Vlada Srbije, puzajući ka EU, šestu godinu za redom izrađuje Program ekonomskih reformi (ERP) kako bi dokazala (ili pokazala) da ispunjava ekonomske kriterijume za članstvo u EU. Godinama se dopisuju Vlada Srbije i Evropska komisija (EK), Vlada šalje ERP, a EK odašilje ocenu o ERP. U oblasti zapošljavanja i tržišta rada u svojoj poslednjoj oceni EK navodi da je u 2018. iz Srbije otišlo 50-70 hiljada potencijalnih radnika zbog nedostatka radnih mesta, niskih zarada i lošeg životnog standarda. EK skreće pažnju na to da je stopa zaposlenosti visokoobrazovanih (20-34 godine) od 56,9% znatno niža od EU proseka od 80%. Na preporuku EK da strukturne reforme moraju više pažnje posvetiti zadržavanju onih koji odlaze, odgovor Vlade je – cirkularne migracije. Iz opisa reforme saznajemo da je namera da se privuku visokokvalifikovani srpski i strani državljani za deficitarna zanimanja. Vrlo neobično razumevanje značenja cirkularnih migracija – iz zemlje godišnje ode 50-70 hiljada ljudi, a vi privučete 100 (toliko je pisalo u nacrtu Programa ekonomskih reformi koji je volšebno nestao sa stranice Ministarstva finansija). U geometriji naše Vlade dva vektora suprotnog smera postaju circulus vitiosus.
Ako vam izgleda nelogično da u zemlji iz koje ljudi odlaze zbog nedostatka poslova i niskih zarada i koja ima najnižu stopu zaposlenosti visokoobrazovanih kao cilj postavite privlačenje visokoobrazovanih iz sveta, u pravu ste. No tu nije kraj nelogičnostima.
Trivijalizaciji sklona predsednica Vlade nam je objasnila da mladi i obrazovani odlaze i iz mnogo razvijenijih zemalja nego što je Srbija. Zaboravila je da kaže da za razliku od Srbije, koju uglavnom zaobilaze, u razvijene zemlje mladi i obrazovani dolaze. Pa kad se podvuče crta oni su u plusu, a mi u minusu. Drugim rečima, đavo je u detaljima. Prema podacima iz Galupovog istraživanja o indeksu potencijalnih neto migracija, Srbija je u minusu za mlade 46%, a za visokoobrazovane 27%. Jedna razvijena zemlja, na primer Nemačka, a iz koje (verujemo li predsednici Vlade) isto kao iz Srbije odlaze mladi i pametni, ima u plusu oba indeksa – za mlade 136%, a za visokoobrazovane 26%. Jednostavno rečeno – iz Srbije želi da se iseli mnogo više ljudi nego što u nju želi da dođe. Sa Nemačkom, kao i mnogim razvijenim zemljama je obrnuto.
Možda predsednici Vlade nije promakao podatak da je Srbija od 125 zemalja na 123. mestu po zadržavanju talenata, a na 120. po privlačenju talenata pa je odlučila da se bavi ovim drugim, bolje plasiranim mestom. Kako je teško mlade i visokoobrazovane koji odlaze iz zemlje motivisati da se sastanu sa predsednicom Vlade, ona je odlučila da se bavi onima koji su već otišli i ponudi im neverovatne pogodnosti u zamenu za povratak. Uz bržu nostrifikaciju diploma, carinske povlastice, otvaranje kreativne ambasade (?!) i platformu Tačka povratka koju nudi povratnicima, Vlada će od 1. marta 2020. ozakoniti poreske stimulanse za zapošljavanje povratnika – poslodavca koji zaposli povratnika koji je bio u inostranstvu duže od dve godine i dâ mu platu u visini tri prosečne zarade u Srbiji, u narednih pet godina oslobodiće plaćanja 70% poreza i doprinosa za tog zaposlenog. Ustavom i Zakonom garantovano pravo na istu zaradu za rad jednake vrednosti su tričarije kojima se Vlada ne bavi. Povratnik će tako biti višestruko plaćen u odnosu na kolegu/inicu istih kvalifikacija koji još nisu otišli, ali će takvim rešenjima biti podstaknuti da odu. Uz platformu Tačka povratka, dobićemo i platformu Tačka odlaska.
Ipak, tu je neko ko će nam, bar sudeći po izjavi ministra Đorđevića, vratiti nadu u zdrav razum. Ministar Đorđević kaže da će strategija o ekonomskim migracijama doprineti tome da mladi ostanu da žive u Srbiji. Međutim, u predlogu strategije nije definisan nijedan poseban cilj niti aktivnost koja se bavi otklanjanjem uzroka odlaska iz Srbije, mada su uzroci identifikovani (razlike u visini dohotka, u pristupu tržištu rada, u nalaženju odgovarajućih poslova, u uslovima za napredak u profesiji, u pristupu kvalitetnom obrazovanju, izgrađenosti infrastrukture, u nivou životnog standarda, izgrađenosti institucija, vladavini prava, efikasnosti sudstva, nivou korupcije i kriminala, bezbednosti). Budući da su nemoćni (nevoljni) da se bave ovim problemima („Na ove faktore koji determinišu spoljne migracije Srbije se ne može mnogo uticati u kratkom vremenskim periodu“, str. 27) strategija se u posebnim ciljevima i aktivnostima bavi jačanjem institucionalnih kapaciteta (prikupljanje podataka), privlačenjem dijaspore, te stranih studenata i stručnjaka iz inostranstva. Nada u zdrav razum je nestala.
Bez obzira na to da li verujete da u osnovi uništavanja svake sfere društva leži neznanje ili namera onih koji su dobili mandat da se bave našim životima, ishod je isti – i jedni i drugi platićemo račun za njihovo neznanje i/ili zlu nameru.
Autorka je istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.
Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.
Peščanik.net, 08.01.2020.