Kokice, foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

„Mi nismo izričito odbacili prihvaćena pravila; ona su samo za mnoge od nas postala bezvredna… Mnogi od nas su kao pojedinci moralno bez odbrane, a kao grupe, politički ravnodušni“. Rajt Mils, „Dijagnoza našeg moralnog nespokojstva“ (1952)

Vučićev neliberalni1 workfare2 a zapravo sve više proto-fašistički režim3 pokazuje sve veće simpatije prema otvorenom napadu na građane i građanke ove zemlje. Najnoviji udar dolazi preko Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. U trenutku kada se vlast hvali nikada većim budžetskim suficitom, kao odgovor na more prioriteta i potreba u sistemu socijalne zaštite, glavni očekivani rezultat izmena i dopuna sistemskog zakona u ovoj oblasti je taj da će država uštedeti upravo u ovoj oblasti, a da će privatni sektor profitirati. Javna rasprava o ovom propisu otvorena je prošle nedelje i trajaće do 5. avgusta (naravno, predlog zakona ide po hitnom postupku). Sva dokumenta mogu se preuzeti sa sajta predlagača zakona, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Slede glavne zamerke na predložena rešenja.

Prvo, tekst dokumenta „Pregled odredbi koje se menjaju, odnosno dopunjuju u Zakonu o socijalnoj zaštiti“ je otužan, na prvom mestu zbog svoje neurednosti, anti-pravničkog jezika, pravopisnih, gramatičkih i sintaksičkih grešaka. Primer (u celosti autentično naveden) kojim se uvodi fundamentalno nov institut u, procedurama već ugušen, sistem pružanja usluga socijalne zaštite: „Program pružanja usluga u smislu ovog zakona je skup strukturisanih aktivnosti čijim sprovođenjem ,angažovanjem unapred predviđenih kapaciteta, se postižu vidljivi i merljivi ishodi kod određenih korisnika i njihovog okruženja u smislu ispunjavanja određenih potreba i ublažavanja posledica nepovoljnih okolnosti a radi uključivanja u zajednicu.“4 Kako je govorio pokojni profesor Radomir Lukić, zakonodavac treba da misli kao filozof, a govori kao seljak (kako bi ga svi razumeli).

Drugo, nacrtom zakona legalizuje se Vulinov koncept prinudnog rada za novčanu socijalnu pomoć (do sada regulisan Uredbom o merama socijalne uključenosti korisnika novčane pomoći), čime se krše međunarodne konvencije, ali i član 60. Ustava Republike Srbije: „Svako ima pravo na slobodan izbor rada“. Naime, Nacrtom zakona propisuje se da pravo na novčanu socijalnu pomoć može ostvariti radno sposoban pojedinac, odnosno član porodice, ako u poslednjih šest meseci nije odbio, između ostalog, učešće u javnim radovima.5 Time se krše i obaveze koje je preuzela Republika Srbija, između ostalog Konvencija o prinudnom radu Međunarodne organizacije rada koja definiše prisilni rad kao „svaki rad ili uslugu koji se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne, i na koji ta osoba nije dobrovoljno pristala“. Sistem socijalne zaštite polako se pretvara u sistem zapošljavanja. Aktivacija se postavlja iznad inkluzije, a individualni plan zapošljavanja u centar sistema.6 Ukratko, umesto dosadašnjih mera socijalnog uključivanja i individualnog plana aktivacije dobili smo to da je smisao individualnog plana aktivacije prevazilaženje nepovoljne situacije korisnika, a čiji je deo individualni plan zapošljavanja koji je sa korisnikom zaključila Nacionalna služba za zapošljavanje. Na sve ovo, zakonopisac je zaboravio da obriše sada već sasvim suvišne mere socijalnog uključivanja. Pored toga, u pogledu individualnog plana zapošljavanja protivustavno je uvedena derogacija jednog posebnog propisa drugim posebnim propisom iste pravne snage. Naime, Nacrt zakona propisuje obavezu nacionalne službe zapošljavanja da, na osnovu obaveštenja centra za socijalni rad o planu aktivacije korisnika, utvrdi individualni plan zapošljavanja i da kvartalno izveštava nadležni centar za socijalni rad o njegovoj primeni.7 Sve bi ovo bilo lepo da Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti nije propisano da nacionalna služba i nezaposleni utvrđuju individualni plan zapošljavanja najkasnije u roku od 90 dana nakon uvođenja nezaposlenog u evidenciju, osim ako se ne dogovore drugačije. U ovome nije predviđena nikakva nadležnost centra za socijalni rad.

