–   Čini li jedno zrno gomilu?
–   Ne.
–   A dva zrna?
–   Ne.
–   A tri zrna?…
Sofist nastavlja s pitanjima sve dok upitani ne prizna da neki određeni broj zrna čini gomilu. Tada sofist zaključuje:
–   Prijašnji broj zrna ne čini gomilu ali ako dodaš jedno zrno – čini. Gomila, dakle, nastaje dodavnjem jednog zrna.
(Gajo Petrović, Logika)

1.

U poslednje vreme naša desnica je opsednuta brojanjem. Koliko žrtava u Srebrenici, koliko u Bratuncu, koliko isteranih sa Kosova, koliko iz Krajine, koliko iz Bosne, koliko smo mi njima, koliko oni nama i tako dalje. Poput drevnog sofiste i njegove zbunjene žrtve i naši brojači se pitaju – koliko ubijenih čini genocid, koliko proteranih etničko čišćenje, koliko ratnih zločinaca zajednički zločinački poduhvat i na kraju slavodobitno otkrivaju paradoks – pa gomile (genocida, čišćenja, poduhvata) nije ni bilo! Jer, znate već, jedna lasta ne čini proleće, jedno zrno gomilu, jedno ubistvo genocid i tako dalje. Dodaju tako lepo jedan po jedan i – ništa se ne dešava. Nema nikakvog zbirnog pojma – postoji tek niz zanemarljivih pojedinačnih slučajeva, od kojih svaki, uzet posebno „ne čini gomilu“.

Na ovu tradiciju vesele sofistike, nadovezuje se i Vladimir Veljković u svom poslednjem tekstu.[1] Srbi su, kaže, oduvek pomagali Jevreje i to je istorijski fakat, a protiv fakata se ne može. Dobro, ali šta ćemo sa Iksom pitaće neko, istaknutim srpskim publicistom i borcem za prisajedinjenje Vojvodine Srbiji kojem je nedavno podignut spomenik u sentru Novog Sada, eto Iks je bio Srbin i bio je antisemita? Zar Iks ne obara tvoju tezu? To je samo jedan slučaj, reći će Veljković, ja govorim uopšteno. Dobro reći će neko drugi, ali evo imamo i slučaj Ipsilona, istaknutog pravoslavnog autora i vođu kolaboracionističke paravojne formacije, koji i dan danas uživa nemali ugled među mladim srpskim nacionalistima, šta s njim? Ma i to je samo usamljeni slučaj, reći će Veljković, pa jedna lasta ne čini proleće. Dobro, oglasiće se neko treći, ali kako ćemo sa Zetom, popularnim teologom i misliocem, a od nedavno i svecem ovdašnjim? Ma izolovan slučaj, opet će Veljković – jedno zrno ne čini gomilu, a jedan antisemita ne čini antisemitizam, dakle, odgovorno tvrdim, Srbi generalno gledano nisu antisemiti. I tako dalje, i tako bliže. (Može se, dakako, u ovoj disciplini ići i dalje – nije Iks bio antisemita, u njega je samo jedan tekst antisemitski, ili: nije Zet stvarno smatrao da su Jevreji potekli od đavola – ta on to u samo jednom pasusu, itd.)

Pa koliko onda antisemita čini jednu zajednicu antisemitskom? Evo, uz rizik da se ponavljam, rešiću ovaj paradoks u koji Veljković sa sofističkom radošću upliće i sebe i svoje čitaoce. Dovoljan je i jedan jedini ako ga zajednica proglasi ličnošću za ugled. Ili, može i drugačije, ne čini ni hiljadu, dve, tri , pet, ako ih zajednica javno osudi. Ali avaj, koliko je do Veljkovića – ta osuda nije ni potrebna jer, pobogu, svi znamo da Srbi nisu antisemitski narod. Ali šta ćemo sa Iksom? Pa, Iks je samo izolovan slučaj, a jedna lasta … itd.

Da ne bude zabune, ja se sa Veljkovićem naravno slažem da se Srbi istorijski nisu isticali u antisemitizmu, te da bi se pre reklo upravo suprotno, da su sa jevrejskim narodom imali pre svega prijateljske odnose. I to jeste prilično čvrsta istorijska činjenica (to sam uostalom u svom prvom tekstu sasvim jasno istakao, tako da mi stvarno nije jasno s kim se to Veljković ovde grudva?). Ono sa čime se ne slažem jeste da budućnost Srbije kao političke zajednice i njenog odnosa prema antisemitizmu zavisi pre svega od ove istorijske činjenice. Pa od čega onda zavisi? Zavisi upravo od toga koje ćemo događaje, vrednosti i istaknute ličnosti iz te istorije Veljković, ja, gradonačelnik Novog Sada i svi ostali građani Srbije birati kao obeležje našeg komunalnog identiteta. I zato je bitno da se antisemitima ne podižu spomenici. Džabe nam cela istorija prijateljstva između Srba i Jevreja, ako odlučimo da za primer uzmemo upravo onoga koji to prijateljstvo na najgori način izvrgao ruglu.

Prema tome, ceo Veljkovićev ekskurs o jevrejsko-srpskim odnosima kroz istoriju, zaključno sa preporukom: „Umesto da morališe i traži probleme tamo gde ih nema, Dinić bi mogao da se pozabavi ozbiljnom i pravom, ne Jašinom pamfletskom, istorijom Srpsko-Jevrejskih odnosa.“, prosto – promašuje temu (a bogami i pravopis; koliko god poštovao i sopstveni i jevrejski narod, složenica „srpsko-jevrejski“ ipak se piše bez velikih slova). Mi se u ovoj polemici bavimo Jašom, njegovim stavom prema Jevrejima i pitanjem treba li mu ili ne podizati spomenik, a ne istorijom srpsko-jevrejskih odnosa uopšte. Ne zato što ja izbegavam razgovor na ovu temu, nego prosto zato što za njim nema baš nikakve potrebe, jer se po pitanju ocene ovih odnosa Veljković i ja – slažemo. Ako baš insistira možemo i o tome da prodivanimo koju, ali bila bi to onda jedna prilično dosadna polemika.

2.

Naravno da Jaša Tomić nije Hitler, ali ja njih dvojicu nisam ni poredio. Ja nisam postavio jednačinu Jaša=Hitler, već analogiju Hitler / „What About All the Good Things…”= Jaša / „Kome smeta Jaša Tomić?“. Kakva je ova analogija? Pa nije matematička, već pojmovna (kao recimo ona riba/ptica=podmornica/avion). Pojmovi su u oba slučaja u istom odnosu: moralni prestup pravda se dobrim delima. Dobrim? Zapravo – korisnim, ali o tome više kasnije. I u jednom i u drugom slučaju smatra se da se moralni prestup može nekako izvagati, uravnotežiti sa „dobrim stvarima“, pa sad, ako je šteta od prestupa baš mnogo teška, bože moj, pretegnuće, ali ako nije baš toliko teška, onda ona druga, dobra strana odnosi prevagu i – diš’te spomenik!

