Tu negde između informacija da je svako mleko bilo potpuno ispravno, ali su mnoga povučena iz prodaje i informacija da su sva mleka u rafovima potpuno zdrava, ali će to biti tek za sedam dana, provukao se i svetski Dan maternjeg jezika. Kao i svaki svetski dan nečega, kod nas je trajao mnogo kraće, tek časak ili dva koliko je bilo potrebno da neki spiker pročita rečenicu o tome. Sa izuzetkom javnog servisa Vojvodine na kojem je to trajalo prigodno duže. Što je i logično – tamo ima više maternjih jezika.

A što bismo pa i obeležavali jedan dan, kad mi o maternjem jeziku brinemo svakog dana. Sve uvrede i gluposti perfektno naglašavamo, a sav otrovni govor mržnje uredno se ispisuje isključivo ćirilicom.

Ali, ako se pridržavamo one Duška Radovića da se maternji jezik najbolje čuva govorenjem istine, jer mu laži mnogo više štete od bilo čega drugog, onda bi ispalo da je jedino ministarka zdravlja dostojno obeležila taj dan. Za nju naime jedino možemo sa sigurnošću tvrditi da je rekla istinu. Njena rečenica ”očigledno je da će građani morati sami da procene da li će piti mleko ili ne” je zasigurno nešto najistinitije što smo čuli. I najporaznije.

Istinito je jer smo zaista dovedeni u situaciju da sami procenjujemo da li nešto, u šta se sa punim građanskim pravom uopšte ne razumemo, može i hoće da nam škodi. Porazno je jer poništava osnovnu ideju države koja podrazumeva da se mi građani dobrovoljno odričemo dela svog suvereniteta i integriteta (usput, gde nestadoše ove dve reči iz vokabulara političara?) i ustupamo ih državi koja zauzvrat nama obezbeđuje ono što inače niko pojedinačno ne može sam sebi da obezbedi – vojsku, policiju, školu, bolnicu, železnicu, puteve, vodovod… U suprotnom bismo sami tragali za mudracima koji će nam preneti neko znanje umesto da idemo u škole i obraćali se travarima za pomoć umesto da odemo u bolnicu i apoteku. I sami nosili u laboratoriju svu hranu koju nameravamo da pojedemo umesto da, kao sada, u laboratoriju nosimo samo ono što kao prerađena hrana izađe iz nas. (Dobro, ministar policije stolicu nosi i na pregovore sa Kosovom, ali ne tu stolicu.)

Ali, tako (nam i) treba, ako se iko još seća ovog slogana. Kad umemo da se stalno trsimo kako smo najpametniji i kako se u sve najbolje razumemo, od sastavljanja reprezentacije i vlade do svetskih zavera, neka sad to lepo i dokažemo. Zatrpali su nas brojkama i procenama od koje količine mleka i za koje vreme nam neće biti ništa, a od koje količine i za koje vreme će nam možda i biti nešto, sve pomerajući onaj decimalni zarez ulevo ili udesno (baš kao što su ga pomerili onog kišnog prvomajskog dana kada se černobiljski otrov sručio na nas i zemlju iz koje jedemo evo već decenijama i, hvala na pitanju, oboljevamo masovno), pa neka sami odlučimo kome ćemo da verujemo. Kao i za izbore uostalom. Pa i na njima odlučujemo bez čvrstih dokaza, a isto će nam život zavisiti od njih. Što bi sad sa mlekom bilo drugačije?

Peščanik.net, 25.02.2013.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)