U tekstu koleginice Tatjane Rosić, na koji ovom prilikom reagujem, izneti su neki relevantni uvidi s kojima je potrebno izraziti punu saglasnost, ali i neke sporne ocene. Kao uvide sa kojima sam saglasan istakao bih autorkin stav da su studenti sa privatnih fakulteta, učestvujući u protestima i angažujući se u borbi koja je ne samo studentska već i opštedruštvena, zaista pokazali posvećenost opštem dobru koju treba uvek isticati s najvećim uvažavanjem. Istini za volju, lično ne bih studente fakulteta čiji je osnivač država postavljao kao etalon prema kojem se studenti privatnih fakulteta upravljaju, što provejava kroz pomenuti tekst: ako su „mladi željni znanja“, ako imaju iste muke i iste radosti, ako ih smara jedan, a sa uživanjem spremaju drugi predmet, ako, konačno, učestvuju na studentskim protestima, onda su svi studenti – studenti, bez obzira na okolnost ko je osnivač fakulteta na kojem studiraju. Čak i ako bi se pokazala kao tačna insinuacija (naivno bi bilo da ovde ne bude anticipirana) da je udeo takvih, „pravih studenata“, manji na privatnim univerzitetima, opet ostaje nesporna činjenica da je studentski društveni identitet na najbolji mogući način manifestovan kod velikog broja mladih sa svih fakulteta u Republici.
Jedna od okosnica diskusije koleginice Rosić je pitanje blokada fakulteta, naročito privatnih, uz isticanje pojedinih neprijatnih situacija i događaja koji bacaju senku na nešto što bi trebalo da bude i što jeste zajednička borba. U tom kontekstu koleginica Rosić je referisala, između ostalih komentarisanih „situacija“, i na Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu (PFUUB) kao na ustanovu koja „nije u blokadi zbog straha za isplatu profesorskih plata“. Pretpostavljam da je koleginica Rosić mislila na strah profesora za svoje zarade. Skrenuo bih pažnju na nelogičnost ovakvog stava: blokade fakulteta vrše studenti, a ne profesori. Kada je pak reč o obustavama rada samih fakulteta (dakle aktu kolektiva fakulteta, a ne njegovih studenata) može se konstatovati da se za obustavu rada opredelio mali broj fakulteta. U razloge takvog opredeljenja ne bih zalazio, naročito ne neumesnim pretpostavkama. Umesto toga, posvetiću se obrazlaganju kako vidim moguće pozicioniranje privatnih fakulteta u aktuelnoj krizi, ne skrivajući da verujem da je fakultet na kojem sam zaposlen pronašao makar prihvatljivu formu koja sadrži jasno zauzimanje strane i pozicioniranje u datim okolnostima, ali istovremeno uzima u obzir određene konsideracije koje su specifičnost privatne obrazovne ustanove. Istovremeno nije bez značaja napomena da smo daleko od toga da je čitava akademska zajednica u potpunoj blokadi, a da samo privatni fakulteti „podrivaju“: na fakultetima čiji je osnivač Republika takođe se određene aktivnosti realizuju (odbrane doktorata, master radova), realizuju se naučni projekti, naučni instituti takođe uglavnom nisu u vanrednom režimu.
U svakom slučaju, Pravni fakultet Univerziteta Union, kako ističe koleginica Rosić, takođe nije u potpunoj obustavi rada i mislim da je relevantno da iznesem nekoliko činjenica koje svako može ceniti prema sopstvenom mišljenju, razumevanju situacije i stavu o tome šta je neophodni sadržaj ove borbe koja se odvija unazad nekoliko meseci.
Najpre, studenti Pravnog fakulteta Univerziteta Union, kao i nastavnici, aktivno učestvuju u svim protestnim aktivnostima, na skupovima, u akcijama koje se organizuju širom grada, ukratko – daju doprinos borbi koja traje, učestvuju u njoj, vide je i doživljavaju kao svoju. Studenti okupljeni u Plenum PFUUB pokazali su vrlo zrelu osetljivost na činjenicu da je reč o privatnom fakultetu, uočili su specifičnost tog položaja i na način koji su smatrali za najprimereniji želeli su da sa upravom i nastavnicima fakulteta pronađu formu radikalizacije protesta i na svom fakultetu. U tom smislu je Nastavno-naučnom veću, krajem januara 2025. godine, Plenum uputio zahtev čiji bi efekat, u suštini, značio obustavu rada fakulteta. Činjenica da Nastavno-naučno veće tu inicijativu nije podržalo – što većini nastavnika nije bila ni najmanje laka odluka – otvorila je kratkotrajni problem u komunikaciji koji je brzo rešen dijalogom i, nadam se, iskrenim obostranim razumevanjem.