Veljković, međutim, umesto ove analogije, postavlja matematičku proporciju, i time na žalost, upravo dokazuje moju tezu. Evo kako to onda otprilike izgleda: za Hitlera – na jedan tas stavimo 6 miliona mrtvih u Aušvicu i još desetine milona širom Evrope i Afrike, a na drugi „Folksvagen“, škole, puteve (mada, Veljković nas opominje da nije baš sigurno koliko je od svega toga Hitlerova lična zasluga, tako da bi valjalo sa ovog tasa malo i odvaditi), za Jašu – na jedan tas turimo antisemtiski spis komada jedan (Veljković kaže: „jedan poduži novinarski članak posvećen Jevrejima“; ču’, „posvećen“, k’o ljubavno pismo da im je pis’o!) i jednog ubijenog liberala (ali – samo jednog!, a jedan ubijeni liberal – zna se – ne čini gomilu), a na drugi sve ono što je Jaša učinio za svoj narod u Vojdvodini. I onda kod Hitler pretegnu zločini, a kod Jaše obratno. Pa, Hitleru, jasno – crna stranica u istoriji, a Jaši, jaš(t)a – spomenik! „A na stranu“, dodaje Veljković, „još i činjenica da njegov antisemitizam nije imao nikakvog odjeka među ostalim Srbima za razliku od Hitlerovog antisemitizma među Nemcima.“

Veljkoviću bi bolje bilo da je ovo poslednje uistinu i stavio na stranu (mada, ne da bi mu to spaslo ostatak teze). Jer ako bi ovo trebalo da bude argument u Jašinu odbranu, onda moram da priznam da je najblaže rečeno čudan. Zamislite sledeću situaciju: atentatori A i B, svaki sa po jednom puškom, pucaju u C i D, respektivno. A pogađa C i ubija ga. B nišani D i povlači oroz, samo da bi otkrio da je puška zatajila. Srećnim spletom okolnosti, dakle, D ostaje živ i nepovređen. A je ubica – u to nema sumnje. Ali, šta je B? Zakon kaže da nije ubica, ali nije ni nedužan – on je ubica u pokušaju. A šta kaže moral? Kakva je razlika između A i B? Ne znam šta kažu Veljkovićevo i čitaočevo moralno čulo, ali moje kaže – baš nikakva. Namera je ista, akcija je ista, samo su posledice različite, ali nisu raličite B-ovom zaslugom, nego pukim slučajem. Da je do B-a, D bi bio jednako mrtav kao iC. Međutim, po Veljkovićevoj logici – B bi kanda trebalo da bude oslobođen odgovornosti, jer njegovo povlačenje obarača „nije imalo nikakvog odjeka“ (ovog puta i doslovno).

Ali jasno, ovaj apstraktan primer nije pravedan prema složenosti konkretne dileme, pa zato evo još jednog – hipotetičkog, ali zasnovanog na realnoj situaciji. Zamislimo da je Hitler naprasno umro 1. oktobra 1938., dan nakon što je sa Čehoslovačkom potpisao sporazum o aneksiji Sudeta. Nacistička partija bez njega ubrzo otupljuje svoju antisemitsku oštricu, (naravno, ne iz ljubavi prema Jevrejima, nego iz političkog pragmatizma i pod međunarodnim pritiskom), antisemitski zakoni se ukidaju, nikada ne dolazi do Kristalne noći, još manje do holokausta, a nacisti posle par godina gube vlast i odlaze na poslovično smetlište istorije. Iza Hitlera ostaju dva relevatna nasleđa – Sudeti u Nemačkoj i – „Mein Kampf“. Godine prolaze i negde početkom 21. veka, kada je Nemačka već uveliko nalik na zemlju kakvu sada poznajemo – liberalna, otvorena, demokratska, mladi nemački istoričar iz časopisa „Germanska kapija“ piše tekst u kome podržava podizanje spomenika Adolfu Hitleru u Minhenu, a povodom njegove velike zasluge – pripajanja Sudeta Nemačkoj. Šta učiniti? Podići ili ne podići? Ako se vodimo Veljkovićevom računicom – podići! Prosto – rezultat vaganja je jasan – s jedne strane jedna-jedina knjiga „posvećena Jevrejima“ (između ostalog), a s druge – sve ono što je Hitler učinio za svoj narod u Sudetima. Po analogiji sa Jašinim slučajem, nema dileme šta preteže.

3.

Već anticipiram Veljkovićevu primedbu: „Mein Kampf“ nije isto što i „Jevrejsko pitanje“. Ali, zašto nije isto? Ima li ičega u „Mein Kampf“-u, bar u delu koji se tiče antisemitizma, čega nema u „Jevrejskom pitanju“? Ako ima, neka mi Veljković izvoli pokazati, ja, moram priznati, nisam uspeo da pronađem. To su mal’ne identični skupovi opštih mesta, stupidarija, sujeverja i zlobe – teorije zavere, bapske priče o jevrejskoj sklonost prevari, prljavštini, pokvarenosti, zatim lična iskustva, srednjovekovne kletve, zlo Talmuda, itd – sve se to može naći kod obojice. A bogami, ni recepti za rešenje „jevrejskog pitanja“ se ne razlikuju mnogo – pre svega oduzimanje građanskih prava, a posle –  videćemo. Ni Jaša, ni Adolf se ne ustežu od pominjanja „konačnih rešenja“, nije to baš ono što predlažu, ali ako situacija zahteva… (Jaša: „Faraon je najpre hteo da podavi Jevreje, ali se posle smilovao, te ih je samo proterao. Kad bi mi danas pokušavali, da ih proteramo, morali bi docnije da ih podavimo, jer ne bi imali kuda.“; a to je, nažalost, upravo ono što se na kraju i desilo).

Sve u svemu – tekstovi jako slični, a kako i ne bi bilo kada su potekli sa istog izvora – iz rasadnika evropskog antisemtizma onog vremena – Beča. Ovaj grad i za Jašu i za Hitlera predstavlja prekretnicu. Ranije tolerantni prema Jevrejima i skeptični prema antisemitizmu (ako im je verovati na reč), obojica će upravo u ovom gradu doživeti preobraćenje. Način na koji opisuju ovo iskustvo je tako upadljivo sličan da zaslužuje podrobnije poređenje. Za njega ovde svakako nema mesta, ali evo ja ću dati na uvid jedan komadić, tek da čitaoci ne bi pomislili da pričam napamet.

