Ljudima koji nisu živeli u Nemačkoj nije lako dočarati pune razmere uloge koju je Jürgen Habermas odigrao u ovoj zemlji. Istina, njegovo ime se redovno uključuje na manje ili više ozbiljne liste najuticajnijih svetskih filozofa. Ali ne postoji drugi primer javnog intelektualca koji je imao tako važnu ulogu u svakoj velikoj nacionalnoj debati – od kojih je mnoge on i započeo – tokom čitavih šest decenija.
Nova knjiga Philippa Felscha, istoričara kulture iz Berlina, prevedena s nemačkog jednostavno kao Filozof, s prikladnim podnaslovom Habermas i mi, tvrdi da je Habermasova misao uvek bila u savršenom skladu s različitim periodima posleratne nemačke političke kulture. Za čoveka njegove dugovečnosti to je izuzetno postignuće: Habermas je ove godine napunio 95 godina. Kao što primećuje Felsch, da je Michel Foucault toliko poživeo, mogao nam je ponuditi svoje komentare na predsednički mandat Donalda Trumpa; da je Hannah Arendt dočekala iste godine, dobila bi priliku da dopuni svoja razmišljanja o terorizmu posle napada 11. septembra.
Zato je ispovest filozofa na kraju ove knjige još značajnija: Felsch nas obaveštava da posle brojnih negativnih reakcija na njegove članke o rusko-ukrajinskom ratu, Habermas prvi put ima utisak da više nije u stanju da razume nemačko javno mnjenje. Da li se promenio Habermas ili se promenila zemlja, udaljavajući se od pacifizma i „postnacionalizma“ koje je filozof decenijama propovedao?
Habermas je dugo bio polarizujuća figura. Za mnoge čitaoce sa engleskog govornog područja to je pomalo zbunjujuće, jer veruju da je poznat kao filozof uspešne komunikacije, čak i konsenzusa; verovatno ga znaju i kao autora obimnih, teško razumljivih teorijskih knjiga.
U ironijskom obrtu, upravo je Habermasov spisateljski dar ono što često otežava uspešno prevođenje njegovih ideja. Pre nego što se posvetio društvenim istraživanjima, Habermas je radio kao novinar, a njegove intervencije u javnom životu – uvek u pisanoj formi, nikada na televiziji ili radiju – stilski su briljantne polemike prebogate metaforama. Njegove akademske knjige ponekad je teško prevesti upravo zbog sugestivnog korišćenja metafora koje i same obavljaju deo filozofskog posla.
Jedna od tih knjiga, izvorno objavljena 1962, do danas je prodata u više primeraka nego bilo koje drugo Habermasovo delo. Naslov je pomalo nezgrapan – Strukturna transformacija javne sfere – ali njena ključna teza je uglavnom jasna: demokratija se ne može svesti na slobodne i poštene izbore; krucijalno važan preduslov postojanja demokratije jesu otvoreni procesi formiranja javnog mnjenja. U Habermasovom stilizovanom prikazu, 18. vek je period u kom su buržoaski čitaoci počeli slobodno da se okupljaju u salonima i kafanama da bi diskutovali o romanima. Vremenom su se rasprave okrenule političkim temama. Dok su se monarsi prikazivali narodu kao vladari, građani su razvili očekivanje da država zastupa njihove stavove i radi u njihovu korist (bar oni koji su bili muškarci i posedovali imovinu).
Često se zaboravlja da je to knjiga koja govori o opadanju i propasti: kapitalizam je sve naglašenijim oslanjanjem na tehnike manipulativnog oglašavanja i širenjem složenih struktura administrativne države razorio slobodnu i otvorenu javnu sferu. Ipak, u retrospektivi se čini da su upravo šezdesete godine bile zlatno doba masovnih medija, što Habermas i potvrđuje u eseju iz 2022. o „novoj transformaciji javne sfere“. U tekstu ukazuje na kontrast između naše ere takozvanih „filtriranih mehurova“ i „post-istine“ i sveta u kom su postojale univerzalno uvažavane i ekonomski uspešne novine i TV kanali uz koje su se čitave nacije mogle okupiti svake večeri.
Kao što Felsch primećuje, ova knjiga, kao i kasniji Habermasovi filozofski radovi na temu komunikacije, sadržali su pravu vrstu poruke za posleratni period, vreme kada su zapadni Nemci, pošto su izašli iz nacističke diktature i starih tradicija poslušnosti pred državnim autoritetom, počinjali da uče kako da slobodno raspravljaju. Kao i mnogi autori na levici, Habermas je atmosferu dominantnu u ranim danima Savezne Republike Nemačke doživljavao kao pogubnu: Konrad Adenauer, izrazito antikomunistički kancelar koji je obećavao da više „neće biti eksperimenata“, tiho je uvodio bivše naciste u strukture nove države i pokazivao malo tolerancije za kritičko novinarstvo – a još manje za kritičke intelektualce.
