Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Od kada se Srbija suočila sa pandemijom korona virusa, vlast je za samo nekoliko dana prešla put od višenedeljnog umanjivanja opasnosti od epidemije do niza drastičnih mera. Zatvorene su škole, zabranjena masovna javna okupljanja, zatim je uvedeno vanredno stanje, usledile su zabrane kretanja, a u trenutku pisanja ovog teksta znamo i za praćenje mobilnih telefona građana Srbije, zabranu prelaska državne granice i najavu ukidanja javnog prevoza i zatvaranje ugostiteljskih objekata.

Imajući u vidu sve što do sada znamo o značaju usporavanja širenja virusa, većina ovih mera kojima se smanjuje interakcija među ljudima u načelu su opravdane. Usporavanje širenja pandemije koja gotovo da nema paralelu u sećanju većine Evropljana, tražilo je brze i sveobuhvatne mere. Kada posledice odluka izvršne vlasti mogu da znače život ili smrt stotina ili hiljada građana, opravdana je svaka predostrožnost.

Međutim, iako se može pozdraviti pravac ovih mera, postoje brojni problemi sa načinom njihovog uvođenja i primene. Vlast očigledno nije bila pripremljena za ovu krizu (to i sami priznaju, ali uz opravdanje da „nijedna zemlja nije bila“) što znači da uvedene mere nisu dobro razmotrene. Suočena sa nepridržavanjem mera od strane građana, vlast sve više postupa restriktivno, što može imati višestruke neželjene posledice. Vlast se mora držati odgovornom za postupanje i u vreme vanrednog stanja; čak u ovim okolnostima raste potreba za preispitivanjem svih mera i ukazivanjem na njihove posledice.

Pođimo od samog obima ove intervencije. Vlada je u sredu 18. marta zabranila kretanje na javnim mestima osobama starijim od 65 godina (70 godina u mestima sa manje od 5.000 stanovnika), dok je svim licima zabranjeno kretanje od 20h do 5h. To znači da je, po poslednjim podacima RZS, oko 1.200.000 građana Srbije pogođeno prvom zabranom (oko 800.000 starijih u gradovima i 400.000 u selima) a ostalih 5.800.000 drugom zabranom (3.500.000 u gradovima, 2.300.000 u selima). Obim i efekat ovih mera je bez presedana u Srbiji u poslednjih dvadeset godina.

Vlast je, sa namerom usporavanja širenja virusa, očekivala da može odjednom da utiče na ponašanje sedam miliona građana Srbije. Ali, već na prvoj konferenciji za novinare posle uvođenja vanrednog stanja pokazalo se da premijerka Ana Brnabić gubi strpljenje sa građanima koji se nisu ponašali u skladu sa očekivanjima. Govorila je o tome kao o „ličnom porazu“ i istog dana su najavljene još restriktivnije mere kao odgovor na nepostupanje građana u skladu sa „apelima“.

Iz dana u dan, na svakoj narednoj konferenciji za medije, najavljivane su sve oštrije mere, koje sve više ograničavaju slobode i prava građana, i koje su samo dan kasnije stupale na snagu. Međutim, ovakav pristup postepenog uvođenja sve restriktivnijih mera nije održiv. Prva stvar koju neko iz vlasti ili ne razume ili ne želi da razume je zbog čega se neki ljudi ne ponašaju u skladu sa očekivanjima, za šta postoji nekoliko objašnjenja.

Ima ljudi u Srbiji koji čak i sada nisu svesni razmera problema u kome se nalazimo i do kojih ne dopiru apeli vlasti. Sa jedne strane, značajan broj građana Srbije je u potpunosti isključen iz javne sfere, ne prati informativni program, ne čita štampu i do njih dopiru sasvim mali i mutni fragmenti ovih informacija. Do ovih ljudi je posebno teško dopreti, a čak i kada se to desi, njihovo poverenje u institucije i njihove namere je toliko urušeno poslednjih decenija, da je potreban poseban pristup i prilagođavanje kanala komunikacije.

