Sekula

Nekad davno u Večernjim novostima, silno smo se zabavljali (i učili, i učili) kad je naš izveštač iz gradskog SSRN-a (Socijalističkog saveza radnog naroda) Beograda, napisao izveštaj sa sastanka neke sekcije. Ništa nije bilo sporno u tom izveštaju, osim što sastanak nije održan zbog sprečenosti predsedavajućeg. Izveštaj je sutradan uredno objavljen sa sve potpisom izveštača, a kad su iz SSRN-a pitali urednika ”da li su Novosti normalne zbog takve brljotine”, naš kolega-izveštač prvo je bio iznenađen da sednica nije održana, a onda je glatko priznao da je napisao izveštaj ”iz materijala” i da nije ni išao u SSRN. Branio se tezom ”šta se bre bune, napisao sam sve ono što je pozitivno za njih i što bi oni inače zaključili i voleli da narod čuje”.

Nisam jedini, ima još svedoka te (ne)vesele priče iz vremena kad su Večernje novosti bile pod kapom SSRN-a, pa je takva podvala tolerisana zarad mira u kući.

Verujem da se još neko od svedoka, kao i ja, ovih dana setio tih vremena i te profesionalne brljotine, a povodom vesti ”da je beba iz Novog Pazara uspešno prebačena helikopterom u beogradsku bolnicu”. Niti je novinar bio na licu mesta, niti je beba stigla do bolnice. Nekome je bilo važno da ”narod čuje”.

Kao da su ondašnji izveštač i SSRN vaskrsnuli posle tri decenije, iako je dugo posle afere s izveštajem s nepostojećeg događaja ”Sekula” (kodno ime izveštača) služio kao merna jedinica neprofesionalnog rada i bio izučavan u novinarskim školicama Večernjih novosti kao nepoželjan model ponašanja.

Pravi povod za ovo podsećanje je reagovanje Nezavisnog udruženja novinara Srbije povodom tragedije s helikopterom, koje je izrazilo zabrinutost činjenicom ”da su u jednom trenutku do javnosti došle neproverene informacije, što je suprotno elementarnim novinarskim obavezama”, i opomenulo da ”zloupotreba medija zarad nečijih interesa predstavlja najgrublji vid kršenja etičkog kodeksa i narušavanja dostojanstva profesije. Nedopustivo je informisanje građana koje se zasniva na unapred sročenim saopštenjima ili smišljenim scenarijima koji čitaoce, slušaoce i gledaoce dovode u zabludu. Na ovaj način urušava se kredibilitet novinarske profesije i gubi poverenje građana u medije”.

Kad danas stavim jedno pored drugog onaj lažni izveštaj sa neodržanog sastanka u SSRN-u i lažni izveštaj o ”srećnom spasavanju bebe” – izveštač Večernjih novosti mi se čini kao ”majka mara”.

Naravno, od tada do danas je bilo mnogo zloupotreba medija, naročito u Miloševićevo vreme. Možda nas je zato zloupotreba Tadićevih spin doktora teže pritiskala i više bolela.

Ono što je nesrećni kontinuitet – je ta nepodnošljiva lakoća manipulacije i obmane. Prokleta rečenica: ”Napisao sam sve ono što je pozitivno za njih i što oni vole da narod čuje”.

Ali, da su samo novinari krivi, lako bi bilo.

Mediji i novinari samo su deo šire političke scenografije današnje Srbije, koja liči na do sada neviđenu mešavinu tv talk&reality show uparenu sa silikonskim devojkama koje promovišu svoj novi ”projekat”, otrcanim analitičarima opšte prakse i novokomponovanim političarima koji veruju da violinski ključ služi za otključavanje kutije za violinu i čija se vlast svodi na tri fraze: ”jao, što nam je lepo”, ”je l’ da se baš lepo družimo” i ”značčči”. Sve je vašarski razuzdano i pojednostavljeno do prostakluka.

Idealizovanje banalizovane stvarnosti.

Kad čovek to gleda i sluša, a naročito onog šefa enciklopedijskog kluba Babića, pomislio bi da, ”značčči”, živi u Švajcarskoj.

I sve je lepo dok se tako lepo družimo, dok traje talk&reality show, nameštena scenografija i dok je razgovor kontrolisan salvama aplauza iz publike.

