Draga Borka,

Kako se nismo videle još od daleke 2002. godine, bilo mi je žao da u tvojoj kolumni pročitam da si bila u Skopju, i u Makedoniji, a da se nismo videle. Tokom naše grupne posete SAD puno smo pričali o tome što se dešavalo na „našim teritorijama“ od raspada Jugoslavije, i pokušavali da odmerimo koliko su nam stranci (posebno Amerikanci) u tome pomagali ili odmagali. Bili smo sjajan tim, zar ne? Naši su domaćini najčešće bivali zbunjeni što ispred sebe nemaju predstavnike posvađanih plemena, nego pametne ljude koji se slažu u suštinskim stvarima i govore u ime celog regiona.

Pretpostavljam da si, što zbog svojih bliskih (eto, nisam znala da ti je Nano Ružin rođak), što zbog svoje intelektualne ljubopitljivosti i nemira, pratila bar jednim okom kako su se stvari odvijale u Makedoniji tih ključnih godina od našeg susreta na ovamo. Ali iz tvog teksta shvatam da nam nisi skoro dolazila u goste, pa odatle i šok od prizora koji si videla usred Skopja. Da, spomenici na sve strane, zdanja koja nikako ne pripadaju ovoj zemlji i narodu… Priznajem da se i sama često ne snalazim usred rođenog grada, a i sve ređe idem u taj centralni deo, jer mi je teško da „svarim“ sve što se tamo postavilo. Protiv moje volje i protiv volje većine građana Skopja, pa i Makedonije…

Ne znam da li znaš da je bilo i protesta, da je bilo pokušaja da se čitav projekat (nazvan Skopje 2014) ospori ispred Ustavnog suda, bilo je pokušaja da se organizuje referendum, itd. Kada je već bilo jasno da mi građani nećemo moći da promenimo ono što su naši vladari već dogovorili, prihvatila sam da svaki narod mora, kad tad, da izgradi spomenik svojoj ludosti. Pomirila sam se s tim da društvene okolnosti i istorijske konstelacije nadilaze snage pojedinca, pa čak i udružene intelektualne skupine koje ne razmišljaju kolektivističkim čipom. Pa dobro! Naša će nas deca optuživati i rugati nam se, jer ovo jeste dečja bolest makedonskog nacionalizma koja se mora odbolovati, posebno kada od nje nismo bili pelcovani, čak ni u vreme militantnog nacionalističkog pira širom bivše Jugoslavije. Ovo plaćamo iz vlastitog džepa, i sa stranim kreditima naravno, pa će kad tad doći dan otplate. I toga se zaista bojim…

Draga Borka, kada nam sledeći put budeš dolazila, volela bih da se vidimo bar na kratko. Možda čuješ i neko drugo viđenje i tumačenje (tvoj rođak, svaka čast na medalji Legije časti, ali ipak je bio i političar i tako postao diplomata, pa bio kandidat za predsednika republike, i sasvim je moguće da ima pomalo subjektivan sud što se aktuelne vlade tiče). Nažalost, ja neću imati dobrih vesti, a i sama ćeš videti nešto što ti je sada promaklo. Skopje je podeljeni grad, o čemu svedoči jedan trg sa Aleksandrom, a drugi sa Skenderbegom (istini za volju, spomenična manija je počela izgradnjom spomenika Skenderbegu, nasuprot zakonskim normama, a preko silne medijacije stranaca koji su mislili da je dobro udovoljiti identitetskim željama albanskih stranaka i bivših boraca UČK). Vardar nas više deli nego što nas povezuje. Znaš i sama, jedan nacionalizam hrani drugi, i sve tako u začaranom krugu.

Ono što mi stvara gorčinu kada čitam ili čujem mišljenje ljudi sa „naših teritorija“ o identitetskom ludilu i zloupotrebi identiteta u mojoj zemlji je to što gađate u sridu (što bi rekli Dalmatinci). Najviše me boli istinitost onoga što kažete, pri čemu se osećam poraženom i postiđenom, jer eto nisam sprečila da se sve to desi. Ali bila bih neiskrena kada ne bih priznala da mi gorčinu stvara i jedna druga stvar. Dobro je protrčati Skopjem, doživeti onaj prvi (ne)kulturni šok i raspaliti po svim našim elitama i načinu kako vladaju mitovima i lažnom nacionalnom veličinom ili traumom.

