Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o stopi anketne nezaposlenosti u drugom kvartalu 2019. bili su još jedna prilika da zvaničnici sa nama podele oduševljenje o nikad manjoj, istorijski najmanjoj nezaposlenosti u Srbiji. Predsednica Vlade je izjavila da želi da „pobije taj trend kritizerstva“ da nezaposlenost pada jer ljudi odlaze iz zemlje i rekla da je razlog pada broja nezaposlenih rast zaposlenosti. Koje argumente je iznela predsednica Vlade? Da je zaposlenost 49,2 (sada, op.aut.) a bila je 41,8 odsto (ne znamo kada, op.aut.). Stopa zaposlenosti može da raste i bez rasta broja zaposlenih budući da predstavlja učešće zaposlenih određenog uzrasta u ukupnom broju stanovnika istog uzrasta. Drugim rečima, ako broj zaposlenih ostane isti, a broj stanovnika se smanji, doći će do rasta stope zaposlenosti. Upravo to se dogodilo u drugom kvartalu 2019. sa stopom zaposlenosti u starosnoj kategoriji 15-64 godine koja je povećana za 0,8 procentnih poena, jer je broj stanovnika radnog uzrasta smanjen za 61.700 za godinu dana. Predsednica Vlade nije morala da se bavi ovako složenim računanjem u nastojanju da razume gde su nestali nezaposleni. Dovoljno je bilo da pročita saopštenje RZS u kojem se navodi da je do pada nezaposlenosti došlo većim delom zbog smanjenja kontingenta radne snage, a manjim delom zbog zapošljavanja. A podaci koji to ilustruju više su nego zabrinjavajući: u drugom kvartalu 2019. u odnosu na isti kvartal prethodne godine broj nezaposlenih uzrasta 15-64 godine smanjen je za 58.300, a broj zaposlenih je povećan za svega 3.400. Čini se da su građanke i građani Srbije pakujući kofere i odlazeći iz zemlje pokvarili računicu, a time i argumentaciju onih koji ih uveravaju da im nikad bolje nije bilo.

Pokušajno da razumemo predsednicu Vlade: možda nije stigla da se posavetuje sa ministrom nadležnim za poslove zapošljavanja ili direktorom institucije koja se bavi tim poslovima i tako stekla uvid u stanje na tržištu rada. Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) je izjavio da je u Srbiji trenutno bez posla oko 500.000 radno sposobnih građana, što je najniža stopa nezaposlenosti ikada zabeležena. U jednoj rečenici direktor NSZ je pokazao da ne vlada osnovnim pojmovima tržišta rada, niti razume pojam broja izjednačavajući apsolutni broj (broj nezaposlenih) sa relativnim brojem (stopa nezaposlenosti). Stoga je njegov zaključak neodrživ, i logički i matematički. Na osnovu kojih izvora direktor NSZ iznosi podatak da je u Srbiji pola miliona radno sposobnih bez posla ne znamo, ali možemo pretpostaviti da se brojka odnosi na nezaposlene koji su evidentirani u NSZ (500.636 nezaposlenih lica u oktobru 2019). Ono što direktor NSZ treba da zna kako bi izneo tačne podatke o broju radno sposobnih bez posla je to da u ovu kategoriju ulaze ne samo oni koje NSZ evidentira kao nezaposlene, već i oni koji nisu prijavljeni toj službi, a bez posla su. A među onima koji su bez posla a nisu evidentirani su i oni koje je NSZ obrisala sa evidencije ne zato što su našli posao, već zato što se nisu pridržavali zakonskih obaveza, na primer, nisu se redovno javljali birou za nezaposlene (oko 15.000 ljudi mesečno). Na evidenciji NSZ je i 80.000 nezaposlenih koji su privremeno „nesposobni ili nespremni za rad“. Podaci o stopi registrovane nezaposlenosti u Srbiji ne objavljuju se od 2013, verovatno zbog toga što ne izgledaju tako primamljivo kao podaci o stopi anketne nezaposlenosti – veći broj registrovano nezaposlenih i manji broj registrovano zaposlenih daju značajno veću stopu registrovane nezaposlenosti u odnosu na anketnu. Iako od direktora NSZ nismo čuli kolika je stopa registrovane nezaposlenosti, to ga nije sprečilo da zaključi kako je nešto što ne znamo najniže ikad zabeleženo. Da ima volje i da mu ne manjka znanja, zvaničnik NSZ bi utvrdio kolike su stope registrovane nezaposlenosti od 1956. na osnovu podataka iz statističkih godišnjaka RSZ i shvatio da je u istorijskoj zabludi.

Kako ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja vidi rešenje problema na tržištu rada: „Direktori (filijala NSZ, op.aut.) u pripremi akcionog plana treba da analiziraju šta su potrebe tržišta, da idu do kompanija i vide šta je trenutna potreba“. Ministar ne zna da direktori filijala NSZ nemaju nadležnosti u pripremi akcionog plana zapošljavanja, već je to u nadležnosti njegovog ministarstva. Utvrđivanje potreba na tržištu rada u državama koje se ozbiljno bave politikama zapošljavanja ne vrši se obilaskom kompanija, već sprovođenjem metodološki utemeljenih istraživanja na osnovu kojih se prognoziraju potrebe. Ministar će na osnovu onoga za šta su direktori NSZ nenadležni proceniti „koliko je ko bio efikasan, neki će odgovarati, biće nekih novih ljudi koji će dati sve od sebe“. Pretnja nije bez osnova, budući da je većina direktora NSZ u statusu vršilaca dužnosti i da od proleća, uprkos zakonskoj obavezi, nije raspisan konkurs za direktore filijala. Ne sumnjam da će neki novi dati sve od sebe. Princip nekompetentnosti dosledno se praktikuje u javnom sektoru tako da će neki novi, ne znajući šta treba da daju, dati i ono što ne treba. Ministarstvo gaji nepoverenje prema NSZ i u pogledu obuke, tako da će umesto NSZ nadležno ministarstvo „finasirati i kontrolisati one koji vode preobuku“. Da nije žalosno, budući da se „preobuke“ finansiraju našim novcem, bilo bi smešno.

Upravo su objavljeni i podaci o stopi nezaposlenosti u trećem kvartalu – 9,5%. Broj nezaposlenih u odnosu na prethodnu godinu smanjio se za 63.400, a broj zaposlenih se povećao za 9.400. Dovoljno prostora za egzaltiranost ignoranata.

Autorka je istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.

Peščanik.net, 05.12.2019.