Mein Kampf:

Da su oni (Jevreji, prim. R.D.) stoga bili proganjani, kako verovah, dovodilo je ponekad moju odbojnost prema nepovoljnim iskazima o njima skoro i do gađenja. Sa pozicija nekog predubeđenja u smislu nekog planskog protivništva o Jevrejima još uvek ništa i ne slutih… Tako sam došao i u Beč. (…) Neću da tvrdim da mi je način na koji sam morao da ih upoznam izgledao naročito prijatan. Još uvek sam u Jevrejima video samo konfesiju i stoga sam i dalje iz razloga ljudske tolerancije istrajavao u svome odbijanju religiozne diskriminacije u ovom stupnju. Tako mi izgledaše i ton, pre svega onaj, koji je forsirala i sama bečka antisemitska štampa, nedostojna kulturnih tradicija jednog velikog naroda. Pritiskali su me izvesni događaji iz srednjeg veka, koje nisam rado želeo ponovo da vidim. A pošto dotične novine uopšteno nisu važile baš za prvorazredne, otkuda to nisam ni sam onda tačno znao, video sam u njima pre proizvode ljute zavisti nego rezultate jednog temeljnog, iako uopšte uzev, pogrešnog pogleda.“

Sa oštrim antisemitskim tonom nisam bio saglasan, ali ipak tu i tamo čitao sam obrazloženja, koja su u meni prouzrokovala neka razmišljanja. U svakom slučaju upoznao sam iz tih i takvih pobuda lagano jednog čoveka i njegov pokret, koji su u ona vremena određivali sudbinu Beča: dr Karla Luegera i hrišćansko-socijalnu partiju … Kada sam došao u Beč, prema oboje sam bio neprijateljski nastrojen. Taj čovek i pokret važili su u mojim očima kao ”reakcionarni” ali najobičniji osećaj za pravdu morao je ovaj san da izmeni upravo u toj meri, u kojoj sam dobio priliku, da tog čoveka i njegovo neskriveno divljenje i dan danas vidim u njemu, još više nego ranije, najmoćnijeg nemačkog gradonačelnika svih vremena. I koliko li je tek samo mojih sa predubeđenjem nastalih pogleda bilo preobraćeno ovakvom jednom promenom mog stava prema hrišćansko-socijalnom pokretu! Ali su time polako i moja shvatanja u odnosu na antisemitizam podlegala promeni koje je donosilo vreme, onda je to svakako bila moja najteža promena uopšte, ona me je i koštala mojih najvećih unutrašnjih duševnih borbi, i tek po unutrašnjim rvanjima između razuma i osećanja poče da se iskazuje pobeda na strani razuma.“

Kao i uvek u takvim slučajevima, pokušao sam i sada da otklonim sumnje

pomoću knjiga. Kupih smesta za nekoliko novčića prve antisemitske brošure moga života. Međutim, sve su one polazile od stanovišta da čitalac u principu već do izvesnog stepena poznaje ili čak shvata jevrejsko pitanje. Konačno je ton tih pisanja bio takav da mi se ponovo pojaviše sumnje usled delom površnog i krajnje nenaučnog izvođenja dokaza za tvrđenja data u tim brošurama. Tako sam to odbacio za mnoge sledeće nedelje, pa čak i mesece. Stvar mi je izgledala tako užasna, okrivljavanje tako bez mere, da sam, i mučen strahom da ne činim nepravdu, postao ponovo bojažljiv i nesiguran.“

Ubrzan je međutim postao razvoj putem uvida koje sam dobio u jednom nizu drugih zbivanja. Bilo je to u vidu opšteg pogleda na običaj i moral, kako je on od jednog velikog dela Jevrejstva sasvim otvoreno izložen i bio neskriveno praktikovan. Ovde je opet pružila ulica jednu povremeno zaista gadnu i očiglednu nastavu. Odnos Jevrejstva prema prostituciji i više još prema samoj trgovini devojkama mogao se proučavati u Beču kao u malo kojem, bilo kojem zapadnoevropskom gradu, izuzev možda u južnofrancuskim lučkim mestima. Ako bi se naveče išlo ulicama i sokacima Leopoldovog grada, na svakom koraku hteo to neko ili ne, postajao bi svedok događanja koja su velikom delu nemačkog naroda ostala skrivena, sve dok rat nije dao priliku borcima na istočnom frontu, da mogu, ili bolje reći moraju da vide nešto slično. Kada sam po prvi puta upoznao Jevrejina na taj način u ulozi jednog isto tako ledeno hladnog kao i besramno poslovno valjanog dirigenta tog ogavnog poročnog posleništva izopačenosti jednog velegrada, osetih lake žmarce niz kičmu. A onda planu u meni! I sad više ne mogah da uzmaknem razmatranju jevrejskog pitanja, ne, sada sam to upravo hteo.“

Jevrejsko pitanje:

Veoma mi je žao, što nemam više pri ruci jedan od brojeva negdanje praške “Epohe”. Tamo sam tako reći s buzdovanom napadao na sve one, koji se usudiše govoriti o nekom “jevrejskom pitanju”. Bilo je to pre jedno četiri godine, a pisao sam onako, da su Jevreji celog sveta mogli biti samnom potpuno zadovoljni. Nekad bilo, no bolje da nije.

Ako je do ispovesti, evo ispovedam, da se moji mladićki nazori ne utreše u mojim grudma, ali Jevreje i njihovu stvar ne mogu više da branim. Nije mi bilo lako prelomiti starom verom; lomio sam se do blizu dve godine; naposletku su me dokazi, ozbiljno proučavanje stvari i sami Jevreji, ljuto – razuverili.

Tamo, u današnjoj prestonici Jevreja, u Beču, začelo se moje razočaravanje. Imao sam ladnog, ozbiljnog, neumoljivog učitelja. Nije mi držao predavanja; nije mi donosio od onih silnih knjiga, koje su pisane protiv Jevreja, samo mi od vremena na vreme govoraše: “rasmotrite ovo” ; ”pripazite na ono”; “promislite o tom i tom” …

Još pamtim one noći, koje sam proveo čitajući ili promišljajući o jevrejskom pitanju; još se sećam onog bledila, koje me obuzimaše, kad svanjivaše zora, a ja ne mogoh naći razloga da branim svoje staro uverenje. Dokazi i istina, behu snažniji od mene, i ja sam podlegao. „

(…)

Za nekoliko novčića, za dva novčića od reči, možeš tamo napisati sve. Poslednja strana tih “svetskih novina” nema nikakve druge celji, do one, koju imadoše one opale rimske zidine. Tamo ćeš naći ne samo na devojke, no i na muškarce koji traže mušteriju. Naići ćeš npr. na oglase u kome se “nudi mlad, lep, zdrav čovek, makar i starijim i ružnim gospama za – sekretara”. Ti takozvani veliki svetski listovi igraju sramnu ulogu podvođačica, i policija, koja za takve stvari kazni stare krezube babe, i ne osvrće se na jevrejske velikovaroške novine, koje to isto čine. Pripoveda se u novinarskim krugovima, da su jevrejski redaktori godinama izmišljavali i štampali takve oglase, samo da namame svet, da to isto čini. Jevreji stvoriše po našim prestonicama čitavu literaturu razvrata, stvoriše neke pikantne ilustrovane listove koje u slici iznose gola tela, u slovu neke stvari koje gone krv u lice. I kad ona sirota, jadna neiskusna ženska stvorenja baš usljed naprezanja tih novinarskih podvođačica pokliznu, te ih jednog dana vidite da u svilenim haljinama, visokim petama, i izazivajućim pogledima šeću po javnim mestima, tada ti isti novinari u prednjem delu svojih novina dižu larmu, kako od ovih “stvorenja” njihove žene ne mogu da idu na javnim mestima.

