Jolanda Vithaus (Jolande Withuis) je sociolog na holandskom Institutu za ratnu dokumentaciju. Ovog leta je objavila knjigu De vrouw als mens. De mythe van het sekseverschil (Žena kao ljudsko biće. Mit o polnoj razlici), a po narudžbi holandskog Ministarstva unutrašnjih poslova napisala tekst “Sekse en Sekte” (“Pol i sekta”) za zbornik Radicaliserende vrouwen (Radikalizacija žena). Tekst je u skraćenoj i prilagođenoj verziji obljavljen u holandskim novinama Trouw 26. maja 2007.

 
Žene i terorizam – zvuči kao kontradikcija. Međutim, nema mnogo osnova za uobičajeno povezivanje žena sa mirom i harmonijom. Iako ne postoji izrazito veliki broj žena među teroristima, to nije novi fenomen. Među vođama RAF-a bilo je žena, bilo je Palestinki koje su išle u samoubilačke akcije, a čečenske udovice su u Beslanu i Moskvi učestvovale u akcijama zarobljavanja talaca.

Ajlin Mekdonald (Eileen MacDonald) je 1991. godine objavila knjigu intrigantnog naslova Pucaj prvo u ženu (Shoot the women first, Random House), koji je pozajmljena fraza iz preporuke koja se daje policijskom osoblju: kada se nađu oči u oči sa grupom terorista, neka pucaju najpre u ženu. Taj savet se daje zato što se očekuje da će žene, a ne njihova teroristička sabraća, pucati prve. Da li je to očekivanje opravdano, ne može se znati pouzdano. Ali na osnovu priča koje je predstavila Mekdonaldova pouzdamo je to da su sve njene sagovornice – Nemica iz RAF-a, Korejanka koja je digla u vazduh avion sa stotinama civila, zatim jedna pripadnica italijanskih Crvenih brigada – postale politički angažovane u kontekstu u kome nije uobičajeno da se žene upliću u politička pitanja.

Koliko god se inače njihove kulture razlikovale, u svima njima je politika bila domen muškaraca. Žene su bile iz nje isključene, i istovremeno se smatralo da njih politika ni ne zanima, pa su one zbog toga morale da više nego muškarci dokazuju svoju lojalnost i predanost političkim ciljevima. I ne samo to, da bi dobile neku ulogu, morale su da pred skeptički i seksistički raspoloženoj braći po oružju dokažu i da su hrabre, kompetentne i da se neće, kako svi očekuju, predomisliti ili zakazati. I eto, tu je već pravi prvi korak koji vodi ka ekstremizmu.

Zatim, tu je i nomadski život “profesionalnih revolucionara”, koji je udaljeniji od uobičajenog ženskog nego od uobičajenog muškog života. Revolucionarke moraju da se odreknu više stvari, i stoga je mala verovatnoća da će se pokolebati kada su već jednom krenule. Krilatica “nema šta da izgubi” podstiče fatalizam, očaj i ravnodušnost prema sebi i drugima – a to znači, i radikalizam.

*

Politički i duhovni radikalizam žena ima dugačku tradiciju iz koje se pomalja određeni obrazac. Dozvolite mi da vas upoznam sa svetom Lidvinom iz Šiedama. Ona je živela od 1380. do 1433. godine. Kao veoma zdrava, i nimalo svetački nastrojena devojka jednog dana je otišla na klizanje, pala, slomila rebro i posle toga više nikada nije ustala iz kreveta. Profesionalci bi rekli da je bila klasični histerik. Međutim, obimna hagiografska literatura smatra da se u njenom slučaju dogodilo čudo. Spisi o njoj se nadmeću u stravičnijim i detaljnijim opisima njenih patnji. Rane veličine pesnice, gnoj, delovi tela koji trule, crvi veliki kao ljudski prst koji izlaze iz njenog stomaka. Lidvina, dakle, nije ustala iz kreveta sve do svoje smrti, gotovo četrdeset godina kasnije. Mnogo ljudi je dolazilo da joj se pokloni, njena sahrana je bila veliki događaj, a papa Lav XIII ju je 1890. godine proglasio za sveticu.