U današnjoj Nemačkoj postoji neobično veliki broj debatnih emisija u večernjim televizijskim terminima, emisija koje se već narednog jutra opširno komentarišu u novinskim tekstovima, na javnim debatnim forumima koji primaju državne subvencije, kao i u opsežnim kolumnama posvećenim dugotrajnim raspravama između profesora. Suprotno klišeu racionalističkog filozofa deliberacije, koji bi od parlamenta najradije napravio učionicu, Habermas se eksplicitno zalagao za „divlju“ javnu sferu u kojoj se mogu iznositi sve vrste stavova. Istovremeno, takvi forumi bi trebalo da funkcionišu kao „postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda“, za filtriranje lažnih informacija i očigledno antidemokratskih stavova.
Podrška procedurama liberalne demokratije – koje marksisti često ismevaju kao „formalnu demokratiju“ – doprinela je Habermasovom neprijateljskom stavu prema posleratnim intelektualnim trendovima u Francuskoj, čije je intelektualce sumnjičio za promovisanje iracionalnosti i estetizaciju politike lišene svih normativnih standarda. Felsch prepričava kako su Habermas i Foucault jednom zajedno večerali početkom 80-ih godina u Parizu, u „ledenoj atmosferi“. Izgleda da su im nemački filmovi bili jedina tema za razgovor: Habermas je, kaže Felsch, govorio o naklonosti filmovima Alexandera Klugea koji se bave nemačkom prošlošću na pouzdan i pedagoški način, dok se Foucaultu više dopadalo slavljenje „ekstatične istine“ kod Wernera Herzoga u istraživanjima Afrike i Južne Amerike, s očigledno iracionalnim Klausom Kinskim u glavnoj ulozi.
Nije slučajnost to što je Habermas uvek vodio računa da ne podstakne nešto poput tradicionalnog nemačkog Geniekulta, kulta visokog genija – kao ni to što se upravo on poteže kao glavni dokaz kada francuski komentatori požele da kažu da je u poređenju s Nietzscheom i Heideggerom savremena nemačka filozofija beskrajno dosadna, i da u njoj dominiraju ljudi koje je francuski filozof Gilles Deleuze nazvao „birokratima čistog uma“.
Ali Felsch, koji ga je dva puta intervjuisao u njegovom modernističkom bungalovu u Bavarskoj, uspeo je da navede Habermasa da nam prizna nešto iznenađujuće: svaki njegov novinski članak, kaže Habermas, bio je motivisan besom. Umesto kao birokratu čistog uma koji pedantno održava nasleđe prosvetiteljstva, Habermasa je zapravo bolje shvatiti kao političku životinju – kao donekle impulsivnog čoveka s pouzdanim levo-liberalnim političkim instinktima. Osim načelne predanosti dijalogu i saradnji, njegova politička vizija podrazumeva evoluciju preko granica nasleđenih ideja etničkog nacionalizma, a prema kosmopolitskom međunarodnom pravnom poretku. I jedno i drugo je danas sve ugroženije.
Početkom 80-ih, prateći svoje političke impulse, stigao je do predmeta za koji se prethodno verovalo da nije „sposoban za teoriju“: do istorije. U polemičkom tekstu iz 1986. koji je pokrenuo jednu od najvažnijih debata u posleratnoj Nemačkoj, optužio je četvoro istoričara da pokušavaju da „normalizuju“ nemačku prošlost – kao i nemačku sadašnjost. Ključno je, pisao je tada, odupreti se bilo kakvoj relativizaciji holokausta od strane konzervativaca koji izgleda veruju da Savezna Republika Nemačka treba da usvoji neki oblik „normalnog“ nacionalizma. Umesto toga, tvrdio je Habermas, moguće je da su Nemci, naučivši nešto posebno iz svoje jedinstveno problematične prošlosti, usvojili ono što je nazvao „ustavnim patriotizmom“. Umesto da budu ponosni na kulturne tradicije i herojska dela velikih nacionalnih uzora, Nemci su naučili kako da zauzmu kritički stav prema istoriji, s pozicije univerzalnih načela ugrađenih u liberalni demokratski ustav.
Konzervativci su takav patriotizam često odbacivali i opisivali kao primeren samo za učionice: kao previše apstraktan i, uz posebno neprikladnu metaforu, previše „beskrvan“. Ipak, nema sumnje da je Habermas izašao kao pobednik iz debate koja je ostala poznata kao Historikerstreit, ili spor istoričara, te da je njegovu ideju o „postnacionalnoj političkoj kulturi“ prihvatalo sve više nemačkih političara, možda ne baš pod tim imenom. Konačno su se Habermas i Adenauer našli udruženi pred istim ciljem: to je Nemačka čvrsto usidrena na zapadu, s tim što je Habermas počinjao da je doživljava i kao moguću avangardu u napredovanju ka kosmopolitskoj budućnosti.
