Inicijativa NDBG je poslednjih dana i nedelja opet u centru pažnje domaće javnosti. Redovne akcije ispred gradske skuštine, u kojima se gradonačelnik Beograda poziva na odgovornost za gruba kršenja zakona i civilizacijskih vrednosti, usledile su nakon još jednog impozantnog skupa organizovanog u njihovoj režiji. Naime, samo dva dana nakon intervjua Marije Mali KRIK-u, Inicijativa je organizovala sedmi po redu protest u centru Beograda. Prema rečima organizatora, u državi u kojoj vlada nepravda, Dan državnosti obeležava se na ulici, a ne na prijemima. Kao i ranije, Inicijativa se oslonila na spremnost građanki i građana da aktivno učestvuju u procesu organizovanja i realizovanja protesta – putem deljenja sadržaja na društvenim mrežama, štampanja i lepljenja plakata po zgradama, samoinicijativnim obaveštavanjem prijatelja i poznanika, doniranjem novca i, najvažnije, sopstvenim prisustvom. Procene govore da je bilo između 7 i 10 hiljada ljudi, a na poslednjih nekoliko okupljanja broj demonstranata je išao i do 20 hiljada. Osim odlučnosti da, uprkos pretnjama, prisluškivanjima, prijavama i medijskoj blokadi, istraje u zahtevima, NDBG još jednom dokazuje da je društvena snaga koja je u stanju da, bez postojanja infrastrukture karakteristične za stranke na vlasti i bez ozbiljnih finansijskih resursa, mobilizuje hiljade građana za samo 48 sati.
Poslednji protest je pokazao i to da NDBG, u skladu sa najavama, polako širi socijalni i politički front protiv aktuelnih vlasti i njihovih politika u službi privatnih interesa. Naime, uz više hiljada građana koji su se okupili i krenuli u protestnu šetnju bili su i Policijski sindikat Srbije, Vojni sindikat Srbije, Sindikalna organizacija Zastava oružje, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine, Centar za zaštitu potrošača Begej iz Zrenjanina, Podrži RTV iz Novog Sada, Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša, Samo jako iz Mladenovca, Lokalni front iz Kraljeva, kao i predstavnici brojnih drugih udruženja i organizacija iz čitave Srbije. U tom ključu, Inicijativa se polako nameće ne samo kao najistaknutiji deo autonomnog civilnog društva koji ima mnogo veći mobilizacijski potencijal od bilo koje političke, religijske, nevladine ili sindikalne organizacije u današnjoj Srbiji, nego i kao osovina sposobna da oko sebe regrupiše veliki deo progresivnih snaga u društvu.
Ukoliko bismo pokušali da mislimo o razlozima zašto baš NDBG, a ne neka druga politička struktura uspeva da kanališe građansko nezadovoljstvo trenutnim stanjem i iznova okuplja ovako veliki broj ljudi (na ulicama Beograda masovnijih protesta nije bilo od nereda zbog proglašenja nezavisnosti Kosova), mogli bismo izdvojiti nekoliko specifičnosti ove inicijative: nepostojanje jednog lidera, način komunikacije sa zainteresovanima i usredsređenost na konkretne socijalne probleme građana, odnosno stvaranje mreža podrške odozdo. Za razliku od etabliranih političkih stranaka čija je prepoznatljivost zasnovana primarno na ličnosti lidera, NDBG predstavlja grupa novih (širem društvu nepoznatih), mladih i nekompromitovanih ljudi koji se u javnosti smenjuju; takođe, mreža podrške Inicijativi obuhvata različite javne ličnosti koje su angažovane na različite načine – od zbirke poezije od čije prodaje novac služi za proteste, preko tekstova na portalima, do držanja govora. Utisak koji se stiče je da nije reč o zatvorenoj, hijerarhijskoj strukturi, što potvrđuje i neposrednost u obraćanju na društvenim mrežama, kao i tribine na kojima se otvara prostor za diskusiju o nizu tema koje se tiču gradskih politika i njihovih uticaja na svakodnevni život ljudi.
Sve u svemu, radi se o političkoj pojavi kakva u ovom obimu i ovakvim karakteristikama s razlogom privlači pažnju građana i građanki. Na ovom mestu se postavlja pitanje šta dalje? Odnosno, da li Inicijativa treba da ostane ono što je dominantno bila i do sada, što će reći neka vrsta protestnog pokreta koncentrisanog primarno na defanzivne strategije, tj. na borbu protiv projekta Beograd na vodi, rušenja u Savamali i drugih ad hoc nepočinstava gradske vlasti, ili pak treba da preraste u pokret sa sveobuhvatnim političkim programom i elektoralnim ambicijama. Drugim rečima, ključno pitanje koje se već mesecima nameće kada je reč o NDBG je da li cilj Inicijative uopšte treba da bude konvertovanje društvene snage u političku moć i razvijanje oblika borbe koji bi doveli do institucionalizacije te moći, tj. otvoreni ulazak u političku arenu i osvajanje vlasti. Brojni istorijski, ali i recentniji, primeri nam govore u prilog toj tezi, odnosno o tome da čisto protestni pokreti posle nekog vremena nužno završe tako kao da nikada nisu ni postojali (osim ako se ne radi o pokretima nastalim radi rešavanja jednog konkretnog problema i bez bilo kakve ambicije da se njihov angažman proširi na druga područja ili produži nakon rešenja datog problema).
