Kada su iz Jure procurile informacije o nedozvoljenom ponašanju poslodavaca, koje – ako su istinite – u pojedinim segmentima liče na horor film, a u najmanju ruku na krivično delo (o kršenju radnopravnih propisa da ne govorimo) usledila je i pojava „pravnog problema“ dubljeg istraživanja takvih navoda od strane novinara, zbog toga što je izgleda u Juri sve – tajna. Tako je Danas preneo da su ugovori o radu zaposlenih u ovom preduzeću kompletno tajni, čak „strogo poverljivi“. Ovo praktično onemogućava zaposlene, čak i bivše zaposlene (budući da tajne „važe zauvek“) da pričaju sa novinarima, inspekcijom rada, javnim tužiocima, o degradirajućem tretmanu koji su iskusili.

Ovakva konstrukcija, naravno, nije tačna. I potpuno je neutemeljena u važećim propisima.

Da li vam zvuči realno da ću ja, na primer, kao poslodavac, moći da ne odgovaram za mlatretiranje svojih zaposlenih, zato što sam to proglasio tajnom? A šta bi se desilo kada bih svoje prihode proglasio tajnom, tako da poreska uprava ne može da zna koliko moram da platim porez? Priznaćete da ovo drugo ne zvuči realno. Zašto bi bilo razlike između prve i druge situacije?

U pravnom sistemu Srbije, razlika odista ne postoji. Tajni podaci regulisani su tekstovima tri zakona. Zakon o tajnosti podataka normirao je sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od najviših interesa za redovno funkcionisanje države. Zakon o zaštiti poslovne tajne zapravo je najrelevantniji za posmatranu situaciju, budući da se bavi specifičnim informacijama i znanjima koje zaposleni može da stekne u procesu rada. Konačno, i u Zakonu o radu možemo naći odredbe koje su vezane za ograničenje protoka informacija do kojih zaposleni dođe. Postoje naravno i drugi zakonski tekstovi koji se mogu direktno ili posredno odnositi na informacije koje su vezane za proces rada, poslodavca ili zaposlenog (na primer, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Krivični zakonik) ali oni u ovoj specifičnoj analizi – da li ugovor o radu može biti tajna – nisu relevantni.

Zakon o tajnosti podataka („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009) definiše tajni podatak kao podatak od interesa za Republiku Srbiju koji je zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom u skladu sa zakonom, određen i označen određenim stepenom tajnosti. Ti stepeni tajnosti su: “državna tajna”, “strogo poverljivo”, “poverljivo” ili “interno”. Tajnost podataka određuje organ javne vlasti – ovlašćeno lice koje je kao takvo izričito utvrđeno Zakonom. Tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Ne postoji dakle apsolutno nikakva šansa da se odredba ugovora o radu odredi kao tajna – strogo poverljivo. Ni priroda odredbi ugovora, ni njegova potencijalna sadržina, ne mogu niti u jednom slučaju da „dobace“ do takvog stepena tajnosti (prema Zakonu o tajnosti podataka, strogo poverljiv je onaj podatak koji se određuje tajnim radi sprečavanja nastanka teške štete po interese Republike Srbije). Zapravo, urnebesna je bilo kakva pomisao da fabrika kablova može imati takve odredbe u ugovorima o radu sa svojim zaposlenima. Terminologija koja je navodno upotrebljena u takvim ugovorima je dakle – potpuno promašena.

Kada je reč o Zakonu o zaštiti poslovne tajne („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011), situacija je nešto drugačija. Prema tom Zakonu, poslovna tajna je bilo koja informacija koja ima komercijalnu vrednost zato što nije opšte poznata niti je dostupna trećim licima koji bi njenim korišćenjem ili saopštavanjem mogli ostvariti ekonomsku korist, i koja je od strane njenog držaoca zaštićena odgovarajućim merama u skladu sa zakonom, poslovnom politikom, ugovornim obavezama ili odgovarajućim standardima u cilju očuvanja njene tajnosti, a čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu držaocu poslovne tajne. Poslovna tajna dakle može biti vezana i za one elemente koji se nalaze u ugovorima o radu, odnosno opštim i pojedinačnim aktima poslodavca. Zarada, na primer, može biti poslovna tajna, kao i svi podaci koji su vezani za jedinstvenu organizaciju rada kod poslodavca, specifičnu tehnologiju koja se koristi, i tome slično. Čak i ovde ima izuzetaka, jer od toga kome ste „odali“ tajnu i u koje svrhe, zavisi da li ste zaista povredili njenu tajnost (zanimljivo je u tom smislu pročitati Rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 361/2015 od 10.6.2015. godine kojim se određuje da ne predstavlja odavanje poslovne tajne deljenje informacije o visini zarade sa licima koja su zaposlena kao menadžment kod istog poslodavca, budući da to ne predstavlja krug lica koja bi bila šira javnost). I poslovna tajna, dakle, potpada pod određene standarde i trpi različita ograničenja.

