žena i devojčica

Foto: Predrag Trokicić

Kao što je bilo očigledno odmah po njegovom usvajanju, početak primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom (ZFPPD) naišao je na osudu svih korisnika prava regulisanih tim zakonom, kao i šire javnosti. Zakon je zapravo toliko loš da su – možda i po prvi put za vreme ove vlasti – pojedini političari izjavili da se on mora što pre promeniti u korist trudnica, porodilja i roditelja. I zaista je veoma važno da se nakaradna rešenja iz ovog zakona primenjuju što kraće. Ali je takođe važno i da do promena dođe da bi se sprečio – za sada nezaustavljivi – talas odumiranja socijalne uloge države.

Zašto je ZFPPD loš? Sam tekst zakona sadrži tehnički i logički loša rešenja, to jest kako se obično kaže „lošu nomotehniku pisanja“ koja ostavlja norme sa puno upućivanja, besmislenih odredbi, nejasnog cilja regulisanja i tako dalje. Ovaj argument svakako stoji: zakoni koji se ekspresno donose u poslednje vreme su veoma loše napisani. Ali pored toga ovaj zakonski tekst sadrži i suštinski loša rešenja, koja su posledica loše politike koja prevladava u zadnjih par godina. A to je politika u kojoj se insistira na tome da država nije socijalni servis i da su socijalna davanja „čisti trošak“ koji se po svaku cenu mora izbeći, ili makar značajno umanjiti.

Mame su zakon, pa su se podigle protiv logike ovog zakona koja je poražavajuća i ponižavajuća. U pitanju je stav da je država servis koji uvek mora da se finansira (kroz poreze i doprinose), a od kojeg možda ponekad možete, u najboljem slučaju, da vratite samo ono što ste uložili. To zaposlene tera u sivu ekonomiju i rad na crno, jer je jednostavnije zadržati novac za sebe i upotrebiti ga u trenutku kada je on porodici neophodan (uz značajno manje nerviranja i papirologije). Ali istovremeno je na delu krajnje loša tendencija. Jer se na isti način može doneti i Zakon o socijalnoj zaštiti (jedan je bio spreman pa povučen posle negodovanja javnosti; izgleda da će ipak uz neke izmene uskoro opet pronaći svoj put do Narodne skupštine i usvajanja bez suštinskih izmena stava države prema korisnicima socijalnih davanja). Na isti način se može uskratiti zdravstveno osiguranje onima koji ne mogu da plaćaju (ono je zapravo ovoj kategoriji delimično već uskraćeno, ali uz brojne izuzetke koji koliko-toliko ovaj sistem čine solidarnim). Da li će nakon toga neko osmisliti da se i posrnuli penzioni fond može tako „rehabilitovati“ – eliminacijom najsiromašnijih? Novčana socijalna pomoć već nekoliko godina zavisi od neustavnog rešenja iz neustavne Uredbe o radnoj aktivaciji (i o tome je pisano ovde i ovde).

Tendencija je dakle da se iznosi naknada i drugih nenovčanih davanja i usluga smanje, a tamo gde to nije moguće (a ne bi trebalo da bude bilo gde moguće jer su davanja već ispod svakog minimuma prema oceni eksperata Saveta Evrope) da se smanji domašaj zakona, odnosno broj korisnika. Mame su tu izgleda bile posebno naciljane od strane izvršne vlasti, pa se tako došlo do raznih rešenja koja su već nedeljama na udaru javnosti:

– Kao osnovica naknade zarade računa se prosek u poslednjih 18 meseci, zato što je matematički proračunato da trudnica (odnosno buduća trudnica) u tih 18 meseci daje državi najmanje onoliko koliko će od države primiti za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.

– Za poljoprivredne osiguranice se uzima period od 24 meseca zato što one češće uplaćuju doprinose na minimalnu osnovicu (pa je izvesnije da će država, daleko bilo, biti u minusu tokom 12 meseci isplaćivanja naknade).

– Iz istog razloga nema ustanovljenog minimuma – to se ne bi slagalo sa izloženim konceptom prema kojem građani investiraju u svoja sopstvena socijalna primanja. Ali zato ima maksimuma preko kojeg ne mogu da idu davanja države trudnicama, jer je dopunski koncept na kojem se zakon zasniva zapravo onaj isti pljačkaški kroz koji prolazimo u drugim segmentima života: „daj državi sve što imaš a država će ti dati koliko proceni da ti je potrebno“.

– Iz istog razloga je i kod trudnica sa rizičnom trudnoćom period od 18 meseci produžen, jer se na odsustvu sa rada radi održavanja trudnoće doprinosi uplaćuju iz državne kase, a to ruši „korporativni duh“ zakona.

– Odredbe o međusobnom isključivanju naknade za tuđu negu i pomoć i naknade zarade se pravdaju time da je reč o „istovrsnim davanjima“, a država ne može da priušti da zli roditelji koji imaju teško bolesnu decu ućare još nešto, pored minimuma davanja koji im je na raspolaganju. Osim što ovde nisu u pitanju istovrsna davanja, ali to je na dušu onoga ko se setio da ovako nešto stavi u zakon.

– Konačno, i druga davanja iz zakona imaju neskriveni ili loše skriveni cilj isključenja iz dometa davanja onih koji mogu dati malo, ili nimalo – otuda se postavljaju nebulozni uslovi vakcinacije dece i obaveznog pohađanja škole, iako nisu povezani sa pravima koja u tom slučaju roditelji ostvaruju, targetirajući romsku populaciju kod koje je procenat dece koja ispunjavaju navedene uslove značajno niži nego kod ostatka. Pa se tako dolazi do zaključka da država smatra da deca koja ne idu u školu ne moraju ni da jedu. A zapravo se iza svega krije princip uštede na tuđoj muci i nemaštini.