Ovako ponašanje goni već čoveka da pomisli, kako ti novinari samo za to traže od policije, da zakrati tim jadnim stvorenjima šetnju po ulicama, da bi se one morale u svome zanatu poslužiti oglasima novinarskim, te tako od svoje sramne zarade ustupiti i jevrejskim, g. redaktorima jedan deo. Jevrejstvo se dakle dograbilo prestolničke štampe te širi razvrat po državi.“

Nema sumnje, dakle, „Jevrejsko pitanje“nije nikakva greška, mladalački propust, pogrešno viđenje, pa ni „novinski članak posvećen Jevrejima“, ona je, bar po pitanju antisemitizma, isto što i „Mein Kampf” – zlo ovaploćeno u štampanoj reči. To što je ovo Jašino zlo imalo manji „odjek“ u narodu, možemo da zahvalimo Bogu, ali svakako ne Jaši.

4.

Jašin antisemitizam, prema tome nije tek jedan pogrešan pogled na svet – on predstavlja ozbiljan moralni prestup. Nije Jaša, kao mnogi drugi veliki ljudi iz ranijih vremena, poput Šekspira na primer, antisemitizam posisao sa majčinim mlekom. Nisu to bile predrasude koje su u njegovom društvu bile tako duboko ukorenjene da on nije mogao da im se suprotstavi, niti je slučaj da prosto nije ni imao bilo kakvu altertnativu. Navedeni redovi iz „Jevrejskog pitanja“ jasno opisuju čoveka koji antisemita postaje, koji se nije kao takav rodio, niti je kao takav vaspitavan od najmanjih nogu. I pritom, on to postaje sasvim svesno, tokom dugotrajnog procesa vaganja, razmatranja i promišljanja. Samim tim on snosi punu odgovornost za usvajanje i dalje propagiranje ovih stavova. On nije tek žrtva duha vremena, već slobodan delatnik koji pri punoj svesti bira zlo. Zato nikakvoj relativizaciji nema mesta, ona bi u konačnom pokazivala i nepoštovanje prema samom Jaši – nešto što je on smatrao svojim bitnim uverenjem sada pokušava da se skrajne i da se pokaže kao nebitno ili čak slučajno, čime se negira sama njegova sposobnost da donosi odluke i svesno i obavešteno formira stavove. Ne, Jašin antisemitizam se ne može i ne sme zanemariti.

Pa ipak, Veljković piše: „Guranje pod tepih spomenika Jaši Tomiću, pa bilo to i zbog njegovog velikog ili malog antisemitizma, značilo bi jednu očiglednu problematizaciju rezultata srpske ujediniteljske politike devetnaestog i dvadesetog veka u njenom najekstremnijem vidu.“ Kao prvo – kakva nezgrapna slika! Kako se spomenik da nagurati pod tepih? (manj ako nije, kako bi to Zulender rekao, a monument for ants). Kao drugo, uklanjanje Jašinog spomenika (valjda Veljković na to misli), jasno, ne mora da znači „problematizaciju rezultata srpske ujediniteljske politike“. Evo recimo ovako, ja ne vidim baš nikakav problem u tome da se na mestu gde je sada Jašin spomenik, postavi spomenik, ne osobi, nego pokretu za ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom. I – mirna Bačka (a bogami, i Banat i Srem). Dakle, rezultati ove borbe i čuvanje sećanja na njih su savršeno lako odvojivi od veličanja autora „Jevrejskog pitanja“ (nota bene, obratan postupak, koji nam preporučuje Veljković, nije moguć; na jednom mestu on kaže „poštovanje koje smo ukazali Jaši Tomiću podižući mu spomenik proizilazi iz toga što je najzaslužniji za ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom“; ali spomenici se podižu celim ličnostima, ne samo nekim njihovima aspektima; nećemo Jašinom spomeniku zbog „Jevrejskog pitanja“ otfikariti ruku, ili ako je po Veljkovićevim merilima, mali prst, e a ne bi li time stvavili do znanja da ne odobravamo antisemitski aspekt njegove delatnosti). Niti je ovde na delu bilo kakva „istorijska revizija“: niko ne bi Jašu izbacio iz istorijskih udžbenika, niti bi prikrivao njegovu patriotsku delatnost, samo bi, u svetlu celine njegovog dela, sklonili njegov spomenik sa trga. Stoga, ova Veljkovićeva primedba prosto pada u vodu.

Treće, i najvažnije, međutim, tiče se Veljkovićeve opaske da bi uklanjanje Jašinog spomenika bilo nedospustivo, „pa bilo to zbog njegovog velikog ili malog antisemitizma“. Šta bi ova opaska imala da znači? Ako se vratimo na onu vagu na kojoj Veljković odmerava dobre i loše stvari, to bi onda značilo da antisemitizam, ma kakav i koliki bio, ne može da pretegne nad Jašinim zaslugama za pripajanje Vojvodine Srbiji. Iako na prvi pogled slična, ovo je ipak vrlo drugačija tvrdnja od prethodnih koje je Veljković iznosio. Prethodno, on je pokušavao da omalovaži, odnosno umanji razmere Jašinog antisemitizma („jedan poduži novinski članak“, „pamfletski antisemitizam“, itd), ovde međutim, on pokušava da omalovaži sam antisemitizam, kakav god on bio, kao moralni prestup. Kakav god da je antisemitizam on se da anulirati zaslugama za narod i državu. (Valja ovde usput napomenuti da Veljkovićevo poređenje između Jašinog antisemitizma i njegovih opaski na račun crkve, samo potvrđuje da mu /Veljkoviću/ razmere i kvalitet antisemitizma kao moralnog prestupa nisu baš najjasniji i da ih vrlo lako umanjuje i relativizuje. Kako god oštar Jaša bio prema crkvi, ako nije smatrao sve pravoslavce inherentno pokvarenima a njihov moral „protivnim opštim pojmovima o poštenju“, te nije predložio da se pravoslavno pitanje reši oduzimanjem građanskih prava pravoslavnim vernicim, nikakvog poređenja nema, niti ga može biti. Crkvu nije zabranjeno kritikovati, ali širiti rasnu i versku mržnju – jeste.)