Bar dva globalna i jedan regionalni primer su veoma ilustrativni u tom smislu. S jedne strane SAD i Hrvatska, odnosno tzv. Occupy Wall Street i Facebook pokret, a s druge Španija i Podemos, koji je izrastao iz dve glavne inicijative – 15M i Indignadosa, i nekoliko lokalnih. Iako su im u osnovi bili isti ili slični motivi za pokretanje protesta: odbacivanje društvenih nejednakosti, privilegija uskog kruga ekonomske i političke elite, ali i tradicionalnih „vrednosti“ ili mainstream oblika političkog života: stranaka, vođa, parlamentarizma, pa čak i države kao takve, njihov razvoj je imao potpuno drugačiji tok. Razlika je u tome što su inicijative u SAD i Hrvatskoj ostale na nivou protestnih pokreta, a posle nekog vremena – usled nemogućnosti da održe mobilizacijsku vatru – i potpuno nestale, dok je pokret u Španiji ušao u višu fazu razvoja, tj. iz čisto protestnog je nastao jasno artikulisan politički pokret, a onda i organizacija Podemos, koja je, prema istraživanjima javnog mnjenja danas najjača politička snaga u zemlji. Sličan je put i slovenačkog protestnog pokreta iz 2013, na čijem se talasu kasnije rađa politička koalicija Udružena levica, koja je već 2014. predstavljala najveće iznenađenje na tamošnjim izborima.
Uprkos svim razlikama sa Podemosom i Udruženom levicom, jasno je da Inicijativa NDBG sa njima u velikoj meri deli levičarski svetonazor. Pogotovo je ta sličnost uočljiva kada je reč o španskom pokretu. Naime, iako se kao dominantna tema, nakon svakog novog poteza vlasti koji je najčešće neposredan povod za protest, ističe nepostojanje pravne države i vladavine prava, NDBG kao Inicijativa, ali i pojedinci koji u njeno ime istupaju u javnosti, kao vrednosti koje sa građanima i građankama dele naročito izdvajaju jednakost, solidarnost i socijalnu pravdu. Odabirom datuma za koncertni protest (Dan oslobođenja Beograda) i himne (Ay Carmela), tj. isticanjem antifašizma kao neprikosnovene vrednosti uz istovremeno zalaganje za svima dostupno školstvo, zdravstvo i sistem socijalne zaštite, a naročito karakterom svoga organizovanja, NDBG se jasno kreće unutar levičarskog diskursa i prakse. Suprotstavljajući nedemokratsku elitu koja otima grad i građane kojima je grad otet, dovodeći u koliziju interes kapitala sa interesom deprivilegovanih građana, markirajući borbu protiv ekonomskih nejednakosti kao prioritet (na primer u tekstu podrške Saši Jankoviću), učešćem na protestima drugih organizacija i inicijativa (Ženski marš, protest Vojnog i Policijskog sindikata), ali i direktnim prisustvom i protivljenjem delovanju izvršitelja koji za cilj imaju deložacije siromašnih porodica, NDBG nagoveštava da nijedno društveno pitanje nije moguće izolovati iz šireg socijalnog konteksta.
U najkraćem, sve navodi na to da bi, uz određene specifičnosti, poželjan razvoj Inicijative NDBG trebalo da prati primer lokalnih španskih inicijativa koje tvore Podemos. Rečeni primeri, ali i pregled razvoja političkih pokreta u sinhronoj i dijahronoj perspektivi, govore nam da je u situaciji kada u jednom društvu ne postoje relevantne političke partije sposobne da institucionalno iznesu progresivan politički zahtev, da bi se taj zahtev sproveo u delo nužno je da se protestni pokret postepeno transformiše u političku organizaciju i usvoji elektoralnu strategiju. Jer dinamika društvenih odnosa, čak i u momentima široke mobilizacije, ne otvara dovoljno prostora za zaobilaženje državnih institucija. Naime, i u najdemokratskijim društvenim situacijama nužna je integracija socijalnih pokreta, političkih organizacija i predstavničke demokratije. U Srbiji, takva integracija može da se izvede isključivo kroz povezivanje Inicijative NDBG sa drugim lokalnim građanskim inicijativama i sindikatima i njenu transformaciju u artikulisan politički pokret koji će biti stožer okupljanja svih relevantnih progresivnih političkih snaga (od Levice Srbije, preko SDU i Levog samita Srbije, do M21 i drugih manjih organizacija) u jedinstven socijalni front. Kako nam govori i špansko iskustvo, samo takav jedinstven front, koji bi objedinjavao levičarske pokrete, organizacije i stranke, sposoban je da artikuliše kredibilnu političku alternativu, ne samo politikama etabliranih stranaka ekstremnog centra i desnice, nego i čitavom oligarhijskom i neoliberalnom poretku koji Srbiju unazađuje evo više od dve decenije.
Ivica Mladenović je istraživač u Centre de recherche socilogique et politique u Parizu. Isidora Petrović je izvršna urednica srpskog izdanja Le Monde diplomatique.
Peščanik.net, 18.03.2017.
BEOGRAD NA VODI