Ali meni je pomalo krivo što ne reagujemo na ono što se duže vremena, kao društvena pojava sa predvidivim posledicama, dešava u komšiluku. Recimo, samo je mali broj kolega i prijatelja iz Srbije reagovao (i sada ne reaguju) na sve ono što se dešavalo Makedoncima i Makedoniji tokom poslednjih 20 godina. Nisam čula niti jedan protest ili pročitala kolumnu u kojoj bi se neko zgrozio nad time što, recimo srpska vlada, ili čak JAT, ovu zemlju nazivaju Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom, ili zato što SPC stavlja veto na prijem MPC u društvo pravoslavnih crkava.

Sve ćešće srećem prijatelje i kolege koji protrče Skopjem na putu ka Grčkoj, a još češće ga zaobiđu, ali retko koji progovori o onome što se Makedoniji, nekada delu zajedničke federacije, dešava zbog grčkog nacionalizma. Nažalost, sve je više pitanja koja dobijam u sred Beograda, i to od pametnih i učenih ljudi: „Pa zašto vama Makedoncima toliko smeta da promenite ime? Šta bi vam falilo? Dajte, prihvatite taj kompromis, eto Grci su vam pružili ruku prijateljstva i dopustili vam da koristite imenicu Makedonija“. Malo ko ima vremena i nerava da čuje čitavu priču, pa se utisci i sudovi stvaraju u trku kroz nečiji grad, univerzitet, skup ili plažu.

Šta želim da kažem? Poenta je u tome, draga Borka, što svi mi imamo na leđima svoj teret i nosimo svoje ožiljke, jer nismo mogli da sprečimo ono što nam se desilo u proteklih 20 godina. Točno je, mi imamo ove ružne spomenike (šteta što nisi stigla da vidiš Prometeja, kome su, nakon zgražavanja anonimne grupe žena, obukli gaće, tj. autor mu je pregačom pokrio „sramotu“ – pa se sada svi stidimo i spomenika i onoga što ga je zadesilo). Skupo smo ih platili, a plaćaćemo još godinama.

Ipak, Makedonija je u nečemu različita od ostalih suseda: naši su spomenici zaista mrtvi! Bilo oni izliveni u bronzi ili izvajani u kamenu. Točno je da oni bude neke mitove, duhove za koje nismo ni znali da su zakopani negde duboko u kolektivnoj memoriji, ili još gore – konstruisani su namerno, kao reakcija na agresivne nacionalizme svuda naokolo i kao odgovor jednog defanzivnog i inferiornog nacionalizma. Ja ništa ne pravdam, samo konstatujem.

Ono zbog čega sam srećna je da ova zemlja ipak nema žive spomenike svojim vladarima u vidu ogromnog broja izbeglica, ratnih invalida, kolektivnih grobnica, majki zavijenih u crno… Čak i posledice konflikta iz 2001. su mačji kašalj prema svemu onome što se dešavalo na ostalim „našim teritorijama“. Svih ovih godina, dok je militantni nacionalizam harao ostalim delovima bivše Jugoslavije, ja sam se divila ljudima s hrabrošću i integritetom, u koje ubrajam tebe, Natašu, Vesnu, Žarka, Zdravka i mnoge druge, posebno iz Srbije, Hrvatske i Bosne. Dok smo mi bili oaza mira, kod vas se širio miris krvi, grobova, a vladali su autokrati koji su nanosili zlo i svojim narodima i onima naokolo.

Sa ogromnim žaljenjem i sada pratim izborne rezultate i kombinatorike, koji označavaju buđenje duhova za koje smo smatrali da su ostali u prošlosti. Prvi intervju Tome Nikolića za makedonske medije je bio šok svoje vrste: za njega je ovo Vardarska banovina, i politiku prema ovoj zemlji će voditi u saglasnosti sa Atinom. Paradoksalno, ali nama je proteklih godina možda i nedostajao neki Milošević, jer smo bili navikli da budemo „good guys“, a svaka politička bitanga odavde izgledala je kao anđeo u poređenju sa onima u zaraćenoj regiji.