Treće, korisniku su umanjena prava gde god je to bilo moguće. Ono što najviše zabrinjava, iako je to teško sa sigurnošću utvrditi, s obzirom na neurednost dokumenata koji su stavljeni na uvid javnosti, jeste to da su obrisani svi članovi Zakona o socijalnoj zaštiti kojima se utvrđuju osnovica, visina i način utvrđivanja novčane socijalne pomoći.8 Ako je ovo istina, adekvatnost glavnog socijalnog davanja od sada će biti skrivena od javnosti. Dalje, za one na domskom smeštaju, džeparac koji su do sada primali od uprave doma biće uračunat u cenu usluge.9 A ako je neko na brzinu prodao kola da bi imao šta da jede, tu su kontrolori da provere gde mu je razlika do visine tržišne cene.10 Ne brinite, mogu izgleda i u kuću da mu upadnu i da preslišavaju komšije u potrazi za skrivenim blagom od nelegalnog viška socijalne pomoći.11 Dalje, prekršena je ustavna odredba o tome da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, brisanjem člana 98 Zakona o socijalnoj zaštiti kojim je propisano da pravo na novčanu socijalnu pomoć miruje dok se korisnik nalazi na izdržavanju kazne zatvora u trajanju dužem od mesec dana, ili ako mu je odlukom nadležnog organa izrečena mera obaveznog lečenja u odgovarajućoj ustanovi. Licemerje dostiže vrhunac odredbama o naknadi štete u slučaju da je korisnik neosnovano primio iznos. Naime, iako Republika Srbija godinama krši odredbe o Revidiranoj evropskoj socijalnoj povelji u pogledu adekvatnosti novčane socijalne pomoći, na šta je Komitet za socijalna prava Saveta Evrope više puta upozoravao, zakonopisac se drznuo da nesrećnom korisniku koji je neosnovano primio iznos dâ rok od samo 15 dana za njegov povraćaj. Ali je zato ukinuto ograničenje iznosa jednokratne novčane pomoći – pa mora se pred izbore ova slavina nesmetano odvrnuti, zar ne? A deca korisnici uvećane novčane socijalne pomoći? Ako ne pohađaju nastavu redovno i ne ispunjavaju svoje školske obaveze, ništa od pomoći države.12 Naročito je podlo brisanje stava 2 u članu 40 važećeg zakona kojim je propisano da se zahtev za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć podnosi na obrascu čiju sadržinu i izgled propisuje ministar. Namera je da se neukim strankama još više oteža pristup pravu na novčanu socijalnu pomoć, iako svega 15 odsto stanovništva izloženog riziku od siromaštva ostvaruje ovo svoje pravo.

