Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Građani Srbije poslednje četiri godine uglavnom osećaju bleforme vlasti kroz takozvanu politiku štednje, odnosno kroz smanjenje svih oblika davanja države građanima, što je praćeno povećanim traženjima (porezima) države prema građanima. Ovakva politika ima nekoliko vidova izražavanja, ali je karakteristično praćena i vraćanjem na (pra)staru ideju da su građani zapravo tu da služe državi, a ne obrnuto. Zbog toga se kroz priče o osavremenjivanju i reformama javne uprave, a posebno usluga koje javna uprava, pravosuđe, lokalna samouprava, pružaju građanima – krije sužavanje tih prava i prevaljivanje sve većeg tereta nerazumnog funkcionisanja države na one koji od države imaju sve manje koristi.
Najpre, mnogobrojni su primeri prebacivanja tereta – troškova – koji proističu iz nemoći države da sprovodi zakone, odnosno efikasan nadzor nad sprovođenjem zakona. Tako će na primer u radnom sporu zbog nezakonitog otkaza teret trajanja postupka biti efikasno prevaljen na zaposlenog. Ako poslodavac nema para da isplati ono što je zaposleni zaradio, država se povlači umesto da pomogne zaposlenom (ali i poslodavcu, zašto da ne). Država se međutim efikasno „bori“ protiv trudničke mafije (o tome je pisano ovde). Negde država jednostavno potkrada svoje građane – na primer, ako ste preduzetnica-porodilja, kada odete na porodiljsko odsustvo osnovica na koju ste godinama unazad plaćali poreze i doprinose (dakle, ono što ste predstavljali kao NETO prihod) računaće vam se kao BRUTO zarada. Kao da ovo nije dovoljno, slličan sistem je predviđen za usvajanje za sve porodilje, u budućem Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom. Da bi se izborili sa ogromnom administracijom i armijom novozaposlenih partijskih poslušnika, državni (poreski) mudraci su rešili da su im i bebe nešto zgrešile, pa se tako hrana i oprema za bebe neće izuzmati od naplate PDV-a, odnosno neće postojati mogućnost njegovog povraćaja.
Neki mehanizmi su sa druge strane jednostavno nerazumni i opstaju samo zbog toga što nikoga na vlasti nije briga da ih promeni ili zato što neko od njih ima neki (privatni, nikako javni) interes. Pa tako, ako nemate para da izdržavate dete, država vam neće dati novac kao pomoć; umesto toga će vam oduzeti to dete, staviti ga u hraniteljsku porodicu i toj porodici platiti da odgaja vašu decu – naravno, daleko od vas. Imamo i situaciju da majka deteta (prema tumačenju državne administracije) istovremeno mora da bude i mrtva i nezaposlena da bi otac stekao zakonom garantovano pravo na odsustvo radi nege deteta.
Postoje najzad i oni potezi vlasti koji su fašistoidni, duboko diskriminišući i neustavni. Ranije je već pisano o uvođenju prinudnog rada za korisnike novčane socijalne pomoći i oduzimanju dečjeg dodatka roditeljima čija dece beže sa časova. Ovom spisku mogu se pridodati i neki novi zamasi republičkih i lokalnih vlasti – na primer, nedavna izjava gradonačelnika Niša da će praviti spiskove građana koji protiv gradskih vlasti pokrenu mehanizme sudske zaštite, da bi od iste odustao tek posle upozorenja da je to nezakonito, koje je izrekao Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti. Pitanje je šta bi se dogodilo da do takvog upozorenja nije došlo. Ministar prosvete je sa druge strane najavio mogućnost novčanog kažnjavanja roditelja dece koja beže sa časova!
