Dakle, ove godine treba nam, po proceni ekonomiste Stojana Stamenkovića – 1,7 milijardi evra direktnih stranih investicija da bi održali kakav-takav rast bruto domaćeg proizvoda i povećali zaposlenost.
Januar i februar već su izgubljeni meseci za prikupljanje toliko važne “sveže krvi” za funkcionisanje ekonomije. Kako stvari sada stoje, i mart i april biće izgubljeni meseci, a možda ni u maju Srbija neće imati značajnijih stranih ulaganja. Ako nova Vlada (pošto bude formirana) izađe u aprilu-maju sa programom koji bi mogao da zaintrigira investitore i uveri ih da će u Srbiji na uloženi dolar zaraditi 20 centi – mogli bi se očekivati neki sramežljivi, nikako spektakularni, investicioni poduhvati zasnovani na logici profita.
To znači da će Srbija izgubiti pet od 12 meseci i umesto 1,7 milijardi evra moći će (ako sve bude idealno) da privuče 990 miliona evra.
Ali, nije najvažnije to što će Srbija izgubiti pet meseci i 710 miliona evra. Sve će to biti lako nadoknađeno ukoliko nova Vlada bude napravila ekonomski sistem koji će biti neodoljiv za investitore. Ako bi ulagači od juna pohrlili privučeni ”mirisom profita”, onda bi Srbija vrlo brzo ušla među vodeće države po privrednom rastu i više je ne bi bolela glava od broja nezaposlenih.
Poslovni ambijent koji je prošle godine kreirala Dačić-Vučić Vlada nije bio podsticajan za ulagače. To se vidi po efektu – Stojan Stamenković kaže da je za 11 meseci prošle godine u Srbiju direktno investirano 643 miliona evra (decembar nije bio spektakularan da bi značajnije promenio konačan zbir). To je apsolutno nedovoljno za rast BDP-a i povećanje broja radnih mesta. Zato je Srbija i dalje u veoma teškoj ekonomskoj situaciji i često se klacka na ivici bankrota.
Nesporno je da je deo ukupnog ambijenta popravljen – sporazum sa Prištinom pod okriljem Brisela i vrlo izvesna evropska perspektiva Srbije značajno su doprineli paljenju zelene lampice na mapi poželjnih mesta za finansijere i investitore.
To jeste značajan, ali ne i dovoljan signal da neki ozbiljan ulagač krene da svoj kapital ”oplodi” u Srbiji.
Šta nedostaje?
Sve ono što je i do sada falilo, famozna politička volja da se ”otkravi” poslovna klima. Odnosno, malo volje i truda Vlade da napravi veliki preokret i u poslovni ambijent uvede – stabilnost i predvidivost.
Na primer, svakog potencijalnog ulagača načisto može da obeshrabri analiza Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) koja je pre neki dan sramežljivo procurila u javnost. ”Sramežljivo”? Valjda zato da se ne kvari papagajskom retorikom stvorena predizborna idila.
Elem, NALED je utvrdio da su iz ugla investitora najveće mane Srbije – NESTABILAN i NEPREDVIDIV zakonodavni okvir na koji utiče često menjanje zakona i njihova nepotpuna primena. Čak i turistima (osim ako baš nisu nepopravljivi avanturisti skloni egzistencijalnom riziku) savetuje se da ne putuju u države koje imaju nestabilnu i nepredvidivu klimu. Slično je i u svetu biznisa – nema gore ”kletve” od ove (nestabilnost i nepredvidivost) za rasterivanje ulagača koji najpre traže izvesnost za svoj kapital. A NALED kaže da ”loša tumačenja, usvajanje zakona po hitnoj proceduri bez pravih javnih rasprava i kašnjenje u usvajanju podzakonskih akata stvaraju dodatnu nepredvidivost”.
Za one koji ne veruju u ovakvu formulaciju, odmah sledi i pojašnjenje – čak 69 odsto zakona donosi se po hitnim procedurama bez javnih rasprava, a 823 dana (22 meseca) je prosek u kašnjenju usvajanja podzakonskih akata.
