Foto: Predrag Trokicić
U želji da ne zaostanu sa prvosveštenikom kulta i dragovoljnim stradalnikom, i drugi novoverci podvrgavaju se podvižništvu, a to je život u Klisuri. Nemamo pustinju, pa može i Grdelička klisura da posluži, s tim što junakinja ove priče u divljini izgara na poslu, dok su se slavne podvižnice samo molile i gladovale izlažući se doduše opasnosti od sunčanice, od noćne studeni i pustinjskog zverinja, daleko mu lepa kuća.
O životu u klisuri snimljen je dokumentarni film. U produkciji „Exkluziva“, tamo gde se svakodnevno pojavljuju bića iz čarobnog sveta estrade, mode i voditeljstva, ukazala se ministarka saobraćaja: da bi radila što brže, što bolje i što jače na izgradnji Koridora 10, preselila se sa vascelom svojom svitom u divljinu motela „Predejane“. Trudbenike medija kopkalo je kako neko ko poslu prilazi bezmalo kao predsednik ostaje vavek našminkan i elegantan, pa su zakucali na vrata apartmana i imali ludu sreću da je junakinja bila baš unutra, ni sa kakvim turbanom na glavi nakon tuširanja, niti u penjoaru, nego spremna već da pođe na teren radi kojeg se i preselila iz Beograda u Klisuru: crni blejzer, kao sneg bela bluza, i crna traka kakvu oko vrata veže šerif u vesternu, nedeljom pre odlaska u crkvu.
Nezvani gosti prijatno su se iznenadili kako apartman miriše, to je moj lični parfem, kazaće domaćica, to je parfem bez kojeg nikad nije: Beograd, Grdelica, parfem je prati vernije od senke, kao što bosiok prati Srbina otkako se rodi pa do daljnjeg…
Osokoljeni gostoprimljivošću ministarke gosti su zaiskali da vide spavaću sobu, kako da ne, zašto da ne, to im bude malo, možemo li da zavirimo u vaš orman, sa uslužnošću kustosa pokazuje gospođa ministarka svoje ruvo za boravak u Klisuri, bluze, blejzere, suknje, cipele, većinom marke „Grafitti“ – nisu mi se učinile kao obuća za safari, pešačenje po blatu, šoderu i sl., omiljene su joj, reče, ove srebrnkaste; na nahtkasni tihuju dva para rukavica zbog kojih su dva gmizavca, jedan braon, drugi srebrnkasto-crni platili svojim zmijskim glavama (ili su od lažne zmijske kože)…
Naratorka nam veli da junakinja naporno radi (zvuči poznato?), a da bi sve stigla budi se kao što joj samo ime kaže ranom zorom, koja sada doduše pada oko sedam sati, kamera hvata neophodštine iz magičnog sveta šminke, dvadesetak items, ministarka se, reče, šminka svojeručno, ili joj oko senčenja pomogne neka od prijateljica, što će reći da u javnom sektoru nije bilo dodatnog zapošljavanja radi ugađanja privilegovanima, utom bude već i vreme da se radi, a stalno je vreme da se radi, kako nas neumorno uči Učitelj, te se udarnica zaputi u svoju privremenu kancelariju, to je u baraci, da li za potrebe Vlade obnovljenoj, ili za potrebe filma i Koridora 10 sagrađenoj, tu su ministarkini saradnici na čelu sa njezinom savetnicom za medije koja je možda u istoj toj baraci i došla na zamysel da se o žertvi šeficinoj snimi dokumentarni film. Ako nije u baraci ili na Koridoru, ministarka je u sali sa predsednicima opština, načelnicima, izvođačima i kako reče nadzorima…
Asketizam je ono što krasi rodonačelnka žanra, g. Vučića, pa je i privremena lavra Zorane Mihajlović opremljena samo onim bez čega se ne može: radni sto, kompjuter, internet. Raseljenica kaže da se nije nipošto htela uputiti u Klisuru bez grba i zastave Srbije (i parfema, što znamo odranije), sa ministarkom su njena tašna u kojoj je njena kako kaže nega, i sa ministarkom su ljudi, bez kojih čak ni ona ne bi mogla da postigne sve što postiže.
I sada tek ulazimo u srce dokumentarca: „Prvi dan sam bila u blatu… Nije ništa strašno. Strašno bi bilo da nećemo da radimo, da nam je sve teško, da nećemo da izađemo na teren, to je strašno! A to što ćemo isprljati cipele, pa opraćemo ih!“
Verovatno se misli na prošlu vlast, pocrk. cela dabogda, kojoj je sve bilo teško, i koja nije izlazila na teren, osim predsednika koji je voleo da se u kožnoj jakni ili vijetnamki šepuri na Pasuljanskim livadama, a što se pranja cipela tiče, tja, ja sam dete blata, od blata sam stvoren, u blatu sam se i blatom sam se igrao, blatnjave cipele se ne peru, ni kožne, ni pogotovo antilopske: žitke naslage se najpre sastružu nekim prutom ili parčetom daščice, a kad se ono što je preostalo osuši, odstranjuje se pažljivo četkom sirkačom, koliko god se može, tek onda se preostale, neiščetkane čestice otklanjaju vlažnom krpom, pa se cipele nanovo još malo suše pre nego što se namažu odgov. viksom.
Lepo je što savremena mladež ima priliku da vidi kako je izgledao život i kako je izgledala propaganda u socijalizmu, gde je Maršal pre svitanja sam sebi na rešou kuvao kafu, u plavom radničkom mantilu, a u radioni pripadajućoj Belom dvoru, gde će se na strugu prisetiti svoje proleterske mladosti i gde će se opomenuti da njegovi drugovi, VKV radnici, i danas tako žive; sad smo videli da se ministarka ne libi da gorštački živi u klisuri, samo da bi nama bilo bolje, hvala joj i nadam se da će dobiti naknadu za odvojeni život.
P.S. Baš pomenutoj ministarki sam pre nekoliko dana poslao pismo, prvo i verovatno poslednje, da na železničkim stanicama od Novog Sada ka Orlovatu nema nijedne uboge sijalice, pa se u pomračini ne zna gde je voz stao i ne vidi se srpom visoko potkresani korov koji je kao kolje u dnu zamke za krupnu divljač, predložio sam da i sam potpomognem kupovinu sijalice i WD-40 za prskanje zarđalih tabli, koje još stoje na fasadi propale stanice, napisao ja „Nemanjina 22-26“, čekam odgovor, a adresatkinja miljama daleko odatle! Otpremio sam pre toga Ministarstvu i dve poruke e-mailom, istovetnog kak se veli sadržaja, to je neko u baraci službeno i video, ne udostojivši me odgovora, ali moje pravo, starinsko pismo još je neotvoreno u možda i hladnom kabinetu ministarkinom, ako su zavrnuli radijatore dok korisnica u Klisuri provodi svoj ravnoangelni život.
Peščanik.net, 09.12.2018.