Sakupljene na jedno mesto, ove odredbe otkrivaju „korporativnu“ prirodu socijalne delatnosti države. Sistem je naime izmenjen tako da se ne može desiti da neko u njega uloži drastično manje od iznosa koji će dobiti u vezi sa rođenjem deteta. I to je suština svih rešenja koja nam danas izgledaju glupo, nehumano, bezobrazno, to je nit koja ih povezuje.

Ne treba tražiti ideološku podlogu ovakvog normiranja u neoliberalizmu. Već letimičan pogled na uporedna rešenja pokazuje da visina naknada i dužina trajanja prava zavise pre svega od državnih finansija, ali i od suštinskih razlika u pristupu socijalnim davanjima, a najviše od ozbiljnosti država kada je reč o demografskoj politici. Tako se može desiti da neka zemlja „trulog kapitalizma“ zapravo daje značajno šira prava trudnicama, porodiljama i roditeljima nego neke „socijaldemokratske“ države. Ideološka podloga nije ni bitna, jer nijedno od uporednih rešenja, bar ne evropskih, ne sadrži odredbu o 18 meseci neprekidnog staža (12 je maksimum). To znači da je Srbija postala lider po bezobrazluku kada je reč o ovoj oblasti, kao i lider u destimulaciji formiranja i proširenja porodice. Ništa novo, reklo bi se, jer je to samo jedna od naopakih višestruko negativnih politika koje će do dana kada će naprednjaci ustupiti vlast nekom drugom ostaviti pustoš i razvalinu u svakom segmentu društva.

Koliko su usvojena rešenja opasna čini se da dovoljno govori nesrećni nastup zaposlene u ministarstvu za rad, koja je u pokušaju da opravda nešto što se ne može opravdati prosula auditorijumu nacionalne televizije lavinu stereotipa, predrasuda, razmišljanja o ulozi žene iz 19. veka i, možda i najviše poražavajuće, o poslodavcu koji „želi nekoga da mu radi, a ne da rađa“. Iako je ova službenica danima bila na stubu srama, iako se i sam nadležni ministar ogradio od njenog nastupa, epilog ove epizode je da će joj jedna mesečna plata biti umanjena za 20%. I to je sve. I dalje će moći da truje i javnost i državnu upravu svojim stavovima. Ali nije naravno ona kriva za tako nešto, kriv je sistem koji takve kadrove podrazumeva, neguje i baštini na pozicijama na kojima mogu da donose skandalozne i retrogradne odluke, poput onih koje su inkorporirane u ZFPPD. Čini se da je i politički vrh toga svestan, pa ne čudi pomalo zakasnela ali ipak indikativna Martinovićeva izjava da je protest trudnica napad na vladu, očigledno data da bi etiketirala svaki dalji napor protiv usvojenih rešenja.

Ipak, ono što posebno iritira kod ovakvog pristupa jeste iznos koji će se uštedeti. Neki pedantni ekonomista će možda moći da kaže preciznije, ali je činjenica da bi približno isti iznosi, ili čak enormno veći, mogli biti ušteđeni primenom samo neke od ovih mera:

– da se poslanicima Narodne skupštine ograniči naknada za putne troškove, na koju su neki podizali milionske godišnje iznose iako žive u Beogradu;

– da se ograniči broj službenih vozila i službenih vozača, budući da smo država koja verovatno ima najviše službenih vozila po glavi stanovnika na svetu (da ne pričamo o zloupotrebama službenih vozila u privatne svrhe, koja se godinama unazad praktično podrazumeva);

– da se poslodavci poput vlasnika Goše na vreme gone i da država naplati milione evra koje joj duguju, pre nego što legalno izađu iz zemlje a ministar izjavi da je država nemoćna da bilo šta uradi;

– da svi poslodavci plaćaju poreze na zarade svojih zaposlenih, da im ne daju zaradu na ruke, da ih ne drže angažovane na crno;

– da se smanji broj savetnika u državnoj upravi i javnim preduzećima, tih nesistematizovanih krvopija koje ubiraju novac za svoje političke partije;

– da se prestane sa budžetskom podrškom javnim preduzećima, koja su „tržišna“ kada treba opravdati zašto se u njima ne može uvesti neku mera disciplinovanja (na primer, zabrana partijskog zapošljavanja), ali su itekako državna kada na kraju godine treba pokrivati minuse nastale nenormalnim bahaćenjem politički postavljenog rukovodstva;

– da se smanje subvencije stranim „investitorima“, makar u iznosu koji premašuje zaradu koju isplaćuju svojim zaposlenima.

Konačno, postavljaju se dva pitanja:

1) Da li smo suviše siromašni da bismo imali bolji sistem?

2) Da li se zaista može govoriti o zloupotrebi majčinstva i roditeljstva?

Odgovor na prvo pitanje je sasvim jasan iz prethodnog teksta. Nismo, samo država treba da racionalnije troši ono što imamo.

Odgovor na drugo pitanje je zapravo odgovor na sve nedoumice. Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom mora se izmeniti kako bi se zaustavio negativan trend umanjenja socijalnih davanja, ali i kako bi se pokazalo da ljudi u Srbiji imaju i svest i snagu da zaštite one najranjivije. Pa da te nužne izmene budu samo podloga za naredne, koje će doneti jedan drugačiji pogled na socijalna davanja i konačno izjednačiti sve mame i tate, utvrđujući osnovna prava svakog roditelja bez obzira na njegov radnopravni status (ili njegovo nepostojanje). Jer svako dete zaslužuje da kada dođe na svet u Srbiji provede bezbrižno svoje prve mesece, blaženo nesvesno toga u kakvoj zemlji će biti primorano da odrasta.

Peščanik.net, 16.10.2018.