Povratak u stvarnost, bar se tako do sada pokazalo, može da bude veoma neprijatan. Nalickani novokoponovani poslanici, odbornici, državni sekretari, članovi nadzornih i upravnih odbora i poneki ministar, odjednom postaju nadmeni i osioni nosioci vlasti kad treba da odgovore na prosta pitanja o poplavi Obrenovca, predugo zavejanim selima, desetodnevnim nestašicama struje, isušivanju Kolubare, izgradnji Beograda na vodi, oživljavanju Železare, štrajku profesora, haosu s vakcinama, padu helikoptera… Oni ne umeju da daju odgovore na ova pitanja, jer njihova politička ontologija, izvedena iz talk&reality show, počiva na banalizaciji kojom prikrivaju nekompetentnost u vođenju javnih poslova.

Kad ih se uhvati u laži, neznanju i nesposobnosti, oni postaju neprijatni i bezobrazni, s jasnim naumom da zaustave svaki dijalog o svojim postupcima i njihovim posledicama. Bahati su prema neistomišljenicima i neodmereni prema medijima. Na sve strane pršte amaterizam, neznanje i nesposobnost. Kod njih je sve minimalizam – u razmišljanju, idejama, postupcima, rezultatima. I sve je u maksimalnom hvalisanju. Vašarska razuzdanost i banalnost do prostakluka odvela je ministra unutrašnjih poslova da hvata otmičare maloletne dece. Sve je marketing, gori od onog koji je ”do bola” zloupotrebljavao i Boris Tadić.

A sve je više pitanja bez odgovora. I nije važno da li su ona glupa ili tendenciozna. Vlast bi morala, bez nervoze i malicioznosti, da ih sasluša i ponudi uverljive odgovore.

Više nije važno samo odgovarati na pitanja EU iz upitnika o pridruživanju (mada to jeste jedna od najvažnijih obaveza). Građani imaju pravo da pitaju o svemu i da dobiju sve odgovore, a ne da se neprijatna pitanja guraju pod tepih ili da se onaj ko pita diskvalifikuje kao državni neprijatelj.

Već postaje paradigmatičan trud naprednjaka da u roku od 5 sekundi ”zapuše usta” nejači iz Demokratske stranke, čim ova izda bilo kakvo saopštenje na bilo koju temu. Na njih se nasrće kao na krvnog neprijatelja. Ponekad se stiče utisak da kad bi iz sedišta Demokratske stranke izašlo saopštenje da je danas lep dan, naprednjaci bi odmah udarili kontru da je danas u stvari pasje vreme. Ta želja da se politički neistomišljenik uništi po svaku cenu i zatre pre nego što je i otvorio usta, ne doprinosi atmosferi dijaloga bez koje nema društvenog prosperiteta.

Silikonskim sjajem, jeftinim glamurom i lažnim ”kadrovskim” vrednostima u talk&reality show i uz buku i bes u javnom dijalogu, samo se privremeno može prikriti očigledna nesposobnost i zjapeće neznanje. Neki političari koji u državnoj hijerarhiji odgovaraju za važne resore i poslove, ponašaju se kao da su vlast dobili u nasledstvo, uz dedovinu a ne na izborima, pa je tako i baštine – kao ličnu svojinu i svetinju kojoj niko ne sme da prismrdi.

Umesto da država bude zajednička briga i premijera, i opozicije, i građana, i Ombudsmana, i Poverenika…

Komotna parlamentarna većina uljuljkala je Koaliciju i pružila joj lagodnu poziciju iz koje ne vidi kako amaterizam, neznanje, nesposobnost i manjak kreativnosti postaju zaštitni znak (brend) vladajuće nomenklature.

Reforme, na kojima toliko insistira naš premijer, ne mogu da kreiraju i sprovode amateri, klimoglavci, slepi izvršioci i nesposobnjakovići.

Za reforme su potrebni izvrsnost i izuzetnost.

Svaki vrhunski kuvar ili kuvarica zna da se u reformu ”ne meša” margarin nego samo puter i najbolji ostali sastojci. Naravno, mislim na tortu ”reforma”.

Isto važi i za politiku. To je na kraju shvatio i Boris Tadić, onaj političar koji je dobio nadimak po margarinu – ”u sve se meša”. Zato mu pokušaj reforme nije uspeo. Svašta je u nju trpao.

Peščanik.net, 17.03.2015.

HELIKOPTER