• A A A
  • |
     

    Grčke i nemačke greške

    | 11/05/2012

     
    2010. godine u Grčkoj počinje evro kriza. Mnogi se Nemci do danas a posebno nakon izbora u nedelju nadaju da je priča sa Grčkom završena. Ovakav stav se pokazao kao čista iluzija. Čak i ako bi vlada u Atini objavila bankrot i napustila evro zonu time problemi ne bi bili rešeni. Naprotiv. Posledice ovoga poteza po Grčku bile bi haotična politička situacija, masovni socijalni lomovi i dramatično osiromašenje.

    Ali i građani Nemačke bi ubrzo osetili kako apstraktna kriza postaje vrlo realna kad se potresi preko Italije, Španije i Portugala prošire na čitavu evro zonu. Posledice na blagostanje, radna mesta i socijalnu koheziju bile bi dramatične, čak i u Nemačkoj. Populisti koji danas nude jednostavna rešenja bili bi ućutkani – ali po koju cenu?

    Prošlo je gotovo dve godine od kada je nemački Bundestag odobrio prvi paket pomoći za Grčku. Dve godine kasnije za nama je veliki broj paketa pomoći, finansijskih injekcija centralnih banaka, programa štednje i strukturnih reformi na jednoj i stalno pogoršanje evro krize na drugoj strani. Lek koji je prepisala Angela Merkel nije delovao, to je makar jasno: ekonomiji nije pomogao, a politici još manje. Očaj se širi kontinentom i svoj izraz nalazi u različitim rezultatima izbora održanim u poslednje vreme. Nakon dve godine gigantskih napora i još većih neuspeha krajnje je vreme da se preciznije pozabavimo dijagnozom evropske bolesti.

    Jednodimenzionalno objašnjenje da su narodi juga Evrope živeli iznad svojih mogućnosti i sada jednostavno moraju štedeti, očigledno nije tačan. Najmanje tri političke greške su bile potrebne da bi se jedan od najbogatijih regiona sveta odveo u ovakve probleme.

    Prva greška bila je ona osnivača monetarne unije. Stvorili su zajedničku monetarnu bez zajedničke fiskalne politike, time stvorivši osnovu koja je zemlje evro zone ekonomski sve više udaljavala jedne od drugih umesto da ih približava.

    Druga stvar je nedostatak odgovornosti vlada država u krizi. Španija i Irska su se pridržavale ograničenja vezanih za deficit ali su potpuno ignorisale probleme svojih banaka i špekulacije na španskom tržištu nekretnina. Grčka politika je godinama ignorisala realnost, za šta ne može sada da okrivljuje Evropsku komisiju, koja iako je znala šta se dešava nije reagovala.

    Treća stvar na koju moramo obratiti pažnju jeste da su Nemci svojom ekonomskom politikom doprineli porastu napetosti unutar evro zone jer su i dalje insistirali na održavanju nižeg nivoa zarada iako nije bilo opasnosti po gubitak konkurentnosti nemačke privrede.

    Tvrdnja da su Grci protiv štednje i reformi takođe nije tačna, jer su uprkos velikim socijalnim lomovima budžetskim rezovima, koji su bez presedana u Evropi, smanjili deficit. I ljudi i političari su spremni za žrtve ali im je potrebna perspektiva. Umesto toga svedoci smo kako je opšta štednja u Evropi krizu samo pojačala i uprkos svim programima štednje realno zaduženje je raslo i dalje raste. Štednja je izgubila svoj smisao.

    Nemci olako odbacuju pozive Fransoa Olanda na podsticanje rasta označavajući ih kao povratak na staru praksu. Zahtevi za promenom strategije su dobro potkrepljeni, jer slede jednostavno shvatanje da zaduženost nije jedini a posebno ne i najveći uzrok evro krize, stoga štednja ne može biti jedini lek.

    Razarajući bilans nemačke politike navodi na pitanje: Da li je Angela Merkel zaista u poziciji da stranim šefovima država deli lekcije iz ekonomije. Stereotipna upozorenja iz Nemačke na posledice programa za podsticnje rasta potpuno ignorišu evropsku stvarnost. Niko iskreno ne razmatra programe za podsticanje rasta. Debata se u Nemačkoj pretežno vodi oko toga kako da se produži period za smanjenje deficita i o tome koje bi mere trebalo preduzeti kako bi sa ublažile posledice nove recesije u Evropi na nemačku privredu, pri tome fokus nije na investicijama kroz novo zaduživanje već pre svega na određene mere štednje u samoj Nemačkoj.

    Apsurdno je ignorisati posledice politike štednje na rast, nezaposlenost i konačno na same javne finansije. Štednja je potrebna ali ona nije sve: pa zar to neko nakon dve godine evro krize može još uvek da osporava?

     
    Markus Sievers, ekonomski dopisnik Frankfurter Rundschau-a iz Berlina

    Frankfurter Rundschau, 10.05.2012


    Die Zeit

     
    Nakon zahteva Fransoa Olanda za većim podsticajima za rast i novim pregovorima o Fiskalnom paktu kao i jučerašnjeg odlaganja glasanja o ratifikaciji Fiskalnog pakta u Bundestagu zbog zahteva SPD-a za uključivanjem mera koje se tiču rasta, Angela Merkel je izjavila: „Smanjivanje zaduženosti i podsticanje rasta i zapošljavanja su dva osnovna stuba naše strategije. Ali samo rast kroz strukturne reforme ima smisla, dok će nas rast novim zaduživanjem vratiti na početak. To ne dolazi u obzir.“ Angela Merkel je još jednom ponovila pred poslanicima u Bundestagu: „Moramo shvatiti da će prevazilaženje krize biti dug i naporan proces, te je isto tako važno da prepoznamo njene uzroke, koji su: visoka zaduženost i nedovoljna konkurentnost pojedinih zemalja evro zone. Iz tog razloga je podizanje konkurentnosti važnije od smanjenja zaduživanja. Time polažemo temelje održivoj stabilnosti.“

     
    Die Zeit, 10.05.2012


    Die Welt

     
    Još zanimljiviji glasovi stižu iz članka objavljenom u Die Welt-u, u kome se analizira približavanje SPD-a Olandovim zahtevima u pogledu inicijativa za rast i u kome autorka zaključuje da se sami potezi SPD-a od pobede Olanda i zahtevi za napuštanjem strogog kursa štednje graniče sa izdajom otadžbine tj. izdajom interesa nemačkih građana, što bi im se moglo obiti o glavu, jer ublažavanje štednje znači odustajanje od reformi i samo bi produžilo patnju građana zemalja u krizi.

     
    Die Welt, 08.05.2012.

    Izbor i prevod Miroslav Marković

    Peščanik.net, 11.05.2012.

    Srodni link: Frankfurter Rundschau – Demokratija – ali ne protiv grčkog naroda

     
    Ver peliculas online