problema pruža i skorašnja studija Fiskalnog saveta. Prema toj studiji Srbiji za rešavanje nagomilanih ekoloških problema u narednih 10-15 godina treba 8,5 milijardi evra. Jasno je da pare za te investicije mogu doći samo iz i uz pomoć Evropske unije. U suprotnom Srbija (p)ostaje i bukvalno zemlja nezdrava za život.

S druge strane, otklon od Evropske unije neminovno bi doveo do još većeg uticaja Rusije – koja već ionako obilato finansira srpske desničare – a i Kine. Oslonac na danas najmoćnije autoritarne režime u svetu nesumnjivo bi doveo do negativnih posledica na političke i opšte društvene prilike u Srbiji. Na demokratiju i vladavinu prava pre svega. Ali, imalo bi to nepovoljne posledice i po ekonomiju. Jer poslovi sa Rusijom i Kinom, kao što je na ovom mestu već više puta pisano (Srbija u nepristojnom položaju, Rusko ogledalo, Putevi svile, Čelična jutra), zapravo Srbiju drže u podređenom položaju, tako da iz tih aranžmana i ruske i kineske firme izvlače nesrazmerno veće koristi. Što već samo po sebi vodi našem daljem zaostajanju.

Konačno, ni nada da će propagiranje zamrznutog konflikta doneti kratkoročnu korist, to jest (preko potrebnu) smenu Vučića sa vlasti na izborima, ne čini se realnom. Zamrznuti konflikt Vučića održava na vlasti. Vučić, kao što je demonstrirao svih ovih godina, vrlo vešto (ma koliko se mnogima ne dopada da se Vučiću pripisuje bilo kakva veština) jaše oba konja – i nacionalističkog i evropejskog. Štaviše, on je u narodnoj nošnji mnogo uverljiviji nego u građanskom odelu. I on će u Evropu ujahati – ako do toga ikada dođe, razume se – ne kao najveći srpski Evropejac, nego kao „najveći navijač Novaka Đokovića“. Misliti da se Vučića može pobediti na nacionalističkoj platformi velika je zabluda.

Ako je, naravno, o zabludi – makar kod pojedinih aktera ove utrke, kao kod Vuka Jeremića, na primer – uopšte reč. Naime, nacionalisti (i njihovi ruski mentori) uopšte neće imati mnogo problema da prihvate taj (novi) Vučićev salto. Vučić u novoj staroj nacionalističkoj ulozi na vlasti za njih je manje zlo od Srbije u Evropi i normalizacije odnosa sa Kosovom. Kao što je uostalom i Slobodan Milošević bio prihvatljiv u svojoj ranoj, nacionalističkoj fazi, a bio odbačen tek onda kada je pokušao da tu politiku promeni. Odnosno kada su računi tog stanovišta počeli da stižu na naplatu, pa je trebalo na brzinu proprati biografije.

Sve u svemu, niti ćemo rešiti Kosovo niti ćemo se rešiti Vučića.

Peščanik.net, 17.07.2018.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.