Nešto veći broj građana Srbije prati medije, ali njihovo razumevanje ove situacije je već oblikovano prethodnih nedelja informacijama koje su potcenjivale značaj epidemije i koje su širile neistine o navodnoj otpornosti naše populacije, kao i teorije zavere o poreklu virusa. Na dan kada su se na konferenciji za novinare predsednika Srbije Aleksandra Vučića zbijale šale o virusu, u Italiji je već bilo umrlo 12 ljudi. Današnji apeli na ozbiljnost i ukazivanje na razmere italijanske katastrofe su kod ovih građana efektivno već podriveni inicijalnom neozbiljnošću same vlasti.

Sledeći segment populacije koji se oglušuje o nova pravila ponašanja jesu oni kojima se već dugo vremena govori da pretnja od virusa za njih ne postoji. To su uglavnom mlađi i zdraviji ljudi, koji veruju da je virus pretnja po stare i bolesne, ali njima ne može ništa. Za njih je bezbrižno ponašanje racionalno, ne zbog toga što nisu dovoljno suočeni sa opasnošću koju predstavljaju po druge, već pre svega zbog toga što je opasnost po njih sistematski umanjivana u javnosti. Još uvek se u obraćanjima vlasti ponavlja da „klinci mogu sebi da dopuste da se glupiraju“. Ovaj segment populacije će usled toga promeniti ponašanje tek kada se jave smrtni slučajevi u njihovom ličnom okruženju, i kada to bude bio neko sa kime mogu da se identifikuju. Nova saznanja o neočekivano visokoj smrtnosti hospitalizovane mlađe populacije u SAD nas upozoravaju da ovo uopšte nije nemoguć scenario.

Međutim, pored segmenata stanovništva koji ne prilagođavaju svoje ponašanje zbog informacija koje imaju, postoji ogroman deo građana Srbije koji imaju informacije i žele, ali ne mogu da promene ponašanje. Prvo pitanje novinarke RTS-a na konferenciji za novinare već prvog dana po uvođenju vanrednog stanja ciljalo je pravo u metu. Kome direktno mogu da se obrate stariji od 65 godina i šta je sa zaposlenim u privatnim firmama koji ne mogu da rade od kuće? Ovo su dve glavne grupe kojima je najteže da promene ponašanje, ali kako premijerka nije imala jasan odgovor na ova pitanja u ponedeljak, tako smo videli i da je u prvih pet dana najveći teret restriktivnih mera pao upravo na njih.

Kretanje je u potpunosti zabranjeno za milion i dve stotine hiljada starijih građana Srbije. To su uglavnom ljudi sa ustaljenim navikama, specifičnim potrebama i u velikom broju slučajeva, ograničenom mogućnošću komunikacije sa spoljnim svetom. Po poslednjim podacima, lokalne samouprave su angažovale 6.000 volontera, uz koje radi još nekoliko hiljada članova Crvenog krsta i civilne zaštite. Nikako ne treba potcenjivati trud i angažman svih tih ljudi, ali ne može se sa ozbiljnošću garantovati da će se nekoliko hiljada ljudi mesecima brinuti o potrebama stotina hiljada.

Treba razumeti da su ove okolnosti potpuno drugačije od bilo kojih sa kojima smo se sretali u novijoj istoriji. Oslanjanje na solidarnost među građanima, koja je često, kao što je to bio slučaj sa poplavama 2014, ublaživala posledice nepogoda, sada može biti mač sa dve oštrice. Bez vrlo rigoroznog pridržavanja neophodnih mera zaštite i građani koji su se samoorganizovali (najbrojnija Fejsbuk grupa za pomoć već broji preko 10.000 članova) mogu iz nehata postati prenosioci virusa koji će zapravo pogoršati situaciju. U ovakvim uslovima, potpuna zabrana kretanja najstarijih sugrađana je razumljiva ali može imati neželjene posledice.

