Situacija u Ukrajini je postala smrtno ozbiljna. Počela je da proizvodi političke viceve. Stanovnicima najveće evropske države, naravno, nije do političkih viceva. Crni humor vlada njihovim životima. Ne treba tragati za specijalizovanim satiričnim časopisima niti tražiti zabavne strane u dnevnoj štampi. Šale se zbijaju na naslovnim stranama glavnih novina.
„Rusija preti vojnom intervencijom u istočnoj Ukrajini. Sjedinjene Države će zato rasporediti vojne snage u Litvaniji, Letoniji i Estoniji i Poljskoj.“
To će sigurno smiriti Ukrajince u Lavovu i Ruse u Donjecku. Amerikanci će se za njih i protiv njih boriti do poslednjeg Estonca.
„Rusija optužuje SAD da je promena režima u Kijevu delo američkih obaveštajnih službi pod rukovodstvom agenata CIA-e. Sjedinjene Američke Države, sa svoje strane, optužuju Rusiju da je po svim ukrajinskim institucijama rasporedila agente FSB, naslednice KGB-a, i da njeni agenti organizuju proteste u Donjecku i Luhansku.“
Zvuči bizarno, kao priča iz šezdesetih godina prošlog veka. Ali šta ako je sve ovo istina? Danas? Naravno da je sve istina.
„Kako bi stišala lažne optužbe Rusije na račun američkih obaveštajnih agencija, Bela kuća je potvrdila da je u tajnoj poseti Kijevu boravio direktor CIA-e Džon Brenan, koga je svrgnuti predsednik Viktor Janukovič optužio da je naredio vojni odgovor na proteste u istočnoj Ukrajini.“
Kao i svaki drugi vic, i ovaj postaje zaista smešan kad počnu da ga objašnjavaju. Direktor američke Centralne obaveštajne agencije je zaista na vrhuncu krize boravio u Ukrajini, ali je tamo bio samo u prijateljskoj poseti svojim kolegama, „da na uobičajeni način promoviše obostrano korisnu saradnju službi bezbednosti, uključujući i saradnju sa ruskim službama bezbednosti.“
Zašto je njegovo putovanje bilo tajno? Zato što je putovao pod lažnim imenom. Nijedan špijun ne putuje u zemlju na rubu građanskog rata pod svojim imenom.
Ali ako je putovao tajno i pod pseudonimom, kako je onda njegovo putovanje postalo javno? Prosto. Otkrili su ga Rusi, koji u čitavoj zemlji imaju svoje špijune.
Posle dvadeset godina muka sa procesima globalne integracije i vojnim avanturama u zemljama iz avanturističkih romana, stanje je ponovo redovno. Opet smo u ratu na domaćem terenu. Ruski tenkovi su na granici, Amerikanci raspoređuju vojsku u Evropi.
Šta je sa NATO-om? Nije li nekad postojao NATO, pun evropskih armija? Još je u Libiji taj savez bio aktivan. Gde je sada? Vojna mapa je iznenada postala veoma zanimljiva. Na granice Rusije neće doći NATO trupe, već američki vojnici u privatnom aranžmanu američke vojske. O tome kako će evropski vojnici kopati rovove na granici sa Rusijom ne čujemo ništa. I u Briselu ćute o formiranju nemačko-francuskog ekspedicionog korpusa koji će se rasporediti istočno od Kijeva. Za EU još uvek važi kratak sud američke državne sekretarke Viktorije Nuland, koja je prilikom formiranja nove vlade u Kijevu poslala EU dođavola, samo je upotrebila mnogo jači diplomatski izraz.
Izgleda da evropske zemlje u upravljanju Evropom ne mogu da nađu prave reči. Poljska je aktivna, ali ne radi ništa osim što na slovenske jezike prevodi američku spoljnu politiku. Rezultat može biti samo komičan, naročito ako se istovremeno stiče utisak da se čitava evropska spoljna politika vodi prema istočnim granicama kontinenta. Stvari bi bile mnogo jasnije kad bi se odvijale na izvornom engleskom.
NATO savez se i dalje hladi od Avganistana i pokušava da reformuliše vojne strategije s kraja prvog hladnog rata, koje su smisao transatlantskog saveza pronalazile u severnoj Africi i srednjoj Aziji. Rat sa Rusijom je u osnovi bio završen i o njemu niko nije razmišljao. Posle deset godina u Avganistanu, gde je alijansa bila barem toliko uspešna koliko i Crvena armija, ona sada razmatra nasleđe pretvaranja odbrambenog evropskog vojnog saveza u neokolonijalnu ekspedicionu vojsku. To razmišljanje mnogo podseća na poslednju scenu iz filma Spaliti nakon čitanja, gde su nezaboravne uloge odigrali Dž. K. Simons kao šef CIA-e i Dejvid Raši kao njegov agent Palmer:
„Gospode bože, šta smo iz ovoga naučili, Palmer?“
„Nemam pojma, gospodine.“
„Ni ja nemam pojma. Možda smo naučili kako je bolje da to ne ponavljamo.“
Šta god to bilo.
Romantične ideje o vojnicima transatlantskog vojnog saveza koji plemenima na Hindukušu objašnjavaju slobodu i demokratiju i dele deci čokoladu rasplinule su se u beskrajnim poljima Ukrajine. Sto godina posle Prvog svetskog rata, evropske vojske će se ponovo naći do guše u blatu Galicije i Bukovine. Ovo je klasični teatar evropskih vojnih operacija. Rat na domaćem terenu, gde se uz malo dobre volje može brzo savladati lokalni jezik. Nemci su u Drugom svetskom ratu za nekoliko nedelja stigli iz Berlina do Kurska. Evropljani bi na tom terenu trebalo da samouvereno postavljaju pravila, određuju ciljeve i vode operacije.
Ali evropski glas se nigde ne čuje. O sudbini Ukrajine razgovaraju američki državni sekretar Džon Keri i ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Ovi razgovori nisu prijatni. Tokom posete američkog potpredsednika Džoa Bajdena Kijevu, ukrajinske vlasti su najavile obnavljanje vojne akcije za preuzimanje vlasti u istočnoj Ukrajini. Lavrov je odmah optužio Amerikance da organizuju rat:
„Zanimljivo je da su izabrali trenutak posete američkog potpredsednika da najave obnavljanje operacije koja je pokrenuta tokom posete Džona Brenana Kijevu.“
U Briselu bi stvarno trebalo da budu uvređeni. U zemlji gde je došlo do pobune zbog sporazuma između Evropske unije i Ukrajine, o njenoj sudbini se dogovaraju Amerikanci i Rusi, kao da Evropa ne postoji.
Tu nešto stvarno nije u redu. Ako je Ukrajina deo interesne sfere Evropske unije, Rusiji bi rat morao da objavi evropski ministar spoljnih poslova. Ako Evropa nema ministra spoljnih poslova, mora brzo da ga izmisli. To bi zaista moglo loše da se završi. Kad Rusi vide američku vojsku na svojim granicama, ruska spoljna politika postaće nepredvidiva. I Amerikanci će se zbuniti kad vide Ruse koji nisu poslušna i poražena nacija. Sukob među njima će biti nešto veličanstveno.
Evropska unija bi kao mlađi partner trebalo da u tom sporu ima makar savetodavnu ulogu. Morala bi da se zahvali obema stranama na interesovanju i da ih zamoli da svoje sporove rešavaju između Kamčatke i Aljaske. Ili da prva počne da baca atomske bombe.
Dnevnik.si, 24.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.04.2014.
UKRAJINA