U utorak će biti inaugurisan prvi crni američki predsednik noseći na svojim mršavim plećima želje američke nacije i velikog dela sveta. Više od milion ljudi okupiće se u Vašingtonu u tom istorijskom trenutku, u kojem nada postaje više od puke retorike. U doba ekonomskog pesimizma i zabrinutosti zbog američke uloge u svetu, Barak Obama nudi optimizam i možda ne sasvim jasan osećaj novog početka.

Novi predsednik je Afroamerikanac. Njegov kabinet podseća na reklame za Benetton iz devedesetih godina, u kojima se pojavljuju ljudi svih boja i rasa. Amerika je sazrela i konačno spremna da napusti prevlast anglosaksonskih belih protestanata na svome vrhu.

Pitanje je koliko dugo gospodin Obama može da jaše na tom talasu optimizma. Njegov prvi i najveći izazov bi bio neprijatan svakom predsedniku – jadno stanje privrede. U Americi je prošle godine bez posla ostalo 2,8 miliona ljudi, oko milion samo u poslednja dva meseca. Bankarski sistem i dalje je u krizi, uprkos vladinoj inekciji od 700 milijardi dolara. Prvo što će on kao predsednik učiniti biće da u privredu ubrizga fiskalni stimulans od kojega zastaje dah – možda i čitavih bilion dolara.

Uzor mu je, naravno, Frenklin Delano Ruzvelt. Istoričari, međutim, ukazuju na to da je FDR uzeo stvari u svoje ruke tek kada je najveća šteta već bila učinjena, da Ameriku iz depresije nije izvukao Nju dil (1937. je bila loša godina), već da je presudno za to bilo povećanje vojne potrošnje i Drugi svetski rat.

Uprkos razmerama finansijskog šoka, stanje verovatno neće biti toliko loše kao tridesetih godina. Tada se američka privredna delatnost smanjila za trećinu, a svaki četvrti radnik je ostao bez posla. Privreda je, međutim, gospodinu Obami važna isto koliko je to bila FDR-u. Ako se privreda oporavi relativno brzo nakon značajne vladine intervencije i stimulativnih mera, ne samo da će Obama biti zaslužan za pospremanje nereda koji je za sobom ostavio Džordž Buš, već će slobodno moći da nastavi sprovođenje ostatka svoga programa. U to spadaju i ambiciozni planovi za izgradnju pravičnijeg i jeftinijeg zdravstvenog sistema, za kakvim Amerika žudi već godinama.

Uspešni oporavak privrede će, osim toga, omogućiti g. Obami da se uhvati u koštac sa drugim velikim izazovom – spoljnom politikom. Jasno je da je Amerika i dalje jedina supersila, uprkos svim svojim nevoljama. Što je lošije stanje u privredi, međutim, predsedniku je teže da ostvari uticaj preko okeana. U sebe zagledana Amerika, opsednuta svojom privredom nauštrb svoje uloge u svetu, bila bi zabrinjavajuća posledica takvog stanja stvari.

Najveći neposredni izazov g. Obame jeste Avganistan. Predsednik se nada da će povećanje broja trupa, čemu se protivio u slučaju Iraka, imati pozitivne posledice. Međutim, ishod vojnog rešenja u Avganistanu je neizvestan i može se desiti da Obama tu pretrpi neuspeh. U međuvremenu, kriza u Iraku ne bi smela da eskalira, a iransko nuklearno pitanje bi moralo da ostane u okvirima diplomatije. Najzad, on nije ni prvi ni poslednji američki predsednik koji želi da postigne mir na Bliskom istoku.

Takvo je stanje stvari. Mandat g. Buša je još prve godine nepovratno obeležen terorističkim napadom 11. septembra 2001. Al Kaida će pokušati da napadne i njegovog naslednika. Može li g. Obama da uspostavi efikasne veze sa Kinom i sve agresivnijom Rusijom? Pred njim je mnogo zamki. Ali, ovo jeste istinski trenutak promene. Svetu su potrebni optimizam i nada. Uz povoljan vetar, g. Obama ima priliku da to obezbedi.

 
The Sunday Times, 18.01.2009.

 Prevela Olja Petronić 

Peščanik.net, 18.01.2009.

Leave a Reply