Naravno da Lidvinu možemo videti kao tipični slučaj katoličke glorifikacije patnje. Ali od 321 mučenika koje beleži katolička istorija, 274 su bile žene; to je 85 odsto! Osim toga, Lidvina je do duboko u 20. vek katoličkim devojkama predstavljana kao primer, a i ona sama sebe je videla kao primer. Verujući da svojom bolešću ispašta za grehe čovečanstva, ona je patnju pretvorila u nešto korisno i izuzetno. Što veća patnja, to bolje. Dodatno je sebi nanosila bol time što je nosila košulje od konjske dlake, u početku je jela i nešto voća, da bi poslednjih godina života uzimala isključivo hostiju.

U toj duhovnoj disciplini, patnja je uspeh – što veća poniznost, to veća superiornost. Manipulativna Lidvina, tipičan primer kako se patnjom može nešto postići, uspela je da zahvaljujući svojoj ekstremnoj sudbini postane veoma uticajna u svojoj okolini. Zahvaljujući svojoj bolesti postala je slavna u vreme kada je praktično bilo nemoguće da žena bude slavna, pa čak i da ima bilo kakav smisleni život samo na osnovu rada, nauke ili umetnosti. Osim toga, ona je pobegla od dogovorenog braka. Kada je nešto pre klizanja saznala za brak koji je čeka, molila se Bogu da se razboli. Udati se, roditi i možda umreti na porođaju – to je bila sudbina žene u to vreme. Ostati neudata, to je značilo siromaštvo. A mala Lidvina je našla jedan put do sfere javnosti, otvoren njenom polu – ležanje, patnja, kanonizacija.

Interesantno je (i zabrinjavajuće) što ovaj Lidvinin obrazac nije bio primer samo za opatice koje su se povređivale i više nego što je to crkva dozvoljavala, već i za sekularne žene koje su to isto činile, samo na drugi način. Za sve te žene različitih ideologija, želja da ispune svoju političku ulogu bila je sukobu sa dužnošću da se ponašaju onako kako se očekuje od dobre žene. Njihova želja da zauzimaju istaknuto mesto u društvu, s one strane granica koje postavljaju brak i porodični život, dovodi ih u sukob sa okolinom. One taj sukob razrešavaju stavljajući na svoja pleća dodatni teret.

Stoga uzroke ove vrste sklonosti ka patnji ili žrtvovanju ne moramo tražiti u “ženskoj prirodi”, već u poziciji žene u društvu. Uticaj koji je Lidvina izvršila na crkvu, na primer, nikada ne bi mogla da izvrši da se ponašala na neki drugi, manje destruktivan način.

Ovaj smer razmišljanja vodi i do objašnjenja zašto te žene nisu bile slabe i pasivne na način koji se često pripisuje ženama. Njihovo “jako” ponašanje izraz je kompromisa, način da se pomire dva identiteta koja su u sukobu kada se posmatra sa stanovišta društva. Samodestruktivno ponašanje može da bude alibi za beg od “feminine” pasivnosti. Te žene su izlaz iz svoje pozicije drugorazredne osobe našle kroz mučeništvo. Potčinjavanje, žrtva i fanatizam su često bile način za žene u političkim i društvenim pokretima dobiju dozvolu da se pridruže muškarcima. Što je manja nejednakost među polovima, to žene imaju manje razloga da se dokazuju mučeništvom.

Ova sociološka perspektiva nam pomaže i da odgovorimo na pitanje da li je radikalizam među muslimanskim ženama neki oblik emancipacije ili upravo obrnuto. Slažem se sa belgijskim novinarom i stručnjakom za feminizam Hindom Fraihijem koji je u jednoj televizijskoj debati rekao da je fundamentalizam muslimanki “cinični feminizam”. Ciničan je zato što se radi samo o iluziji jednakosti žena budući da su one tu zapravo ekstremno potčinjene. Pošto su same to izabrale, i na prvi pogled nisu nezadovoljne, oni koji se trude da ih razumeju vrte se u jalovom krugu tvrdnji – čas im se čini da su žrtve, čas da su emancipovane žene. (Setimo se da ima slučajeva u istoriji kada su žene žestoko branile antiemancipatorske ideje, na primer 1917. godine 43 000 holandskih hrišćanki je potpisalo peticiju “Nemojte da nam date pravo glasa!” zato što su smatrale da je status građanke nekompatibilan sa predispozicijom žene da život provede u kući. Na sreću, bilo je i onih koji su mislile drugačije.)

