Dva preduslova za stvaranje
Ovoga su proleća umrla dva stvaraoca koja su u prošlom, ali i u ovom veku postavila ključna pitanja i ponudila mogućna rešenja stvaraocima – piscima i tvorcima filmova pre svega, ali i drugima u području stvaralaštva.
Kada se u našim jezicima, negde sedamdesetih godina, pojavio roman Sto godina samoće (objavljen 1967), talas promena u razumevanju književnosti već je udario u obale socijalističkog sveta, a u jugoslovenske čak sa dve strane – sa strane otkrivanja velikih teoretičara ruskog i češkog formalizma, i sa strane zapravo srodnog zapadnog uvođenja i teoretizacije semiotike. Gabrijel Garsija Markes bio je idealan za čitanje u oba ključa. No u recepciji njegovog dela treba uočiti dve velike publike, koje su na različite načine primale njegovo delo: sa jedne strane južnoamerička i dobrim delom američka, koja je pre svega videla moćni politički impakt njegove proze, i na drugoj strani evropska, koja se posle poraza studentskih pokreta krepila njihovim idejama i krčila novi, više “profesorski” put kroz kulturu i institucije. Na rubu tog čitanja Markesa, posebno na Balkanu, magijski realizam (kako je najčešće nazivana njegova poetika) je otvorio mogućnosti folklornih upisa sa elementima fantastike. Upis je svojom dubinom obeležio književnosti Balkana i centralne Evrope, tako da i danas često nalazimo tragove magijskog realizma u delima autora svih generacija i svih poetičkih opredeljenja. Reč je naime o minimalističkoj fantastici – malim izmenama u poznatoj priči. Jugoslovenske književnosti su pre toga bile dobro obaveštene i pod velikim uticajem pre svega poljske književne fantastike, koja je izazivala najveće i najbolje – recimo Danila Kiša: ova fantastika je zahtevala jako “iščašenje” realnosti, radikalnu intervenciju u smisao, pokretanje provokativnih i riskantnih pitanja o književnosti, subjektu, društvu, eksperiment u izrazu koji bi “oneobičio” stvarnost. Pomenimo samo kultnog Bruna Šulca… Književni uzori su tu nesumnjivo još bili Horhe Luis Borhes, mnogo poularniji u Evropi nego u Južnoj Americi, i Franc Kafka. U dijalogu sa ovim piscima autor je morao imati visoku erudiciju, teorijsko znanje i zbog toga gotovo obavezno – akademsko poreklo. Ulazak Markesa u ovaj kulturni konglomerat omogućio je i piscima bez ovakve osposobljenosti da manjim premeštanjima i intervencijama postignu fantastično, kao sloj značenja koji lebdi nad tokom realizma kao vodena para nad vodom. Slobodno polje političkih i društvenih opredeljenja omogućavalo je prodore koji su mogli izgledati suviše riskantni u – recimo – socijalističkim književnostima. Društvena kritika se mogla bezbedno pretopiti u iščašenost prošlosti, u odnose koji nisu mogli biti razumljeni kao stvarni, u prostore i vreme koji su se mogli slobodno izmišljati. Izrazito Markesovo levičarsko životno opredeljenje tu naprosto nije uzimano u obzir. Širina i sloboda, lišene ove jasne političke orijentacije, mogle su, u drugim okolnostima, dovesti do zloupotrebe. Tako je, recimo, “borhesovac” Milorad Pavić relativno brzo postao nacionalistički “markesovac”: to je mogao postati samo kada je izdao i jednog i drugog, ali to nije problem u malim književnostima, u kojima je prihvatljivost umetničkog dela uvek povezana sa veoma zapletenim mrežama pripadnosti, služenja i moći. Time ne želim da kažem da je Markes na bilo koji način odgovoran što je po njegovom modelu nastalo dosta netolerantne, isključujuće, rasističke, antisemitističke i nacionalističke književnosti: samo mislim da je bez osnovnog političkog opredeljenja i rizika koje je sam Markes u svome životu preuzeo, preostali oštećeni kalup poslužio čak i za odlaganje đubreta. Markesovo nasleđe danas treba čitati u novome, možda samo predugo zaboravljenom ključu…