Ako vam sve ovo deluje deprimirajuće, trebalo bi da shvatite sledeće: ekonomska politika Vlade Republike Srbije je pogubna po građane Republike Srbije. Sa jedne strane, premijer se hvali izuzetnim smanjenjem budžetskog deficita i znatnim porastom sume para u državnoj kasi. Sa druge strane, politika štednje koja je formalno uvedena zasniva se na tome da se smanje socijalna davanja države, a lagano se umanjuju i sva druga novčana i nenovčana davanja i usluge kroz ograničavanje prava građana da od države bilo šta potražuju. Tako država sve manje liči na servis građana, a sve više na izvor neograničene ekonomske i političke moći elite na vlasti. Novac se uzima od penzionera, a rasipa nemilice na partijska zapošljavanja i druge troškove koje Srbija sebi ne može da priušti. „Višak“ novca u državnoj kasi sakuplja prašinu i nikome nije ni na kraj pameti da ga investira u nova radna mesta, ili makar u podizanje nivoa kvaliteta života najsiromašnijih građana. Umesto toga, imamo politiku da država ne želi da stvara nova proizvodna radna mesta (zato neproizvodna otvara svakodnevno za odabrane); da ne može da investira, gradi, daje domaćim privatnim i državnim firmama povoljne poslove, već da se takve pozicije isključivo čuvaju za odabrane strane „investitore“, koji u Srbiju uglavnom dolaze zbog raznih beneficija kao i zbog obećanja de facto eksteritorijalnosti i mogućnosti poigravanja sa životima radnika do granica njihovog fizičkog postojanja.
Sam premijer je u svom ekspozeu sasvim jasno izneo stav kada je reč o socijalnoj politici Vlade na čijem je čelu, kao i o brizi za očuvanja prava zaposlenih. Ovako premijer vidi obespravljene radnike i brani položaj „investitora“: „O kao – ej, strašno je što imam produženo radno vreme. Pa šta ako imaš produženo radno vreme? Plaćeno je. Ima mnogih koji imaju neplaćeno produženo radno vreme, pa šta? Da li je to najstrašnije? Pa nije, pa nije. Šta treba? Da uništimo sve, da razorimo sve, da oteramo sve iz Srbije, da sklonimo sve iz Srbije, da takav signal pošaljemo nekome. Apsolutno sam protiv toga i zato ću da štitim takve investitore, zato što oni izdržavaju veliki broj porodica u našoj zemlji.“ I još: „Govorite da u Srbiji naši radnici nose pelene na radnom mestu. Opet neke žalopojke, opet nešto plačete, kukate za ljudima koji bi trebalo da rade. Nigde se to nije dogodilo. Izmislili ste na licu mesta, kao i jedna novina koja je to objavila. I sindikati iz te kompanije znaju da je laž, ali šta vas briga, lepo vam zvuči. Šta je smisao toga što ste vi rekli? Hajde da vidimo smisao toga što ste vi rekli. Smisao toga što ste vi rekli, prvo, hajde nemojte da radite, drugo, ja sam tu da vas zaštitim, jer mi kada dođemo na vlast padaće pare sa nama, pošto nećemo imati strane investitore, nećemo imati nikoga, ali će s neba da dolazi nešto…“ Govoreći o uvođenju prinudnog rada za korisnike socijalne pomoći, premijer iskazuje elementarno neznanje o tome šta predstavlja socijalnu politiku države i čemu ona služi: „Kada kažem – oni koji su radno sposobni, pa za to što dobijate 11.000 dinara, 8.000 dinara, ovoliko ili onoliko, pa izađi pa ponekad počisti lišće, pomozi svojoj državi koja ti to daje. Onda je glavna kritika – ej, pa sada će morati da rade oni koji primaju socijalnu pomoć. Stvarno? To kao da je rad postala neka otprilike najstrašnija stvar na svetu. Zamisli, moraće i da rade nešto za pare koje dobijaju od države. Super, ako ti je lepo bez države, nemoj da dobijaš pare od države. Onda ne moraš da radiš ništa. Nikakav problem nemamo.“ (Izvor: transkript sednice Narodne skupštine na kojoj je kandidat za predsednika Vlade, Aleksandar Vučić, izlagao i obrazlagao svoj ekspoze.)