Tako uspavani, prokockali smo svoju šansu da izgradimo drugačije i demokratičnije društvo. Istina je da smo mi uvek kaskali za vama ostalima, kasnili u svemu, uključujući i novo pisanje istorije i buđenje nacionalizma… Retoričko je pitanje da li Makedonci ikako mogu da izbegnu sudbinu „naših teritorija“ i jedini ostanu imuni na nacionalizme sa svih strana. Ja mislim da su, i pored svih spomenika i ostalih gluposti, Makedonci ipak amateri nacionalizma. Ono što bi ostale narode sa Balkana okupilo oko zastave, ovde stvara obrnuti efekat: društveno se tkivo deli i cepa, pa svako optužuje drugoga za ono što nam se dešava (recimo, za blokadu Grčke i neulazak u NATO), pa smo stigli do istorijskih refrena o bugarofilima i srbofilima. Žalosno, zar ne?

Pre nekoliko godina sam javno na jednoj tribini rekla tadašnjem predsedniku (Crvenkovskom, našem Tadiću) da će zahvaljujući vladanju njegovih stranačkih kolega, doći dan kada će vlast početi da se valja ulicama i da će pitanje biti samo koji populista će je pokupiti. E pa, tu smo gde jesmo, jer je to logičan rezultat procesa koji je bio tako predvidiv. Da, imamo vlast koja je čvrsto uzela stvar u svoje ruke i vlada uspešno zahvaljujući greškama svojih prethodnika i nacionalističkim porukama iz susedstva. To ovde, na 100-godišnjicu balkanskih ratova, stvara deja vu osećaj. Još kada, povrh svega, oni iz Brisela ili Vašingtona ne žele da vide da njihovi pritisci u odnosu na neprimereno kršenje nacionalnog identiteta jednog malog (i još uvek nepriznatog) naroda, samo jačaju ovakvu vlast, onda veruj mi, draga Borka, malo je toga što šaka razumnih ljudi može da uradi.

Uvek ponavljam da činjenica da je neko u opoziciji ne znači da je po difoltu i demokrata. To ste videli vi, a bogami i mi ovde. Nažalost, veliki broj naših intelektualaca ima kompleks inferiornosti u odnosu na vas iz Srbije, pa da bi ispali veći i odvažniji, svom snagom nastoje da sadašnju vlast prikažu kao miloševićevsku i fašističku. Ja razumem da ste i vi tamo toliko propatili, pa otkako ste se opekli od vrućeg mleka, sada pušete i na jogurt (čak i kada je u susedstvu). Ipak, potrebna je objektivna distanca i dobro poznavanje stvari da bi se videlo i procenilo da se makedonske (nacionalističke i tranzicijske) nedaće mnogo i suštinski razlikuju od iskustva ostalih u regionu.

Na žalost ili na sreću, sada svako od nas mora najpre da se obračuna sa svojim bitangama na vlasti, pre nego što počne da sudi drugima. Ipak, moj zadatak ovde daleko je lakši od tvog tamo: ja se borim samo protiv nacionalizma koji se ispoljava u obliku spomenika i junačkih narativa, ali bez realne snage da drugima nanese bilo kakvo zlo. Mi smo samo žrtve vlastitog nacionalizma, ali hvala Bogu, svi ostali su daleko veći i snažniji, pa ne moraju da nas se boje.

Ako neko želi da pomogne Makedoniji, onda bi mu bolje bilo da, umesto da u nama prepoznaje svoje istorijske greške, pokuša da lobira kod ostalih u regionu, koji još uvek imaju problem sa postojanjem makedonske nacije i države, a još više u Briselu, koji ne vidi ili ne želi da vidi da je Makedonija talac susednih nacionalizama, pre svega grčkog. U limbu ovakvog društvenog okruženja, ni kod nas ne mogu da cvetaju demokratske ruže i kosmopolitizam, nego samo karikaturalni nacionalizam koji nas polako izjeda iznutra.

Peščanik.net, 21.06.2012.

Srodni link: Borka Pavićević – U čemu je stvar

MAKEDONIJA
REVIZIJA ISTORIJE