Četvrto, krše se obaveze iz Akcionog plana za Poglavlje 23 o deinstitucionalizaciji. Naime, menja se odredba Zakona o socijalnoj zaštiti kojom je kapacitet doma za smeštaj ograničen na 100 korisnika u slučaju odraslih i starijih, odnosno na 50 korisnika kada je reč o deci i mladima i to tako što se propisuje da pojedinačni objekat ne može imati kapacitet veći od 100 korisnika (za smeštaj odraslih i starijih), odnosno veći od 25 (za smeštaj dece i mladih).13 Na sve ovo uvodi se izuzetak kojim se dozvoljava odstupanje od ovih ograničenja, uz saglasnost ministra nadležnog za socijalnu zaštitu. Dodatno, briše se dosadašnja odredba Zakona o socijalnoj zaštiti kojom se propisuje da se namenskim transferima mogu finansirati, između ostalih, i usluge socijalne zaštite u jedinicama lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze ustanove za domski smeštaj u transformaciji, uključujući i troškove transformacije tih ustanova. Umesto toga, predlagač zakona ubacuje novu formulaciju: „usluge socijalne zaštite u jedinicama lokalne samouprave čiji građani koriste uslugu domskog smeštaja koju pruža ustanova u transformaciji“.14 Vraćamo li se to u stvaranje getoa za osobe sa mentalnim poteškoćama, za starije, za napuštenu i bolesnu decu?

Peto, uvodi se totalna kontrola sistema socijalne zaštite, suprotno preporukama Evropske komisije o njegovoj decentralizaciji. Lokalna samouprava neće smeti ni da postavi, ali ni da smeni (što je novina) direktora centra za socijalni rad bez prethodne saglasnosti nadležnog ministarstva.15 Etički odbor socijalne zaštite dobijaće sredstva iz bužeta Republike, ali tek nakon odobravanja plana rada od strane Ministarstva.16 Ministar će lično razmatrati pritužbe na rad inspektora socijalne zaštite,17 i tako redom. Gde god je bilo moguće, iz upravljanja sistemom socijalne zaštite istisnuti su sindikati, stručni radnici i javnost. Tako je u članu 3 izostavljena odredba iz člana 32 Zakona o zaposlenima u javnim službama kojom je propisano da na predlog organizacije i sistematizacije posla u centru za socijalni rad mora da se zatraži i mišljenje reprezentativnog sindikata kod poslodavca. Dalje, uvodi se popis „kretanja“ svih ljudi u sistemu socijalne zaštite, odnosno evidencija o zaposlenim i angažovanim licima koja obuhvata podatke o identitetu, stepenu i vrsti obrazovanja, radnopravnom statusu, zaradi, stručnom usavršavanju, karijernom napredovanju i kretanju u službi u skladu sa posebnim propisima.18 Pored očigledne suvišnosti i nemogućnosti beleženja ovih podataka o, recimo, volonterima, jasno je da se ovim dodatno opterećuju već opterećene službe organizacija socijalne zaštite. Uporedo sa ovim, jačaju se postojeće i osnivaju nove veštačke strukture moći: „Nacionalni“ zavod za socijalnu zaštitu i lokalni zavodi za socijalnu zaštitu. Postavlja se pitanje da li je zapošljavanje državnih službenika u lokalnim zavodima prioritetno ulaganje u taj sistem, i to u trenutku intenzivnog osipanja kadrova iz državne uprave i ocena EK u Izveštaju za Srbiju u 2018. u tom pogledu: „Velika fluktuacija visokih državnih službenika i kao rezultat toga gubitak institucionalnog pamćenja i dalje izazivaju posebnu zabrinutost“. Ali namera neliberalnog poretka najbolje se vidi na primeru novog naziva zavoda za socijalnu zaštitu. Naime, pridev „nacionalni“, ako ništa drugo, predstavlja odstupanje od uobičajenog naziva zavoda u Republici Srbiji. Zavodi ili nemaju nikakav pridev ovog tipa u svom nazivu ili pak sadrže pridev „republički“. Pritom, zavodu se ukida možda i najvažniji posao koji je do sada imao, da „informiše stručnu i širu javnost o sprovođenju socijalne zaštite, ukazuje na potrebe i probleme korisnika, a posebno korisnika iz osetljivih društvnih grupa“. Ukidaju se i socijalno-zdravstvene ustanove, jer za takvim rešenjem „nije bilo potrebe“. Izgleda da u Ministarstvu nisu čitali Vladin Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike koji kao meru u ovoj oblasti navodi definisanje mreže socijalno-zdravstvenih ustanova.