Nasleđe Vere Hitilove, češke filmske režiserke, neuporedivo je skrivenije i poznato zapravo veoma malome broju stvaralaca. Radila je skoro isključivo komedije, a njen najpoznatiji film, danas neizbežan na svim filmskim školama u svetu, jeste Bele rade (1966). Nezvanično zabranjen, bunkerisan godinu dana, film je jedinstveni primer intervencije u poetiku – svaku stvaralačku poetiku – koja se umešta između realnosti i fiktivnog, pa i fantastičnog. Iz zapleta, komične društvene anegdote urbanog Praga, sa likovima koji tokom filma postaju sve luđi, stvara se odnos prema stvarnosti koja je uzeta za osnovu zlobnog, sarkastičnog, ironičnog, arbitrarnog kolažiranja sveta – seckanja pa ponovnog lepljenja – što je inače jedna od ključnih scena filma. Nije više reč o dubini iščašenja realnosti, niti o slobodi fantastičnog kombinovanja unutar političkog opredeljenja, već o temeljnom preispitivanju našeg ne-znamo-zapravo-zašto neprikosnovenog autoriteta viđenja i razumevanja. Dekonstrukcija pre književnog termina, poststrukturalizam pre nego što je nastao, beskompromisno odbacivanje svakog stereotipa, ideološke konstrukcije uskog kroja, bebavosti hijerarhije ugleda, tupavosti institucija… film Bele rade i danas stvara knedlu u grlu kada se pomisli šta je mogao biti feminizam, šta su mogli roditi antikomunizam i antikapitalizam da su se češće strasno sretali, šta je mogla biti kultura otpora da je bila otpornija prema mudracima… Mnogo posle filma Bele rade, počeo se čitati i rano umrli ruski autor koji je u velikoj meri već oblikovao ideje dekonstrukcije realnosti – Daniil Harms. U njegovom slučaju, kao i u slučaju Belih rada, kritičari često upotrebljavaju izraze apsurdno i apsurdizam. Nije dakle nemoguće da i ova genealoška loza stavaralaca opstane. Tu je, već zbog naslova, neophodno pomenuti američkog autora ruskog (jevrejskog) porekla Garija Šteijngarta, koji je 2007 objavio visoko ocenjen roman Apsurdistan.
Ako udružimo ova dva preduslova za stvaranje, izlazi da je za osvešćene i osetljive nužno da se opredele i preuzmu minimalne osnove humanističkog gledanja na svet (koje danas bar formalno održava više leva nego desna politička opcija), i da zatim prionu da dekonstruišu to što im je osnovno opredeljenje, jer se ne mogu zadovoljiti nijednom poetikom na raspolaganju. To je, naravno, nemoguć zahtev – ali samo dok je najveći broj stvaralaca beznadežno okrenut česmama i ikonama, odnosno izvorima finansiranja i ustaljenim vrednostima i veličinama. Kada se jedanput shvati da nijedna postojeća politička grupacija nema razumevanja za to, kada se shvati da institucije stvaralaštva ćutke prihvataju takvu nadutost politike, kada se shvati da je većina uvek na drugoj strani, onda se mnogo lakše uočavaju pukotine u sistemima gde se može postaviti stvaralački eksploziv, zečije rupe sa bogatim sadržajem, meka ogledala kroz koja se može proći, zmaj koji se može zajahati, putevi koji vode u uvek gostoljubivu ludost – onu koja sa apsurdom omogućava pristup novim razumima i novoj racionalnosti. A ukoliko to ne uspe, ništa više ne može sprečiti sudbinu Daniila Harmsa – smrt od gladi u psihijatrijskoj ćeliji, dok napolju huči velika ledena istorija.
Peščanik.net, 24.04.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