*

Možda je plodnije početi sa analizom ponašanja i situacije mladih muslimanki, recimo na primeru radikalnih Marokanki u Holandiji, okupljenih oko mreže Hofstad (o kojima je prošle godine pisano Vokskrant-u). One u proseku imaju dvadeset godina i obrazovane su, ali se osećaju isključeno iz holandskog društva i u njihovom životu islam ima dominantnu ulogu, dok njihova okolina, odnosno njihove porodice, smatraju da su one isuviše radikalne u svom opredeljenju.

Idealna muslimanka je ona koja je rodila mnogo sinova, a najniže biće je razvedena žena (a tu odmah je i ona neudata). Jasno je da te tradicionalne uloge ne mogu zadovoljiti ove Marokanke, ali one, takođe, nisu u stanju ni da se odupru obavezi i pritisku da budu žene na onaj način na koji to definiše njihova kultura, okolina ili vera. Iako prihvataju da se ljudi dele na dve grupe koje su potpuno različite i nejednake, one ipak ne mogu da se zadovolje onim što im se u tom pogledu nudi. Obučene u odeću koja ih pokriva od glave do pete, one lutaju internetom u potrazi za tekstovima koji će dokazati da i žene imaju pravo da se priključe džihadu.

Ambicije i želje tih devojaka nisu primerene onome što propisuje Koran i tradicije iz njega izvedene. Uz to, one su često pametnije, kompetentnije i obrazovanije od muškaraca u svojoj okolini – što onda moraju nekako da kompenzuju i da se iskupe; jedan od načina je da svoje talente ne iskoriste za ličnu karijeru i sticanje autonomije, već da ih u potpunosti posvete nekom višem cilju.

Velika je verovatnoća da ova vrsta emancipacije u sebi nosi i potčinjavanje i samodestruktivni element i, nažalost, postoji veliki rizik da radikalne muslimanke, za razliku od Lidvine, sa sobom povuku i druge. Njihov potencijalno “suicidalni” terorizam podrazumeva i ubistvo, ili čak masovno ubistvo. Na ovom mestu se polni aspekt povezuje sa još jednim važnim elementom radikalizacije – sektaštvom.

Za moderni život je karakteristično da ljudi ispunjavaju različite uloge. S druge strane, sekte i radikalne vere zahtevaju potpunu posvećenost. Identitet radikalnih potpuno se iscrpljuje u veri i ona je važnija od svega ostalog, traži napor i patnju, ali istovremenu nudi zadovoljstvo i mir. Islamska pravila, koja mogu biti teška – oblačenje, hrana – postaju, ako živite strogo, izvor samopoštovanja. U sledećem koraku, u ekstremnim tumačenjima islama, koje se svakako može uporediti sa sektama, radikalna vernica mora da se odrekne svih ostalih emotivnih veza osim one sa grupom; vezu sa drugima takvi ljudi žrtvuju vezi sa verom, i brišu saosećanje prema svima ostalima. Radikalizacija preoblikuje (ili ukida) sve ostale odnose sa ljudima. U početku je vera samo izvor razlike, a u procesu radikalizacije ona postaje linija razdvajanja, izvor sukoba i udaljavanja – neprijateljstva i prezira s jedne, i povezanosti i zajednice sa druge.

