Fondacija Ebert je u zemljama Balkana organizovala istraživanje političkih stavova mlade generacije. Objavljeni su rezultati slovenačkog istraživanja, koji su više nego zabrinjavajući. Odnose se na 600 ispitanih, što je standardni broj za takva istraživanja, ali to ne budi nadu. Omladina je danas mnogo zainteresovanija za politiku nego pre šest godina (2018), i istovremeno je vidljivo više zainteresovana za ekstremnu desnicu. Razlika između devojčica i dečaka (ispitivani su bili između 14 i 19 godina) je izrazita – devojčice ne idu udesno i ekstremne grupe ih ne zanimaju, dečaci vole nacifašizam… Istraživači su bili neprijatno iznenađeni. Činjenice su tu, tumačenja nema. Možemo spekulisati i analizirati, ali ono što je najneprijatnije je upravo to što odgovori bodu oči, što tumačenje može biti suvišno, i što izgleda da uopšte nije lokalno.
Osnovna je patrijarhizacija društva. Uz sve priče o sirotom muškinju kome žene otimaju sve, preko realnih podataka o ženskom prisustvu u privredi, do povećanja broja žena u politici, patrijarhat se razmahao preko svih zamislivih granica. Vode se ratovi u Evropi, blizu Evrope, smrad krvi je u vazduhu, patrijarhat je u tim uslovima uvek rastao. Slovenija je na vrhu liste zemalja po jednakosti sojeva (rodova), pa se ipak pojavljuje razlika kad se dođe do penzije: to je samo jedan od dokaza da patrijarhat, sem u prostoru reprezentacije, deluje i kapilarno, na hiljade načina, po skrivenim konvencijama, od porodice do vlade. Dečkići koji pucaju, mladići koji su manje ili više mentalno zaostali, bez bilo kakvih kriterijuma i orijentacije pokazuju da postoji lanac negativnog obrazovanja od kolevke do mature. Oblikuje ga, stihijski, društvo u kojem se i porodica i škole pokoravaju, umesto da se suprotstavljaju. Posredno, takvu vlast patrijarhata dokazuju žene koje se prilagođavaju na najgrotesknije načine: jedino što na tom vašaru ne postoji je pobuna.
Patrijarhalno društvo je bez sećanja, da se slučajno ne bi pojavila odgovornost: zato se slavi izmišljena prošlost, čija je narativna podloga savršeno prilagođena infantilnosti verujućih. U primeru mladih, ta podloga samo pokriva hormonsku aktivnost.
U poređenju sa neartikulisanom potrebom dečaka da se izraze kroz nasilje, njihove želje su potpuna suprotnost: mlado muško želi stan, službu, novac i porodicu. Kao da između crnih majica, obrijanih glava, tetoviranih udova i sa druge strane uređenih stanova nema mosta, prelaza, puta, ničega. Dečko se učlani, neko vreme zaurlava i bije, i onda kao nagradu dobije gnezdo sa domaćicom. U tome se otkriva potpuna zakržljalost mislenog aparata, davno zapuštenog u vaspitnom sistemu.
Odgovori mladih muških jasno pokazuju da nema nijednog dostignuća u jednakosti koje danas nije neposredno izloženo ponovnom napadu i ukidanju. I sa druge strane, bude strah da devojčice, koje neće u istu hormonalnu hordu, možda nisu spremne na borbu koju bi morale da vode. Njima naime predstoji borba za mir, najteža od svih. Iz iskustva znamo da se vodi na svakom pedlju svakodnevice, da je opasna, da zahteva vrhunsku praktičnu inteligenciju i neprekidnu pozornost – ukratko – da je iscrpljujuća. Koliko je uzdržanost devojčica garancija da će sve to hteti i moći, drugo je pitanje. Ništa od toga ne može se objasniti „prirodom“: devojčice su iz istog vaspitnog sistema izvukle drugačije pouke i preporuke, zato što su veoma rano osetile metode patrijarhata. Možda su upravo zato spremnije da se odupru, i to dobro skrivaju. Možda…
Trideset godina posle pada socijalizama, drugih i jugoslovenskog, stasavaju generacije koje su spremne da budu topovsko meso i kratkoročno telo nacifašizma. Statistika nije proročanstvo, u najboljem slučaju je opomena. U svom suženom društvenom okviru danas poznajem neuporedivo više drugačijih mladih svih sojeva nego onda kada sam se izvukla iz larve mladosti i gledala mlade oko sebe: biti slobodan, odgovoran i pametan je danas odlika omladinske avangarde, koja postaje prva predviđena žrtva dve strane – društva kojem su se izmakli, i izabranim proizvodima tog društva kojima smetaju. A statistika u doba beznađa je možda već samo uspomena.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