Hajde da zajedno sa NALED-om pogledamo šta rasteruje investitore, recimo u energetici (to je oblast za koju naši političari tvrde da će da privuče 15 milijardi evra)?
Zakon o energetici menjao se brže od godišnjih doba – usvojen je u julu 2011. godine, na podzakonske akte čekalo se 16 meseci (rok za njihovo donošenje bio je četiri meseca), 31. decembra 2012. izmenjen je po hitnoj proceduri. Tada je rok za izgradnju vetroparkova smanjen sa tri na dve godine. Investitori koji su najavili spremnost da u vetroparkove ulože do milijardu evra nisu bili konsultovani o tome da li je uopšte moguće izgraditi, priključiti, testirati, dobiti upotrebnu dozvolu i energetsku licencu za jednu elektranu (od, na primer, 150 megavata) za dve godine. U decembru 2013. godine objavljen je nacrt novog Zakona o energetici, a javna rasprava završena je 1. februara. Novi Zakon o energetici sačekaće kraj izbora, formiranje i uhodavanje nove Vlade.
U tom ludilu nepredvidivosti teško su se snalazili ulagači u obnovljive izvore energije.
Evo kako je to izgledalo.
Srbija se pojavila na mapi ozbiljnih investitora 2008. godine, kada je napravljena Studija izvodivosti projekata obnovljivih izvora. Tada je predloženo da za energiju dobijenu iz vetra podsticajna cena bude 11,5 evrocenti po kilovatčasu i to je dodatno podstaklo interesovanje ulagača koji su nagrnuli u Srbiju. Ali u novembru 2009. Vlada je sa godinu dana zakašnjenja donela Uredbu kojom je smanjila predloženu otkupnu cenu sa 11,5 na 9,5 evro centi. Tada većina investitora koji su se nadali da će investirati – odlazi iz Srbije.
Bilo je investitora koji su gajili potajnu nadu da će se stvari promeniti nabolje pa su, na primer, čekali da Vlada usvoji Uredbu o korišćenju poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe. Zakon o poljoprivrednom zemljištu donet je 2009. godine, prateća uredba nije ni do danas. Zašto uredba kasni? ”Ne kasni uopšte”, kažu u Ministarstvu poljoprivrede. Kako ne kasni? ”Pa u Zakonu nema roka za usvajanje podzakonskih akata (uredbi)”, odgovaraju iz tog Ministarstva.
Slično je i sa Zakonom o planiranju i izgradnji – donet je 2009. godine kao ”revolucionarni dokument” (izjava tadašnjeg ministra Olivera Dulića), izmenjen je 2011, a novi se očekuje u ovoj godini pošto nije usvojen do kraja 2013. (kako je obećavao ministar Velimir Ilić).
Kad bi uslovi poslovanja u Srbiji postali izvesni i predvidivi smanjio bi se rizik investiranja, cena novca (kamata na kredite) bila bi niža i političari ne bi krivili bankare da ”gule kožu” privredi, država ne bi morala da izdvaja novac iz budžeta za subvencije i bilo bi mnogo više realizovanih stranih direktnih (ali i svih drugih) investicija. Tako bi Srbija stigla do onih spasonosnih 1,7 milijardi evra u ovoj godini neophodnih za uverljiv privredni rast i smanjenje nezaposlenosti.
To je model privlačenja kapitala na osnovu interesa ulagača.
Postoji i drugi način – prijateljstvo ulagača prema određenom narodu, u ovom slučaju prema srpskom narodu. Ti su obećali da će uložiti-dati-pokloniti Srbiji (kako su sabrali domaći tabloidi) – osam milijardi evra.
8.000.000.000 evra.
Nesumnjivo, to je lakši i ugodniji model za državu kojoj se poklanja kapital – Vlada te države onda nema potrebe za popravljanjem privrednog ambijenta jer su se pojavili ulagači-donatori kojima nije najvažnije poslovno okruženje nego ljubav i prijateljstvo.
Eh, malo je takvih srećnih država u današnjem svetu. Blago onima koji mogu da žive od ljubavi.
Peščanik.net, 12.02.2014.