Šta je sa drugom grupom koja ne može lako da promeni ponašanje? U odgovoru kojim je pokazala potpunu otuđenost od građana zemlje koju vodi, premijerka je izjavila da ona lično „ne zna dve osobe u Beogradu koje ne mogu da rade od kuće“. Šta te sprečava da, kako premijerka objašnjava, „sediš kod kuće, imaš kompjuter, imaš telefon, radiš posao“? Posao, naravno. Veliki broj zaposlenih u privatnom sektoru radi na poslovima koji podrazumevaju fizičko prisustvo ili rad sa ljudima. Međutim, mere Vlade usmerene na njih ostale su u domenu „mogućnosti“ privrednih subjekata. Sve bi trebalo, ali samo ukoliko je moguće.

Jedino što poslodavac „mora“ jeste da obezbedi zaštitu zaposlenima, a svako ko je tokom ove nedelje bio u kontaktu sa zaposlenima u privatnom sektoru mogao je da vidi da se ovo pravilo uglavnom nije poštovalo. Iako se mere zabrane kretanja i ograničavanja gradskog i međugradskog saobraćaja odnose na zaposlene u privatnom sektoru, kako to kaže Predsednik, „vlada ne može da donese dekret koji se odnosi na privatni sektor“, pri tome misleći pre svega na poslodavce. Za prvih pet dana vanrednog stanja, nismo čuli za mere kojima se kažnjava neodgovorno ponašanje poslodavaca. Sa druge strane, o najteže pogođenim građanima, koji žive i rade u neformalnim uslovima i koji će morati da nastave da rade da bi preživeli gotovo da nema ni govora.

Šta nam sve ovo govori? Velike državne intervencije čiji je cilj zaštita javnog zdravlja su teške i njihov uspeh nije garantovan. Ali dosadašnja međunarodna praksa nam govori da se pored sankcionisanja neželjenog ponašanja, uvek moraju raditi još dve stvari. Neophodno je podsticati poželjno ponašanje, i omogućiti ljudima da se prilagode. Stariji sugrađani bi se verovatno pridržavali pravila da su im od početka jasno predočeni načini kroz koje su mogli samostalno da ispune svoje potrebe, bez nepotrebnog izlaganja riziku. Drugi podjednako važan element uspešne intervencije je neprestano i uporno komuniciranje razloga i važnosti određenog ponašanja, koje se prilagođava svakoj ciljnoj grupi. Ako se mladi ne ponašaju u skladu sa očekivanjima, to je uglavnom zbog toga što im se još uvek niko nije obratio na način na koji poruka može da dopre do njih.

Ne može se reći da dosadašnji potezi vlasti ne uključuju ova dva važna elementa, ali je sva težina novih mera i javne komunikacije ove nedelje gotovo u potpunosti bila na strani zabrana. Druga dva elementa „kaskaju“ za sankcijama koje disproporcionalno pogađaju najugroženije segmente stanovništva. Omogućavanje poželjnog ponašanja i objašnjavanje njegove važnosti zahteva mnogo više resursa, bolju pripremu i drugačiji način obrade informacija u samom vrhu vlasti.

Restriktivne mere koje je preuzela vlast u cilju smanjivanja intenziteta društvenih interakcija su opravdane. Međutim, umesto preuzimanja odgovornosti samo za zabrane, vlast mora upregnuti ozbiljne resurse u omogućavanje i podsticanje poželjnog ponašanja, kao i neumorno komuniciranje, posebno skrojeno za različite segmente stanovništva. Da bi ovo bilo moguće, vlast mora da uključi širi krug aktera u proces donošenja odluka i da pored zdravstvenih i ekonomskih, odmah počne sa uzimanjem u obzir šireg spektra društvenih posledica pandemije i državnih mera preduzetih protiv nje. Uspeh ove intervencije zavisi ne samo od oštrine mera, već i od nalaženja odgovora na pitanje zašto ljudi uprkos apelima i oštrim merama ne menjaju ponašanje. U trci sa vremenom, što pre vlast ovo uzme u obzir, to bolje.

Peščanik.net, 21.03.2020.

KORONA VIRUS