Čitav projekat je doveden u pitanje najvećim šokom koji je Habermasov politički svet doživeo pre ruske invazije na Ukrajinu: potpuno neočekivanim ujedinjenjem Istočne i Zapadne Nemačke koje je nadgledao Helmut Kohl, istoričar po obrazovanju, čovek koji je, po Habermasovom mišljenju, imao ključnu ulogu u pokušajima „normalizacije“ prošlosti. Habermas je bio skeptičan prema ujedinjenju još od 50-ih godina, kada su se socijaldemokrati zalagali za prevladavanje hladnoratovskih podela. Godine 1989, činilo se da će insistiranje na ponovnom stvaranju ujedinjene nemačke nacionalne države verovatno srušiti teško ostvarena dostignuća u razvoju ustavnog patriotizma i zameniti ga etničkim nacionalizmom.
Kada je pao Berlinski zid, Habermas je priznao da jednostavno ne oseća nikakvu „povezanost“ s istokom. U istupu koji su mnogi ocenili kao nadmen, tvrdio je da revolucije u centralnoj Evropi nisu donele nikakve nove političke ideje, već su jednostavno imale za cilj „sustizanje“ zapada. Takođe je bio zabrinut da će centralnoevropske nacionalne države, usled povišene osetljivosti na novostečeni suverenitet, oslabiti imperativ produbljivanja kosmopolitskog poretka.
Posle toga, Habermas je postao gorljivi zagovornik evropskih integracija. Poznih 70-ih govorio je da „nije obožavatelj Evrope“, budući da su ono što se tada nazivalo Evropskom ekonomskom zajednicom inicirali demohrišćani poput Adenauera, a funkcionisalo je pre svega kao zajedničko tržište. Ali Evropska unija je ubrzo postala neka vrsta polise političkog životnog osiguranja za ljude zabrinute oživljavanjem nemačkog nacionalizma posle kraja hladnog rata. U meri u kojoj bi Evropa zaista postala političko telo, činilo se razumnim verovati da bi jedna takva zajednica, uz svu raznolikost nacionalnih kultura, morala biti zajednica koju na okupu drže apstraktni politički principi – neka vrsta evropskog ustavnog patriotizma. Habermas je početkom 2000-ih zajedno s tadašnjim ministrom spoljnih poslova Joschkom Fischerom iz nemačkih Zelenih vodio kampanju za usvajanje evropskog ustava — ali bez uspeha.
Habermas je takođe zaključio da se evropski identitet može definisati posvećenošću međunarodnom pravu – u protivteži prema Sjedinjenim Državama koje su posle 11. septembra izgledale kao da gube svoje normativno utemeljenje. Takođe, 2003. bio je koautor poziva na evropsko jedinstvo zajedno s Jacquesom Derridom, bivšim filozofskim protivnikom koga je sumnjičio za iracionalizam i konzervativne tendencije, baš kao i mnoge druge francuske teoretičare. Evropa je trebalo da se definiše kao entitet koji poštuje zakone i načela humanosti u ime svojih država blagostanja – nasuprot Americi Georgea W. Busha koja odbacuje stege međunarodnog prava. Hibris američkih neokonzervativaca bio je veliko razočarenje za Habermasa, koji je u Sjedinjenim Državama proveo više formativnih perioda, počevši od prve posete kada ga je u Njujorku dočekala Hana Arendt.
Drugi centralni element evropskog identiteta koji je Habermas predlagao bila je posvećenost pacifizmu. Felsch uverljivo tvrdi da je Habermas bio izuzetno dosledan u svojim pacifističkim instinktima: kao protivnik ponovnog naoružavanja Bundeswehra 50-ih godina, kao kritičar Vijetnamskog rata 60-ih, i kao branitelj onih koji su demonstrirali pred bazama sa nuklearnim naoružanjem početkom 80-ih. (Habermas je prvi istaknuti teoretičar koji je pravdao građansku neposlušnost u zemlji u kojoj se kršenje zakona u ime moralnih načela smatralo krajnje sumnjivim.)
Felsch istovremeno podseća da je Habermas opravdavao sve ključne spoljnopolitičke odluke Nemačke u periodu posle ujedinjenja: podršku Zalivskom ratu, učešće u intervenciji na Kosovu, odbijanje socijaldemokratsko-zelene vlade da se pridruži američkoj „koaliciji voljnih“ 2002. Za Habermasa je rat opravdan samo ako nudi makar nagoveštaj uspostavljanja kosmopolitskog pravnog poretka, što, naravno, ostavlja dosta prostora za različita tumačenja. (To je bilo bar delimično uverljivo opravdanje u slučaju vojnih akcija koje su odobrile Ujedinjene nacije, ali je teže bilo opravdati NATO bombardovanje Beograda 1999.)