5.

Na prvi pogled, Veljkovićevo razmišljanje podseća na pristup koji se u etičkoj teoriji zove konsekvencijalizam, a po kome se moralna vrednost činova da proceniti jedino na osnovu njihovih posledica. Jašin antisemitizam nije imao značajnijih posledica, a njegova patriotska delatnost jeste. U svojoj nešto užoj varijanti, konsekcvencionalizam postaje utilitarizam – moralnost dela procenjuje se na odnovu njegove korisnosti. A pošto Jašin antisemitizam (veliki ili mali) nije bio štetan (Da li? Trebalo bi pozabaviti se svim izdanjima Jašine knjige, legalnim i ilegalnim, svim opskurnim desničarskim organizacijama tipa „Krv i čast“ i „Nacionalni stroj“ koje se sa ponosom pozivaju na Jašinu knjigu i stavljaju je na svoje sajtove, i uopšte svim onim zabludelim ljudima koji su, od prvog objavljivanja knjige na ovamo, između ostalog i pod Jašinim uticajem, usvojili ovu „glupavu, malograđansku predrusudu“, pa tek onda dati odgovor na pitanje o šteti od Jašihog antisemitizma.), a njegova patriotska delatnost je bila korisna, onda moramo reći da je Jašina javna delatnost generalno gledano bila – dobra.  Postoje, međutim, bar dva ozbiljna problema sa Veljkovićevom primenom ovog metoda, tzv, utilitarističkog kalkulusa, na slučaj Jaše Tomića. Jedan je ad rem, ta jest tiče se same stvari, a drugi ad hominem, što će reći, tiče se odnosa ovog postupka i nekih drugih stavova koje sam Veljković i njegova organizacija zastupaju, ili bar tvrde da zastupaju.

Pre svega, utilitaristički kalkulus, baš kao i utilitarizam sam, podrazumevaju univerzalizam – u računanju korisnosti činova, oni uzimaju u obzir njihovu korisnost i štetu za sve ljude na koje ovaj ima ikakav učinak. Ne bi se reklo, međutim, da je Veljkovićevo vaganje od ove vrste. Jašine zasluge za ujedinjenje nisu od opšte-ljudskog značaja, štaviše, pitanje je da li bi uopšte prošle utilitaristički kalkulus sa pozivitnom ocenom. Prekrajanje granica se uvek odvija ne samo u nečiju korist, već nužno i na nečiju štetu. U utilitarističku računicu korisnosti onda bi morali da uđu ne samo oni prvi, već i ovi drugi, među koje spadaju i oni koje danas često viđam po Budimpešti sa natpisima „Justice for Hungary!“. Dakle, mereno utilitarističkim aršinima, rezultati Veljkovićevog vaganja su, najblaže rečeno, vrlo upitni.

Međutim, sumnjam da bi Veljkovića ovo naročito pomelo, jer verujem da on i kada govori o korisnosti Jašinih postupaka, ne govori o njihovoj korisnosti uopšte, nego o njihovoj korisnosti za nas, odnosno, za Srbe. To je u redu, ali, da pogledamo onda još jednom šta ustvari merimo na onoj vagi: na jednom tasu – moralni prestup, „veliki ili mali“ (ali ne prema nama, nego prema drugima), na drugom – značajne zasluge za našu stvar, dakle neko značajno dobro za nas (dakle ne dobro po sebi, niti dobro za sve, nego za jednu vrlo jasno određenu nacionalnu grupu -našu). Čak i ako sada ostavimo po strani primedbu, koja je inače itekako na mestu, da Jašino i Veljkovićevo određenje „dobra za nas“ kao širenja nacionalne teritorije, u najboljem slučaju simplifikovano i redukcionističko, a u najgorem potpuno pogrešno, da postoje mnogi od nas koji se sa ovakvim određenjem „dobra  za nas“ nikako neće složiti, da postoje mnoga druga i mnogo vrednija „dobra za nas“ koja nemaju nikakve veze sa ovim ili su mu čak i direktno suprotstavljena (poput moralnog integriteta nacije, na primer), te da se do važećeg određenja dobra za nas može doći tek kroz dugotrajan i sveobuhvatan proces rasprave i odlučivanja u kojem će moći da učestvuje svako od nas; dakle čak i ako sve to ostavimo po strani, u Veljkovićevoj jednačini opet nešto ozbiljno ne štima. Pomisao da „dobro za nas“, ma kako veliko i nesumnjivo (ne „nesumljivo“, kako to piše Veljković) ono bilo, može da pretegne nad ogrešenjima o moralni zakon, čini nam se već intuitivno problematičnim.

Moralna sagrešenje, naime, po našem dubokom uverenju, nisu samerljiva sa ne-moralnim (u smislu – izvan-moralnim) dobrima; ona su radije diskvalifikativna – oni koji ih počine ne mogu se ni kvalifikovati za proces „merenja dobara“. Evo primera: zamislimo muža i oca koji iskreno i ozbiljno brine o dobrobiti svoje porodice. Porodica živi u malom jednosobnom stanu u kome deca nemaju adekvatnog prostora za igru, još manje za učenje i rad. Svestan ozbiljnosti situacije –otac porodice radi i danju i noću ne bi li svojoj porodici obezbedio bolji smeštaj. Pritom, zbog puno vremena koje troši radeći, on provodi malo vremena sa porodicom, a kada i jesu zajedno, razdražljiv je i lako plane. Konačno, njegov rad urađa plodom i porodica se seli o znatno veći i komforniji stan. Njegova deca onda mogu vagati, po Veljkovićevom modelu, dobra koja im je doneo novi stan sa štetom koju im je otac naneo svojim odsustvom, nedostatkom pažnje, itd. Međutim, onda se jednog dana otkrije da je otac, tokom svih tih godina, istovremeno pisao i objavljivao na sajtu koji se bavi dečijom pornografijom. Nije nikada zaveo maloletno lice, samo je o tome pisao i napisano objavljivao. Postavlja se pitanje, šta to, kako bi Veljković rekao, ima „nesumljiv pritoritet“ u proceni lika i dela ovakvog čoveka? Pa da stavimo njegovu pedofilsko-pornografsku aktivnost na onu vagu, na tas zajedno sa nedostatkom pažnje prema sopstvenoj deci, pa da odmerimo? Teško da će tako ići. Vaganje funkcioniše samo dok se ne sazna za moralni prestup, nakon toga, vaganje izgleda neukusno i neprimireno, ako već ne i nemoguće. Prestupnik se za takvo vaganje diskvalifikovao. I ako bi želeo da se ponovo kvalifikuje, to svakako ne bi mogao da učini podsećanjem na „sve dobre stvari“ koje je za porodicu učinio, nego jedino  moralnim preobražajem i pokajanjem za svoj greh.