Da li ima i pozitivnih strana Nacrta zakona, posmatrano iz ugla javnog interesa? Jedva da ima. Nesporno je pozitivno to što se jača inspekcija socijalne zaštite, čija se ovlašćenja doduše šire na prilično kontroverzan način. Između ostalog, inspektorima se daje za pravo da u postupku inspekcijskog nadzora fotografišu i snime korisnike.

Na kraju, ne čudi ovakva bahatost zakonopisca koja se najbolje vidi u njegovoj aljkavosti. Najposle, rastakanje socijalne države deo je programa upravljanja državom od strane SNS-a još od osvajanja vlasti. U njegovoj osnovi je rasni prezir prema slabijima (naročito siromašnima). Podaci o pola miliona apsolutno siromašnih lica koji žive od mesečnih prihoda nižih od minimalne zarade i od novčane socijalne pomoći, i o Srbiji kao zemlji najvećeg siromaštva i nejednakosti u Evropi odbacuju se kao trivijalnosti u odnosu na podatke o privrednom rastu ili kao statističke netačnosti kojima se kontrira sopstvenim, „boljim“ izvorima i podacima. Što bi rekao rukovodilac jedne stručne organizacije Vlade, „siromaštvo nikoga ne zanima“, misleći na vrhove vlasti. Na delu je opšta relativizacija bede kao strategija kažnjavanja i uklanjanja onih koji žive u bedi. Stoga bi bilo ohrabrujuće kada bi dalji komentari Nacrta zakona bili usmereni na sprečavanje ostvarenja očigledne eugeničke namere zakonopisca.

Autor je bivši menadžer Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva (SIPRU).

Peščanik.net, 24.07.2018.

________________

  1. Termin neliberalni (illiberal, non-liberal) prvi je upotrebio mađarski premijer Viktor Orban 2014. godine. Koncept „neliberalne“ države tada je opisao na sledeći način: „Mađarska nacija nije prosto grupa pojedinaca već je zajednica koja mora biti organizovana, osnažena i zapravo izgrađena. U tom smislu, nova država koju gradimo u Mađarskoj jeste iliberalna, ne-liberalna država. Ona ne odbacuje osnovna načela liberalizma kao što je sloboda, a mogao bih da pomenem još neke, ali ne postavlja ovu ideologiju kao središnji element uređenja države, već umesto toga uključuje različit, poseban, nacionalni pristup“. Izvor: sajt mađarske vlade
  2. Reč je o središnjem zajedničkom konceptu neoliberalnog i neliberalnog pristupa u kojem državu blagostanja (welfare state), središnju u socijaldemokratskom pristupu, zamenjuje „društvo zasnovano na radu“. Upravo je ovo i bio slogan mađarske vlade. Izvor: Social Europe
  3. Italijanski pesnik Gabrijele D’Anuncio, duhovni otac fašizma, koautor je Kvarnerske povelje, „ustava“ Italijanske uprave za Kvarner, samoproklamovane države sa sedištem u Rijeci. U tom dokumentu iz 1920. piše da je nova država „neposredna demokratija zasnovana na produktivnom radu“. „Produktivni građani“ izdvojeni su kao posebna kategorija građana. Izvor: Kvarnerska povelja
  4. Član 91 Nacrta zakona.
  5. Član 35.
  6. Član 32.
  7. Član 38.
  8. U pitanju su sledeći članovi Zakona o socijalnoj zaštiti: 87, 88, 89 i 90.
  9. Član 102 Nacrta zakona.
  10. Član 34.
  11. Član 41: „Centar za socijalni rad može preispitati uslove za korišćenje ostvarenog prava korisnika ukoliko, na bilo koji način, dođe do saznanja o činjenicama koje bitno utiču na uslove za korišćenje tog prava“.
  12. Član 37.
  13. Član 19.
  14. Član 100.
  15. Član 49.
  16. Član 66.
  17. Član 80.
  18. Član 10.