Sekte se održavaju i na osnovu mehanizama zahvaljujući kojima članovi žive u strahu od ekskomunikacije. U procesu radikalizacije ljudi postaju ranjivi; što žena ode dalje tim putem, to je više plaši mogućnost da bude ekskomunicirana. Ona je ostavila, ili čak odbacila svoju porodicu i prijatelje i ne postoji častan način da im se vrati. Postala je finansijski i emotivno zavisna od grupe. Te žene ne rade i ponekad su potpuno izolovane od društva. Malo kontakta sa spoljnim svetom znači manje mogućnosti korekcije, smanjen osećaj za realnost, ali takođe i manje šanse za beg.

Da bi mogle da uzmu učešća u tom muškom domenu sekti, na primer u džihadu, žene moraju da se blagosti nežnosti koja se obično vezuje za njen odnos prema svetu. Ravnoteža se uspostavlja tako što se naglasak više stavlja na druge aspekte tradicionalne ženstvenosti. Da bi kompenzovale to što žele nešto što ne bi trebalo da žele, takve žene će preterivati u potčinjenosti, poslušnosti i lojalnosti. Najbolja ilustracija je to što one biraju najmizoginije interpretacije islama, uključujući oblačenje burki i poliginiju. Ta gorka pilula je zašećerena osećanjem superiornosti.

Superiornost je slatka nagrada koja radikalne žene smešta ne samo iznad nevernika, već i iznad porodice koja živi manje ekstremnim životom. Takođe i iznad neobrazovanih, pa čak i nepismenih majki koje su “poštovane”, ali su zapravo nemoćne, a uz to definitivno ne mogu da se obrate Alahu ili da proučavaju sveti Koran. Ili iznad očeva koji im onda nisu nadređeni u stvari vere i po socijalnom statusu. One veruju da njihova potčinjena pozicija podrazumeva viši status egzistencije. Manje religiozne ili neverne žene ove muslimanke tvrdoglavo uveravaju da one u svojoj poslužnosti muževima nisu poslušne prema tim određenim muškarcima, već prema sopstvenim uverenjima, te da je stoga i to oblik emancipacije.

Nema sumnje da su radikalne muslimanke otuđene ne samo od holandskog društva, već i od svog okruženja. One misle da njihove porodice ne žive u skladu sa “čistim islamom”, a uz to svoju veru mešaju sa marokanskom kulturom i tradicijom. S druge strane, njihove porodice nisu srećne kada imaju ćerku potpuno sakrivenu u burku, i čiji muž odbija da večera ako za stolom sedi i njena majka. Iako te devojke rade nešto što je nepoželjno, to njihovo preterivanje je ipak na liniji verskih uverenja roditelja. Njihova bogolikost ne zna za granice, i kako bi onda roditelji mogli tome da prigovaraju?

Dakle, one se s jedne strane drže najortodoksnije verzije vere i ponavljaju seksističke zamisli: žene moraju da budu pokrivene i ne smeju da se rukuju sa muškarcem. Istovremeno, međutim, koriste svaku priliku da ponize svoje muževe ukoliko su manje radikalni ili nedovoljno odlučni. Pošto postoje tako odvojeni svetovi muškaraca i žena, ponekad ponižavanje muškaraca može postati ženska zabava.

Konačno, te će žene, kao i njihove radikalne prethodnice, biti sklone, ili se osećati primoranima da se usprotive muškim predrasudama kako su preslabe, uplašene i neznalice tako što će u verskoj borbi otići i dalje nego što bi možda i same želele. Pošto moraju da dokažu kako su jednake (po svojoj odlučnosti i verskoj ubeđenosti), a istovremeno i potpuno potčinjene (zbog svog pola), verujem da postoji opasnost da će biti spremne da izvrše i najgore zadatke. S obzirom na to, one su izuzetno pogodne za regrutovanje.

U slučaju islama, fundamentalizam žena je složen zato što se fokusira i na očuvanje patrijarhalne moći, dok istovremeno postoje žene koje tu patrijarhalnu veru žele da iskoriste kako bi se one same emancipovale, a na tom putu su spremne i na terorističke činove. Potčinjavanje u odori emancipacije, ili čak emancipacija koja podrazumeva potčinjavanje – to mogu biti veoma opasne stvari.

Peščanik.net, 25.05.2007.

TEMA – FEMINIZAM