“Srbija je slobodna i demokratska država”, poručeno nam je prošlog ponedeljka iz svečane sale Doma Narodne skupštine, dok su ojađeni i frustrirani preostali Šešeljevi radikali u crnim majicama sa likom svog vođe drekom pokušavali da nadjačaju “Odu radosti”. U tom nadvikivanju, koje je više nalikovalo obračunu fudbalskih navijača nego dostojanstvenom obeležavanju međunarodnog Dana demokratije, “Bože pravde” je odnela ubedljivu prevagu nad himnom ujedinjene Evrope. A tako valjda i treba da bude, da pokažemo svetu kako je naše “nacionalno” poimanje “slobode i demokratije” jače od svega što nam se iz tog “trulog globalističkog sveta” obilato uvozi.

Da su stvari malo drugačije, što će reći, prizemnije od prenapregnute patetike, koja, po pravilu, prati ovakve ili slične svečarske priredbe, pokazalo se tog istog dana popodne kada je vlada, čiji je premijer, zajedno sa šefom države i predsednicom parlamenta, održao predavanje o neraskidivoj povezanosti “naše borbe za očuvanje Kosova” sa demokratijom, saopštila svoje “duboko žaljenje” što će se roman Šeri Džons “Dragulj Medine”, posle svih peripetija, ipak, pojaviti u slobodnoj prodaji. Vlada je, naime, nesrećna što su tim potezom “zarad komercijalnih interesa zanemarena i povređena osećanja pripadnika islamske vereispovesti.” Pravi razlog ove svojevrsne opominjuće vladine anateme je, u stvari, “nepromišljenost” izdavača koji zbog tiraža i para stavlja na kocku interese sopstvene države u započetoj svetskoj borbi za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Dakle, ako Kosovo, uprkos svemu, izgubimo, greh gubitka pašće na one koji “u složenoj i osetljivoj političkoj situaciji u svetu” nisu pokazali očekivanu dozu “nacionalne brige, svesti i patriotizma”.

Sloboda i demokratija, kao univerzalni principi koji ne trpe nacionalne, državne i ideološke međe i barijere, ponajmanje bilo kakve neodgovorne improvizacije, u srpskoj vladajućoj političkoj varijanti postaju promenljive kategorije koje se sa lakoćom mogu prilagoditi “domaćim potrebama”. Država će, doduše, biti dovoljno oprezna kada univerzalni princip podređuje nacionalnom, jer neće posegnuti za zabranom knjige, računajući valjda da će vladino upozorenje biti shvaćeno kao oblik političkog pritiska da “Dragulj Medine”, sada kada se bijemo za svaki glas islamskih i nesvrstanih prijatelja, završi u nekom magacinu. Bar dok ne prođe čitava kosovska frka.

Pa makar i sve to bilo u ozbiljnoj koliziji sa enciklopedijskom definicijom kragujevačkog “simbola” demokratije i slobode Slavice Đukić-Dejanović o “demokratiji koja nije samo ideal kome treba težiti, nego i oblik vladavine koji treba primeniti, sa modalitetima koji reflektuju različitost iskustava i kulturnih posebnosti u skladu sa internacionalno priznatim principima i standardima.” Kada tako nešto izgovori sadašnja predsednica parlamenta, a nekadašnja kreatorka “demokratske formule” kako se i krađa izborne volje građana (1996-97) može podvesti pod “modalitete koji reflektuju različitost iskustava i kulturnih posebnosti”, šta preostaje onim promrzlim jadnicima, koji su mesecima, sa šerpama, čegrtaljkama i pištaljkama prkosili Miloševićevom i njenom shvatanju “slobode i demokratije”, osim da se danas uvuku u mišju rupu i iz nje ne izađu sve dok se taj kapitalni “svetski proces” u Srbiji ne privede kraju. Ako će joj (a izgleda da hoće) u tome pripomoći i njena partijska drugarica, “vasrksla” Gorica Gajević tako što će iz fotelje javne pravobraniteljke Raške štititi interese države i politike, još bolje. Bar ćemo se konačno uveriti da je demokratija, u interpretaciji novih-starih gospodara Srbije, mašina koja melje sve, pa i turobna sećanja i uspomene, a i iluzije da se nekad u ovoj zemlji (96/97, 5.oktobra) dogodilo nešto dalekosežno i dragoceno.