Naravno, ne diskvalifikuju svi moralni prestupi. Ako je otac umesto pisanja dečije pornografije, ukrao jabuku u prodavnici, ili čak 100.000 dolara iz banke, ne bismo smatrali da to treba da ga diskvalifikuje u očima njegove porodice, ali to ne smatramo zato što je u ovom slučaju njegov prestup „lakši“ od svih dobrih stvari koje je učinio za svoju porodicu, nego prosto zato što smatramo da krađa nije diskvalifikativan moralni prestup. (Ali, uporedimo sa slučajem gde otac krade 100.000 dolara od druge porodice koju ovo dovodi do prosjačkog štapa; da li i onda smatramo da prestup nije diskvalifikativan?). Naravno, može se postaviti pitanje da li je pisati antisemitske pamflete sličnije dečijoj pornografiji ili krađi. Za mene nema nikakve dileme, ima li za Veljkovića?[2]

6.

Što me dovodi do drugog, ad hominem argumenta prostiv Veljkovićeve koncepcije. Naime, utilitaristička etika, čak i u svom univerzalističkom vidu, nužno se suprotavlja drugim teorijama moralnosti, pre svega onim deontološkim – dakle zasnovanim na dužnosti, ali i onim zasnovanim na vrlini. Najnespojivija je, međutim, sa hrišćanskom etikom. Razloga za ovu nespojivost je više, ali najznačajniji leže u činjenici da hrišćanska etika pre svega vrednuje motive, pa tek onda posledice, kao i da se zasniva na jasnim moralnim principima, koji se ne daju relativizovati prostim zbrajanjem pluseva i minusa. Na prostom primeru, ima puno etičkih sistema koji osuđuju preljubu, ali, koliko mi je poznato, samo je u hrišćanstvu zabranjeno počiniti je pogledom, odnosno – u srcu (Mt 5, 28); svi značajni etički sistemi koji zavređuju to ime, zabranjuju ubistvo, ali je, koliko znam, hrišćanstvo jedino koje zabranjuje već i gnev, a kamoli uvredu (Mt. 5, 22). Pritom se ova pravila nikada ne kvalifikuju na bilo koji način, preljuba nije pogrešna, „osim ukoliko…“, nego je prosto pogrešna. Uvreda nije zabranjena „sem u slučaju da…“, nego je zabranjena i tačka. Naravno, utilitarista, ako je dosledan, ne bi mogao da u mnogim slučajevima ne opravda, npr. preljubu, tačnije u svim onim slučajevima u kojima je korist od ove veća od štete koju proizvodi. Za hrišćanina to prosto nije validna opcija. (Ovo može dovesti i do prividnog paradoksa da hrišćanstvo vodi rešenju koje čini sve učesnike, recimo, jednog ljubavnog trougla, manje srećnim. Zašto je to tako, kao i zašto je za hrišćanskog vernika ovaj paradoks samo prividan, najlepše je opisano kod Grina u romanu The End of the Affair, kao i u istoimenom filmu Nila Džordana.)

Naravno, sa Veljkovićevim lokal-utilitarizmom stvari stoje još i kudikamo gore. Ne samo da je ovakvo pretpostavljanje sopstvene (ili svoje porodice, roda, države) koristi, moralnim principima u neskladu sa hrišćanskom etikom, nego bi se reklo da je ono upravo jedno od najvećih iskušenja na koje nas ova etika upozorava Da se podsetimo: „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?“ (Mt. 5, 47-48). Bez obzira na činjenicu da nam se predstavlja kao pravoslavni hrišćanin, kada brani Jašu na način na koji ga brani, Veljković ne nastupa kao hrišćanin bilo koje vrste, već kao – neznabožac.

I nije to vidno samo u načinu na koji Veljković argumentuje u Jašinom slučaju, ovaj lokal-utilitarizam kako sam ga nazvao, u potpunosti prožima Veljkovićevo razmišljanje. Pa tako, u pokušaju da se odbrani od onoga što je prepoznao kao optužbu za antisemitizam (mada ga ja nisam optužio nizašta slično), Veljković brže-bolje ističe da eto ima i Jevreja kojima se on divi i koje poštuje, i kao primer takvog jednog takvog navodi Haima Ben Pešaha i njegovu organizaciju JTF. Ben Pešah, kaže Veljković, svakako ne poriče Holokaust, a on, Veljković, ga poštuje zato što se ovaj „hrabro bori protiv svih onih koji blate i iznose neistine o njegovom narodu, i ne samo o njegovom nego i o našem, srpskom.“

Ali ko je zapravo Haim Ben Pešah, koga Veljković toliko poštuje i velikodušno naziva „i čovekom i Jevrejinom“? Ben Pešah je „čovek i Jevrejin“ koji naziva islamsku svetu knjigu „muslimanskim naci-Kuranom“, a Islam „okrutnom i monstruoznom religijom koja ubija malu decu i istrebljava narode“,[3] koji ponosno izjavljuje da nema „uopšte nikakvo saosećanje sa Arapima“ i koji smatra da „bela Amerika“ više ne treba da popušta „crnoj Americi“, jer: „Šta će crnci da urade kada belci konačno ustanu i kažu ‘Dosta je bilo.’? Šta će da urade? Da neće možda da poraze belce u ratu? To se svakako nije desilo u kolonijalna vremena. To se svakako nije desilo u Južnoj Africi gde je 4 miliona belaca istrajavalo protiv stotina miliona crnaca na crnom kontinentu.“.[4] To je, takođe čovek čiju su grupu JTF (Jewish Task Force) jevrejske organizacije za zaštitu ljudskih prava optužile za širenje rasne i verske mržnje (jedna od ovih organizacija je i centar „Simon Vizental“, čiji je direktor Efraim Zurof prvi predložio uklanjanje spomenika Jaši Tomiću; da li nam ova koincidencija možda ukazuje na pravilnost u Veljkovićevom izboru objekata naklonosti?) i čovek kome je zabranjen pristup u Izrael zbog podržavanja partije Kananita, koja je prethodno zabranjena zbog, pogađate već – rasizma. Konačno, ali ne i najmanje važno, to je čovek koji na novinarsko pitanje koju stranu podržava u čečenskom sukobu, odgovara: „Nijednu. Nadam se da će se međusobno potamaniti“.[5] Biće da Arapi nisu jedini sa kojima Ben Pešah ne saoseća.

Prilično je teško među javno angažovanim Jevrejima pronaći otvorenog rasistu, (ovo sigurno ne zato što su Jevreji u principu išta bolji od bilo kog drugog naroda na planeti, nego verovatno zato što su sami imali stravična iskustva sa rasizmom), pa ipak, ovaj poduhvat je Veljkoviću iz prve pošao od ruke! Da li je u pitanju slučajnost? Ili Veljkovića ipak privlače rasističke ideje, pa ga otud isto ono što ga je privuklo Jaši, sada privuklo Ben Pešahu? (Objekti njihovih rasističkih stavova su različiti, ali su sami stavovi vrlo slični.) Iskreno, ne mislim da je u pitanju ni jedno, ni drugo.