U tom kontekstu je groteskna izjava ministarke Brnabić da će se „napraviti predah“ u racionalizaciji državne uprave i lokalne samouprave, zbog dobrih rezultata koji su do sada postignuti u ovom procesu. Koliko je ministarka promašila metu i koliko ne shvata svrhu racionalizacije – koja istini za volju niti u jednom trenutku nije zamišljena sa ciljem smanjena troškova javnog sektora, što je trebalo da bude osnova celog procesa – vidi se iz njenog daljeg obraćanja istim povodom. Ministarka se naime zalaže za odustanak od linearnog smanjenja broja zaposlenih, što je odlična vest, ali daje jedan zanimljiv primer kako to može biti kontraproduktivno: „stav je da se ne ide dalje sa linearnim smanjenjem, zato što je ono problem u obe vrste jedinice lokalnih samouprava (one koje imaju višak i one koje imaju manjak zaposlenih, prim. M.R.), pa se tako dešava da pojedini kabineti ostanu bez vozača i kafe kuvarica“. Ministarka izgleda nije sasvim svesna da bi prava svrha racionalizacije morala da bude upravo ta da predsednik opštine, njegov šef kabineta, zamenici, predsednici skupština i svi ostali lokalni i republički realni, namnoženi i izmišljeni funkcioneri idu peške na posao, da koriste gradski prevoz, da postoji jedan službeni auto po jedinici lokalne samouprave, a ne da – daleko bilo! – kabinet ostane bez vozača ili kafe-kuvarice! Celu situaciju zanimjivom čini i izjava gradonačelnika Leskovca, koji istom prilikom predlaže „da se privatizuju službe obezbeđenja“ i „službe koje kuvaju kafu i održavaju higijenu u sedištima lokalnih samouprava…. Na taj način ljudi ne bi ostali bez posla jer bi bili angažovani u privatnom sektoru, a lokalne samouprave dodatno bi se finansijski rasteretile jer bi se izbeglo plaćanje poreza i doprinosa“. Reče gradonačelnik, i ostade živ. Vizija racionalizacije je dakle da se sačuvaju privilegije službenih vozila kao i da lokalne samouprave plaćaju privatnim kompanijama da za njih obavljaju pomoćne, tehničke poslove. Bilo bi lepo da su ministarka i gradonačelnik udružili ideje i došli do toga da ne bi trebalo da postoje službeni automobili, već da se jedan ili više njih iznajmljuju samo po potrebi i sa veoma ograničenim godišnjim budžetom za takva raspolaganja, kao što to čine mnoge druge države. A kada je reč o gradonačelnikovoj ideji, interesantno je da bi ishod njegovog takozvanog „autsorsinga“ mogao biti dvojak: ili će lokalna samouprava plaćati više za te iste usluge nego do sada (jer će privatna kompanija plaćati zaposlenima isto kao što je i lokalna samouprava ali će na tu cenu koštanja rada nadograditi i svoju zaradu) čime se cela ideja obesmišljava, ili će – a ovo je izvesnija varijanta – plaćati manje nego do sada zato što će privatna kompanija baciti sve takve zaposlene na minimalnu zaradu, neće poštovati neka od osnovnih prava zaposlenih i tako stvoriti još nekoliko gladnih usta u Leskovcu kako bi se državna kasa još malo napunila onog novca koji skuplja prašinu… To je vizija racionalizacije i štednje, koja se sasvim uklapa u užasnu viziju premijerovog ekspozea i potonje rasprave.
Srbija je veoma loš roditelj – stereotipno gledano, ona je ona zla maćeha iz raznih bajki koja gleda da ima što više koristi od svoje dece, sa što manje pratećih obaveza. Državni aparat ne oseća odgovornost za život građana Srbije, baš kao što maćeha iz bajke ne oseća decu kao svoju. To je sasvim jasno jer u socijalnoj i radnoj politici koja se sprovodi, nema ni trunke odgovornog ponašanja. Država ne daje primer građanima kako treba da se štedi – naprotiv, svedoci smo raznih rasipanja novca. Novca kojeg konstantno nedostaje za najugroženije, novca koji bi mogao da se daleko pametnije plasira. Možda je istorijski neuporedivo, ali svejedno je efektno poređenje – za vreme velike krize tridesetih godina prošlog veka, javni radovi bili su jedan od načina ekspanzije privrede i stvaranja poslova u mnogim tadašnjim vodećim svetskim ekonomijama. A u Srbiji, skoro devedeset godina kasnije, korisnici socijalne pomoći se ucenjuju da učestvuju bez plaćanja u javnim radovima, kako ne bi izgubili svojih osam hiljada dinara mesečne tuge.
Peščanik.net, 07.09.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