Ipak, prostor za tumačenje koji je Habermas ostavio u svom misaonom sistemu izgleda ne može obuhvatiti sve načine na koje je rat u Ukrajini transformisao političku kulturu u Nemačkoj i Evropi. Posle napada Rusije na Ukrajinu 2022, Habermas je u dnevnom listu levog centra Süddeutsche Zeitung objavio članak u znak podrške opreznom pristupu nemačkog kancelara Olafa Scholza pitanju pružanja vojne pomoći. Habermas je uvek bio blizak Scholzovoj socijaldemokratskoj stranci; njeni lideri su dolazili kod njega po savet, a povremeno je vršio pritisak na stranačke lidere da preispitaju politike koje je smatrao pogrešnim, kao što je diktat mera štednje tokom evropske dužničke krize. Dugo je postojala posebna veza između Habermasa i nekih frakcija unutar stranke kroz zajedničku opredeljenost za antimilitarizam.
Ali Habermasov poziv na pregovore s Moskvom 2023. godine izazvao je burne reakcije, uključujući i napade s levice. Zamenik ukrajinskog ministra spoljnih poslova Andrii Melnyk tvitovao je da su njegove intervencije „sramota za nemačku filozofiju“. Nemačka je, kao i veći deo Evrope, prihvatila novi politički imperativ, podstaknuta događanjem Zeitenwende— što je Scholzova fraza za veliku istorijski prekretnicu i povratak ideji o vojnoj samoodbrani. Za Habermasa, koji je oduvek tvrdio da je u politici bolje grešiti preteranim insistiranjem na miru i uzajamnom razumevanju, takav zaokret nije bio prihvatljiv. Na kraju je Habermas priznao Felschu da više ne razume reakcije nemačke javnosti.
Kritičari često tvrde i da je Habermas odustao od dugogodišnje posvećenosti radikalno demokratskoj i socijalističkoj agendi. Navodno, pretvorio se u navijača EU; odbacio je marksističko nasleđe, odustao od demokratizacije ekonomije i, što je možda najproblematičnije, postao je ono što Nemci nazivaju staatstragend: stub političkog establišmenta. Kada mu je 2001. uručena jedna od najprestižnijih kulturnih nagrada u zemlji, prisustvovao je veliki deo saveznog kabineta.
Ali, tvrdi Felsch, ako Habermasovo nasleđe zaista odlazi u prošlost, razlog za to nije način na koji se menjao Habermas već način na koji se promenio svet oko njega. Izgleda da su Habermasova strahovanja od nemačkog nacionalizma potvrđena usponom krajnje desnice koja se razmeće istorijskim revizionizmom kakav je neposredno posle Historikerstreita bio nezamisliv. EU se nije nametnula kao svetionik postnacionalizma, a njene težnje da postane globalna „normativna sila“ su u rasulu – nije u stanju ni da zaustavi lidere krajnje desnice poput mađarskog Viktora Orbana koji potkopavaju liberalnu demokratiju. Nade u kosmopolitski pravni poredak raspadaju se u doba novog rivalstva velikih sila. Istini za volju, Habermas nikada nije zastupao bilo šta što bi ličilo na tezu o kraju istorije, ali njegova temeljna ideja o svetu koji obeležava freundliches Zusammenleben – prijateljska koegzistencija – kao realističnoj utopiji svakako je dovedena u pitanje.
Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da je Habermasova misao imala smisla samo u „bezbednom okruženju“ bivše Zapadne Nemačke. U svetlu ponovnog uspona krajnje desnice, pozivanje na ustavni patriotizam je danas, zapravo, još važnije. EU beleži brojne neuspehe, ali njene strukture nam još stoje na raspolaganju za politički i moralno ambiciozne poduhvate. (Znamo da Habermas nije uspeo da uveri nemačke lidere da prihvate poziv francuskog predsednika Emmanuela Macrona da izgrade suverenu Evropu.) Koliko god da je Habermas razočaran Sjedinjenim Državama — koje su dugo bile prećutni garant njegovog pogleda na svet, u iskušenju smo da tvrdimo da najvažniji od temeljnih univerzalističkih ideala Amerike još nisu obezvređeni.
Habermas nikada nije bio jedan od naivnih liberala iz 90-ih godina: posao istorije nije da nam pokazuje koje ideje su ispravne a koje nisu; istorija je neprestana bitka u džungli javne sfere. Zadatak intelektualaca nije da budu optimisti ili pesimisti, što je način na koji su antimoderni mislioci u Nemačkoj nekada pokazivali dubinu svoje misli. Umesto toga, njihov zadatak je da uvek budu i ostanu borbeni i nezadovoljni.
Foreign Policy, 30.06.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 12.09.2024.