Iako Veljković tvrdi da poštuje Ben Pešaha zbog njegove hrabre borbe „protiv svih onih koji blate i iznose neistine o njegovom narodu“, nije jasno zašto bi od svih istaknutih i hvale dostojnih jevrejskih pisaca, istoričara, aktivista i filozofa (na pamet mi, recimo, padaju sam Vizental, Hana Arent, i Žan Ameri, ali primera je svakako mnogo više), Veljković izabrao baš ovog opskurnog malog mrzitelja, čiji je naučni doprinos ravan nuli (ako već nije i negativan; Ben Pešah, naravno, ne poriče Holokaust, ali zato poriče postojanje palestinskog naroda, što jedan ogorčeni čitalac njegovih kolumni s pravom naziva „argumentom dostojnim poricatelja Holokausta“, te „čistom besmislicom i fabrikovanom istorijom“),[6] a politički uticaj, hvala Bogu, tek malo veći od toga? Odgovor se, duboko sam uveren, nalazi u drugom delu Veljkovićevog obrazloženja. Naime, po njegovim rečima, Ben Pešah se ne bori samo protiv neistina o sopstvenom narodu, „nego i o našem, srpskom.“

Istina je da je Ben Pešah istrajno podržavao srpsku stranu kako u Bosni, tako i na Kosovu, te da je osudio američko bombardovanje Srbije. Međutim, u tome nije usamljen – jednako istrajnu i otvorenu podršku Srbima pruža i Dejvid Djuk, bivši vođa Kju-Klaks-Klana i stalni saradnik sajta Stormfront.[7] Iako je jedan vojujući cionista, a drugi vojujući antisemita, razlozi za njihovu podršku Srbiji su zapravo vrlo slični – Srbi se bore protiv Muslimana, koje Ben Pešah velikodušno naziva „gomilom koljačkih zveri“ („a bunch of cutthroat animals”).[8] Stvarno – ko nas, i zašto hvali, bolje da nas kudi! Ne znam kako Veljković, ali ja iskreno smatram da postoje neke vrste podrške na kojima treba reći hvala, ali… ne, hvala!, pa kakogod one „korisne“ bile za „našu stvar“ (mada mi stvarno nije jasno kako bi podrška dvojice rasističkih klovnova mogla ikome da bude od bilo kakve koristi, niti kakva je to stvar kojoj takva podrška može da bude dobrodošla).

Veljković, naravno, nema ovakvih skrupula. Pošto ono što je „dobro za nas“ u Jašinom slučaju, preteže nad bilo kakvim njegovim antisemitizmom, nema razloga da ne pretegne i nad bilo kakvim rasizmom i islamofobijom, pa čak i rusofobijom Ben Pešahovom. Ali, ako ćemo dosledno, onda bi na isti način trebalo da pretegne i nad bilo kakvim rasizmom i antisemitizmom Djukovim, tako da u najskorije vreme očekujem da i Dejvida Djuka vidim na Veljkovićevoj listi „stranih aktivista i intelektualaca koje ceni“. A tek spomenici kad počnu da niču…

7.

Da polako zaključujem ovu već predugačku tiradu. Vladimir Veljković je privatno pristojan i fin mladić u šta sam u više navrata imao prilike lično da se uverim. Kao predstavnik jednog ideološkog stanovišta, međutim, on boluje od ozbiljnog poremećaja moralnog čula, poremećaja koji je tim akutniji što se i Veljković i ideologija kojoj pripada javno legitimišu upravo svojom dubokom odanošću jednom moralnom učenju – hrišćanskom.

Ovaj poremećaj sastoji se u nemogućnosti da se dobro konceptualizuje ikako drugačije do kao dobro onoga što se doživljava kao svoje, i što se u Veljkovićem slučaju poklapa sa granicama srpske nacije (ili pre – etnosa), ali se u drugim manifestacijama istog poremećaja može poklapati sa porodicom, klasom, crkvom itd. Najčešći oblik poremećaja poznat nam je iz svakodnevnog života i odnosi se na ograničenost na dobrobit porodice i najbližih srodnika. O njegovom ekstremnom primeru imali smo prilike da čitamo nedavno u novinama kada je B.M., osumnjičen za ubistvo supruge, tašte i dvoje dece, otkriven u roditeljskoj kući kako secka paprike za zimnicu. Nakon hapšenja, otac optuženog je izjavio izjavio: „Naše je dete i ne kajem se što smo mu pomagali. Kakav god da je, sin nam je. Boljeg od njega nemamo“. Tu su i roditelji košarkaša M.K. koji toliko brinu za svog sina da su spremni da prekrše zakon ne bi li ga spasili, ali prosto ne mare za činjenicu da je on pretukao nečijeg tuđeg sina, a nije daleko ni nacionalna javnost koja podržava roditelje u njihovom stavu, jer pretučeni mladić nije naš, itd. U manje ekstremnonom vidu, poremećaj je još i mnogo češći – izaberite samo bilo koga od svih onih roditelja koje znate koji čine sve za svoju decu, ali nimalo ne mare za njihovo ponašanje prema drugima, ili pak bilo koga od one dece koja obožavaju svoje očeve i majke koji im daju poklone i novac, ne mareći ni najmanje kako ovi do novca uošte dolaze.

Ovaj poremećaj ne ukazuje na nedostatak ili potpunu disfunkciju moralnog čula, već pre na njegovu zakržljalost i nerazvijenost, neretko – samoskrivljenu. Moralno čulo postoji, ali je prosto neosetljivo za išta što je izvan izvesnog opsega. Moralni prestupi se uočavaju, ali im se pridaje vrlo mala, ako ikakva, važnost ako su počinjeni prema autsajderima. Međutim, nisu samo autsajderi oni koji zbog ovakvog poremećaja trpe; dugoročno, on je još pogubniji za same „insajdere“ – oni gube osećaj za pravdu i postaju ozbiljno defektne osobe – razmaženi, samoživi, nemoralni.

Ja najiskrenije smatram da Veljković nije ni antisemita, ni rasista, čak ni u svojoj „javnoj“ ulozi. Ali on za rasizam neprosto ne mari, sve dok ovaj nije uperen protiv Srba, a pošto antisemitizam to po definiciji nije, onda mu Veljković, u proceni Jašine ličnosti, daje sekundarno značenje u odnosu na „zasluge za narod“ koje ovome pripisuje. To što je ovo prvo – kršenje univerzalnih moralnih načela i to kako onih sekularnih, tako i onih hrišćanskih, a ovo drugo tek izvan-moralno dobro jedne nacionalne grupe, kako god veliko ono bilo, Veljkoviću ne smeta da se smatra dobrim pravoslavnim hrišćaninom.