Srbija je, reče na istoj svečanosti Boris Tadić, slobodna i demokratska država. Nesumnjivo i neopozivo. Samo će nepopravljivi defetisti uporno pokušavati da tu “istinu” stave pod znak pitanja tako što će u svakodnevnim razumljivim tranzicionim “nesnalaženjima” i glupostima tražiti “dlaku u jajetu”. Odnosno, i dalje, prkoseći nezaustavljivom procesu demokratizacije i evropeizacije, tvrditi da je Milošević zaista nestao, ali su ostali njegov vrednosni sistem, modeli vladanja i – kadrovi. Pokazaće se, ma koliko vlast to negirala, da su oni i žilaviji i jači od svega, pa i od sudbine, kako je imao običaj da kaže sadašnji lider socijalista Ivica Dačić. Dovoljan je bio poslednji postizborni rasplet da nam kroz floskulu “prepustimo prošlost istoričarima, okrenimo se budućnosti” naprosto ukaže da je političko pomirenje “starog” i “novog”, zapravo, dimna zavesa koja kamuflira dnevno-političke interese, računice i kombinatoriku.

Velike i patetične govorancije i proklamacije o slobodi i demokratiji u stvari imaju za svrhu da amnestiraju sve oblike vladanja koji tako mnogo nalikuju na one za koje se preuranjeno mislilo da su za svagda nestali. Od Miloševićevog instrumentalizovanog ratnog nacionalizma, preko Koštuničinog “dobrog” i “sabornog”, zapravo autentičnog “svenacionalnog okupljanja” na istrošenim mitovima i anahronim zavetima, do Tadićevog nastojanja da svom tom ideološko-nacionalnom šarenilu nabaci demokratsku i proevropsku odoru. Svako za sebe, a i svi (kad god zatreba) zajedno, kao bratska družina, potrudiće se da se uspostavi takav “demokratski” i “slobodumni” ambijent u kome će biti sve teže i riskantnije prepoznati da je Srbija i dalje u čvrstom zagrljaju nekontrolisanih i neprikosnovenih partijskih oligarhija, bezmalo neokrnjena partokratska država, koja je nakaradnim i nedemokratskim metodama nametnuti Ustavom praktično ozakonjena.

Sva vlast pripadama partijama i njihovim liderima, građani su tek puki dekor, nacionalno je i dalje vrhunski kriterijum u procenjivanju lojalnosti i podobnosti, parlament upravo zbog Ustava (partijsko vlasništvo nad poslaničkim mandatima) najobičnija karikatura parlamentarne demokratije. Najviši akt jedne države tako postaje i najveća prepreka, limitirajući faktor demokratije, u njemu se mogu lako pronaći sva racionalna objašnjena zašto, se, recimo, vlast i dalje energično opire ukidanju Miloševićevog dekreta kojim se kompletna imovina Srbije prepušta republičkoj vladi, decentralizaciji i regionalizaciji, mogu se naslutiti motivi neraskidive sprege vlasti i tajkuna, sumnjivih privatizacija i još sumnjivijih koncesija i međudržavnih ugovora, potiskivanja i anatemisanja civilnog sektora, svojevrsne “okupacije” najuticajnijih medija, opstrukcije rada i uticaja kontrolnih institucija nad državom…

Demokratija je, dakle, mnogo više od manira da se može svašta pisati, nekažnjeno pljuvati i psovati, za skupštinskom govornicom ispaljivati kletve. Toga je bilo i u vreme Miloševićeve vladavine, ali se, ipak, nije govorilo da sloboda i demokratija gospodare Srbijom.

Peščanik.net, 19.09.2008.

NAŠ TERORIZAM

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ivan Torov

Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Latest posts by Ivan Torov (see all)

Author: Ivan Torov

Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).