Foto: B. Slapšak
Foto: B. Slapšak

Zvuči kao Aristofanova komedija… Pitala sam se treba li o tome pisati, medijsko pokriće nije bilo slabo. A onda sam se setila inicijative Instituta za filozofiju i društvenu teoriju od pre dve godine, gde su među 17 predloženih za SANU većina bile žene. I Zagorka Golubović, koje više nema. O ovim predlozima su odeljenja SANU uspešno izbegla odlučivanje, sve do sada. Zavlačenje, da baš ne bi bilo nezgodno, odvijaće se do nikada. Kandidatkinje neće toliko potrajati.

Konferencija o ženama u nauci održana je u SANU od 11. do 14. februara, i u svečanoj sali SANU na otvaranju okupila rektorku, predsednika SANU i nekoliko akademika, uz mnogobrojnu publiku. Sam skup, sprat više, preko 70 učesnica u dve sekcije. Organizovale su ga mlađe naučnice iz Etnografskog instituta SANU. Organizacija je bila savršena, debate izvrsne, raspoloženje od oduševljenja do suza. Kada se sve završilo, morala sam zaključiti da nikada nisam bila na konferenciji na kojoj nijedan referat nije bio loš. Našle su se zajedno bar četiri generacije naučnica, koje su se međusobno upoznavale, prepoznavale, istraživale, ocenjivale. Kolektivno sećanje se u ludom ritmu obnavljalo, raslo, discipline su se povezivale. Izranjale su nepoznate junakinje, postale su zajedničko dobro, dopunio se sramotni spisak zločinaca, patrijarhalaca, seksista, manipulanata, karijerista, izdajnika. Znači li to nešto za SANU? Svakako: kriterijum se iselio, da se više nikada ne vrati u samozabit samouverenosti jednog soja. Izvesno je da iznutra neće biti primećeno ništa od toga – utoliko bolje. Ništa više ne može da zaustavi započete, tekuće, već objavljene dopune kanona naučnica, delom i umetnica – možda mnogo više njih na narednoj takvoj konferenciji. Objavljivanje zbornika označiće istorijski izlazak iz mašine za potiskivanje i zataškavanje, i za to su tri razloga: masovnost i motivacija istraživanja prošlosti naučnica, sasvim izuzetan priliv mlade generacije izvrsno školovanih naučnica koje neće da se prilagode i zaborave svoje prethodnice, i otvorenost starijih, koje su ih jedva i konačno dočekale. Kvantitet i kvalitet su se veselo ispremeštali. Više nema granica objavljivanja, ostale su još samo granice zapošljavanja, napredovanja, titula, novca i provincijalne akademičarske apoteoze. Ruku na srce, nije mnogo… Podsetimo se Julke Hlapec Đorđević, koja je 30-ih godina prošlog veka smatrala da su feminizmu potrebni feminofilni muškarci.

Dok oni ne navale, treba razmisliti o onome što je konferencija u SANU postavila kao nužna rešenja. Prvo, širenje i zauzimanje prostora. Iseljenje kriterijuma bi po jednostavnom paralelizmu tražilo Žensku akademiju nauka i umetnosti, bez nacionalnog opredeljenja (eventualno regionalnog i šire) i bez obaveznog opredeljenja soja (sve i svi dobrodošli, ako su izvrsni). Ime mora imati istorijsku težinu, zato ono Ž za ŽANU. Prostor je skup, ali zato postoji virtualni. U virtualnom prostoru dosta je mesta za besmrtnice, one koje nisu dočekale. Virtualni prostor je prilagodljiv za pismo i slike, zvuke i ples. Tu se postavlja i ključni problem, a to je da se u njemu ne može zajedno šmrcati, smejati i grliti. Za stvarnu empatiju potreban je stvarni novac. Prošla iskustva i samo malčice budućnosti, pa će se i za to naći rešenje.

Glavno je ipak to da ŽANU nije utopija, kao sasvim nedavno, pre konferencije koja je počela 11. februara, na Dan žena u nauci.

 

Foto: B. Slapšak
Foto: B. Slapšak

Peščanik.net, 24.02.2020.

TEMA – FEMINIZAM


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)