U tom smislu, Veljković podseća na, neka ne zameri na poređenju, onog Sartrovog homoseksualca koji malo-malo, pa završi u krevetu sa osobom istog pola, ali ni sebi, ni drugima ne želi da prizna da je homoseksualac, nego svaki od ovih slučajeva pravda nekom posebnom okolnošću, igrom slučaja, lošom srećom i slično. Sartr ovaj fenomen naziva lošom verom, ali ga mi u svakodenevnom govoru, pre poznajemo kao samozavaravanje. Samo zahvaljujući ovom fenomenu, Veljković je u stanju da, iako se svako malo budi pored raznih strange bedfellows – čas Jaše, čas Ben Pešaha, čas antisemite, čas rasiste, i dalje sebe smatra dobrim pravoslavnim hrišćaninom.

A da ovo samozavaravanje nije samo Veljkovićev problem, već problem cele njegove organizacije, pokazuje i tekst pod naslovom „O Haškom tribunalu, zločinima, Karadžiću i Mladiću“, koji su „Dveri srpske“ pre par meseci objavile na svom sajtu, i u kome se sledećim rečima izlaže stav ove organizacije prema srpskim ratnim zločinima:

„Zločina je, dakle, bilo i zločinci moraju da odgovaraju za učinjena dela. Međutim, mi nećemo otvarati pitanje srpskih zločina onda kada to bude odgovaralo neprijateljskoj propagandi i pogotovo nećemo o tim zločinima vikati u glas sa domaćim i stranim horom koji je za to plaćen i koji to radi u jasnom političkom interesu. Pitanje srpskih zločina je pitanje iskrenog pokajanja koje je moguće samo onda kada Srbi budu slobodni da se sami sa tim suoče. Srbi su danas okupirani, i ova i slična pitanja su odložena do oslobođenja kada ćemo biti među prvima koji će to pitanje postaviti. Ali do tada o tome ne želimo da govorimo.[9]

Samozavaravanje je vrlo čest fenomen u ljudskoj psihologiji i nema čoveka koji je na njega imun. Pa ipak, ovako naivan, iskren i transparentan, skoro programatski, samozavaravateljski credo kakav je sadržan u ovom pasusu, zaista se retko sreće. Samozavaravanje je to što jeste upravo zato što se samo sebi nikada kao takvo u potpunosti ne razotkriva. Onaj ko jasno i glasno sebi kaže: „Sad ću da se zavaravam!“, već je u izvesnom smislu, samozavaranje učinio nemogućim. Pa ipak, izgleda da je eto, informativna služba srpskog sabora Dveri uspela da nemoguće učini mogućim.

Kako im je to uspelo? Prosto, primenjujući sledeći trik: moralnost se može povremeno suspednovati, ili „staviti na čekanje“, dok se „ne steknu uslovi“, a da se pritom ipak ne bude išta manje moralan, ili u datom slučaju, manje hrišćanin. Problem sa ovim trikom jeste što ga je, u hrišćanskoj tradiciji već odavno razobličio Sveti Avgustin u svojim Ispovestima, upravo kao vid loše vere i samobomane. „O, bože, učini me čistim, ali ne još.“, bio je način na koji se molio u vreme kada još uvek nije iskreno želeo da mu molitve budu uslišene, odnosno kada je u njima bio neiskren. „I lutao sam izopačenim putevima bezbožnog sujeverja – nesiguran i u njega, ali ga pretpostavljajući onom drugom, koji nisam bogobojažljivo tražio, nego mu se iz inata suprotstavljao“,[10] kaže Avgustin opisujući stanje u kome se tada nalazio.

Moralnost, hrišćanska ili sekularna, svejedno, ne može se uključivati i isključivati po volji. Ona nas ili obavezuje ili ne. A ako nas obavezuje, obavezuje nas stalno. Ono što naš udes i čini tako ozbiljnim jeste što ne dobijamo šansu da uplovimo u mirnu luku u kojoj ćemo na miru moći da se bavimo moralnim pitanjima i rekonstruišemo svoj moralni integritet. Uvek smo, da iskoristim već otrcanu metaforu, na otvorenom moru i popravke moramo da vršimo dok plovimo i borimo se sa olujama i talasima. Ili tako, ili završavamo na dnu. Ovo naravno nije lako, ali ko nam je ikada rekao da je biti moralan – lako?

Sartrov homoseksualac ima pred sobom izlaz – on mora sebi da prizna šta je do sada bio, baš zato da bi sebi omogućio da nadalje bude slobodan. Sveti Avgustin je svoj izlaz našao u preobraćenju. Ja želim da verujem da su Veljković i „Dveri srpske“ iskreno odani pravoslavnom hrišćanstvu, moralnoj tradiciji itekako vrednoj čuvanja, a ne ovoj sitnošiđardžiskoj logici koja trenutno dominira njihovim tekstovima i saopštenjima i koja predstavlja izraz svega onoga što osuđuju, recimo, u duhu savremenog kapitalizma – svođenja moralnosti na sopstveno dobro, a ovog dobra, pak na vrlo vulgarno shvaćenu korist (teritoriju, moć, novac), i iskreno se nadam da će smoći snage da pronađu svoj izlaz iz stanja samozavaravanje u kome se trenutno nalaze. Ali, za početak će morati da prestanu da traže izgovore i bez odlaganja se suoče sa uznemirujućim istinama i teškim moralnim problemima. Ovde je Rodos, ovde će morati da skoče.

Peščanik.net, 17.11.2008.

———–    

  1. “Ko šta gura pod tepih“, 10. 11. 2008., http://www.dverisrpske.com/tekst/62022
  2. Nije loše znati da se na engleskom, upravo za ovakvu vrstu rasističkih trabunjanja kakva se nalaze u „Jevrejskom pitanju“ koristi izraz – hate porn.
  3. http://www.suck.com/daily/2000/02/10/daily.html
  4. Isto.
  5. Isto.
  6. Myles Hoenig, “Actually, Palestinians and Palestine Are Real“, Baltimore City Paper, 25.06.2008 (http://www.citypaper.com/news/story.asp?id=15914 )
  7. “American Embassy Stormed in Serbia: Why are We Surprised?”, 22.02.2008., DavidDuke.com (http://www.newsnet14.com/?p=8987 )
  8. http://masada2000.somebodyhelpme.info/JTF-03192003-Serbia%20vs%20Albania%20Bosnia%20Croatia.mp3
  9. http://www.dverisrpske.com/tekst/2941
  10. Ispovesti, 8.7.17; prevod sa engleskog je, nažalost, moj, i samo ja snosim odgovornost za greške i nepreciznosti u istom.

Leave a Reply