Nešto što je notorna činjenica – ne može biti poslovna tajna. Kao ni nešto što je legalno objavljeno široj javnosti. Informacija koja jeste poslovna tajna, poznata je samo uskom krugu ljudi koji je upotrebljavaju u poslovanju, odnosno procesu rada. Ona ima po nečemu jedinstvenu, specifičnu sadržinu i postoji jasno izražen poslovni interes poslodavca da ne bude dostupna širem krugu lica. Zakon izričito isključuje tajnost određenih podataka: „Poslovnom tajnom ne smatra se informacija koja je označena kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja domaćeg ili stranog fizičkog i pravnog lica“. Ne može se dakle smatrati poslovnom tajnom kršenje zakona –ono vezano za uplatu poreza ili ono vezano za ograničavanje zakonom propisanih prava zaposlenih. Ono što jeste poslovna tajna, biće tajna onoliko dugo koliko poslodavac odredi, odnosno do onog trenutka kada postane jasno da podaci više nisu tajni (zaštita poslovne tajne traje sve dok su informacije koje predstavljaju tu tajnu čuvane kao poverljive). Ono što nije poslovna tajna – nikada neće biti zaštićeno kao takva informacija, a odredbe ugovora o radu kojima se podatak nepodoban da bude tajna proglašava tajnom – ništave su i ne proizvode dejstva.

Konačno, Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) poznaje „klauzulu zabrane konkurencije“ kao način da se informacije do kojih zaposleni dođe u toku radnog odnosa ne zloupotrebe protiv poslodavca. Poslodavac i zaposleni ugovorom o radu mogu da utvrde poslove koje zaposleni ne može da obavlja u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu. Na ovaj način poslodavac se štiti od toga da zaposleni iskoristi informacije koje poseduje kako bi sebi ili drugome pribavio korist. Zabrana konkurencije međutim može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni – nije dakle ni ovaj institut pogodan za bilo koje zanimanje, odnosno poslove. Klauzula zabrane konkurencije važi koliko traje radni odnos; ukoliko se ugovori da važi i po prestanku radnog odnosa, zaposleni je obavezan da se uzdrži od deljenja informacija ili obavljanja određenih poslova i aktivnosti, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa – i to samo ukoliko mu za tako nešto sada već bivši poslodavac isplati ugovorenu novčanu naknadu. Jasno je da ni ova klauzula nije predviđena za slučajeve kada zaposleni poseduje informacije o kršenju prava iz radnog odnosa, ili drugih povreda zakona.

Poslodavac može od zaposlenog tražiti putem suda zadovoljenje za štetu koju je naneo njegovom poslovnom ugledu i časti, ukoliko je u pitanju iznošenje tvrdnji bez dokaza, odnosno izmišljanje navodnih kršenja zakona. Zbog toga bi trebalo biti oprezan sa time šta se i na koji način predstavlja javnosti. Ostaje uvek vera u državne organe, posebno inspekciju rada, tužilaštvo i sudove, da će raditi svoj posao profesionalno i zaštititi one čija su prava zaista povređena. Ogroman je značaj u takvim situacijama udruživanja glasova obespravljenih radnika – otuda je sasvim logično što je sindikalno organizovanje obično prvo na no-no listi poslodavaca. Zajedničko nastupanje u javnosti, kao i zajedničko potraživanje zaštite, učinilo bi ceo slučaj daleko izvesnijim i jačim.

Šta bi mogao biti zaključak ove kratke analize? Informacija koja prikriva nezakonito ponašanje poslodavca, ne može biti tajna – šta god pisalo u bilo kojem ugovoru o radu, ili internom aktu (pravilniku, odluci) poslodavca. Jednostavno, zakon ne poznaje toleranciju za skrivanje nezakonitosti iza oznake tajnosti. Sudska praksa je manje-više iskristalisala šta bi sve mogle biti informacije koje se mogu smatrati poslovnom tajnom. Ostalim tajnama u radnopravnom odnosu, nema mesta. Zbog toga se zaposleni, bivši zaposleni, kao i drugi koji smatraju da su žrtve (ili makar posmatrači) nezakonitih radnji poslodavca, ne moraju plašiti da će prekršiti zakon time što će se obratiti nadležnim organima ili novinarima sa pričom koju imaju da podele. Što ih bude više, posao nadležnih koji treba da se razračunaju sa prekršiocima zakona biće lakši. Bilo bi jako dobro videti jednu takvu organizovanu akciju, koja bi vodila ne samo materijalnom i moralnom zadovoljenju zaposlenih već i pobedi svih radnika u Srbiji, i poslala istovremeno jasnu poruku poslodavcima da postoje zakonske granice njihovog postupanja i autoriteta. Imamo loše zakone, ali hajde da barem naučimo državu da ih i takve dosledno primenjuje, pa će nam biti makar mrvicu bolje nego što nam je sada.

Peščanik.net, 27.05.2016.

Srodni linkovi:

Medijski istraživački centar Niš – Radnici vs. država i investitori

Mario Reljanović – Inspekcija iz doba Jure

Mario Reljanović – Prava radnika iz doba Jure