Kako bi se izbegla svaka mistifikacija, detalje i stavove u vezi sa time predočiću javno, ukazujući na hronologiju dešavanja. Prilikom održavanja jedne međunarodne konferencije na PFUUB učesnici konferencije iz inostranstva, nastavnici i jedan broj studenata prvi put su, ispred fakulteta organizovano učestvovali u akciji „Zastani, Srbijo“, što je aktivnost sa kojom se nastavilo i kasnije. Sredinom decembra 2024. godine sastao se Plenum studenata PFUUB i doneo odluku da sada već dobro poznate zahteve studenata usvaja kao svoje. Već narednog dana, 17. decembra 2024. godine, Nastavno-naučno veće fakulteta je ovu odluku Plenuma podržalo, bez ijednog glasa protiv, a samo jedan, tada odsutan nastavnik, nije glasao. Nastavno-naučno veće javno je osuđivalo napade na studente i ugrožavanje njihove bezbednosti i života. Kada je usledio generalni štrajk u trajanju od jednog dana PFUUB se štrajku pridružio. Na Autokomandi 24. januara naši studenti, koji su čitavu noć proveli na mestu tog veličanstvenog protesta, mogli su da sretnu i neke od svojih nastavnika, za koje su se već i na osnovu prethodnih postupaka uverili da podržavaju zahteve studenata. (Isto će se ponoviti i u Novom Sadu i, nedavno, u Kragujevcu.) Uostalom, verujem da su naši studenti upoznati i sa stavovima koje nastavnici PFUUB javno iznose i koje zagovaraju. Prema tome, moje uverenje jeste da je i samo obraćanje studenata njihovim nastavnicima bilo rezultat shvatanja da je ova borba naša zajednička.
Inicijativa Plenuma studenata PFUUB koja bi za posledicu imala potpunu obustavu aktivnosti na Fakultetu, učinjena prema Nastavno-naučnom veću Fakulteta 31. januara 2025. godine, prva je i nadam se da će ostati i jedina nesaglasnost između nastavnika i studenata PFUUB u toku ove borbe. Nastavno-naučno veće Fakulteta zauzelo je stanovište da su blokada ili obustava nastave povezane sa rizicima čije ostvarenje bi izazvalo posledice po funkcionisanje fakulteta koje ne bi bile ni lako otklonjive ni samo trenutne. Funkcionisanje privatnog fakulteta, koji se u potpunosti finansira iz sredstava koja se ostvaruju školarinama (a to znači da se sredstvima od školarina podmiruju doslovno svi troškovi koje jedan fakultet mora da izmiri, od kancelarijskog materijala i komunalija, preko raznih poreza, do zarada ne samo nastavnika, već i svih službenika fakulteta) izloženo je nesrazmerno velikom riziku u slučaju kontinuirane dugotrajne obustave rada, svakako u znatno većoj meri nego što je to slučaj sa fakultetima čiji je osnivač država. To se naročito odnosi na srazmerno mali fakultet, od nešto više od 600 studenata, računajući sve nivoe studija. Uzmimo, primera radi, ekstremnu situaciju: da li bi eventualni nestanak bilo kog fakulteta Univerziteta u Beogradu bio podjednako zamisliv, sa istom reakcijom javnosti i države, kao eventualno gašenje PFUUB? Mislim da se odgovor nameće sam. Osim toga, studenti privatnih fakulteta koji ne žele da učestvuju u blokadi – a nemojmo se zavaravati da takvih studenata nema i na državnim fakultetima – daleko su osetljiviji na činjenicu da fakultet prema njima ne izvršava svoju ugovornu obavezu, budući da sami snose finansijski teret studiranja, što je na državnim fakultetima daleko ređa situacija.
Imajući u vidu sve okolnosti, Nastavno-naučno veće PFUUB zauzelo je stav da je svaka aktivnost u vezi sa protestima, osim blokade, prihvatljiva, da će biti podržana, da je dobrodošla, da će naići na potporu uprave i većine nastavnika. U tom smislu Nastavno-naučno veće je 3. februara 2025. godine donelo odluku da ne prihvati pomenuti zahtev Plenuma koji bi, da je prihvaćen, vodio obustavi rada. Istovremeno ostavljen je širok prostor da se – imajući u vidu proteste, aktivnosti sa njima povezane i, uopšte, vanredne okolnosti u zemlji – nađu načini da se izađe u susret studentima koji u protestima aktivno učestvuju i zbog toga ne ispunjavaju nastavne obaveze. Demonstrirajući spremnost da na svaki način uvaži potrebu studenata PFUUB da učestvuju u ovim nesumnjivo istorijskim događajima i rešenost da nađemo modalitete za realizovanje protestnih aktivnosti koje se ne svode nužno na blokiranje fakulteta, Nastavno-naučno veće PFUUB je još jednom istaklo svoj stav o situaciji u Srbiji:
„NNV i ovom prilikom izražava podršku studentima svih univerziteta u Srbiji, uključujući i studente i studentkinje PFUUB, i traži da se svi studentski zahtevi vezani za utvrđivanje političke i krivične odgovornosti onih za koje postoji opravdana sumnja da su svojim činjenjem lii nečinjenjem doveli do tragedije u kojoj je 1. 11. 2024. u Novom Sadu 15 osoba izgubilo život, što pre ispune i time obezbedi vladavina prava u društvu u kojem živimo. NNV je odlučilo da se u sledeće dve nedelje na PFUUB održi minimalni proces rada.“
Koleginica Rosić verovatno nije usamljena u oceni da je to sve „samo verbalna podrška“. Lično mislim da je to prestroga ocena, pomalo i sektaška. Još jednom ću podvući: studenti i nastavnici PFUUB učestvuju u svim protestnim aktivnostima, jasno su zauzeli stranu, govore i pišu, javno i otvoreno o stanju u Srbiji. Naše učešće u borbi za demokratiju i vladavinu prava nije od pre tri meseca već traje kontinuirano, godinama unazad. U konkretnoj situaciji, međutim, većina nastavnika je uverena da blokada fakulteta kao ni obustava rada nisu jedini niti ključni načini da se za zajedničke ciljeve bori, odnosno da je za jednu privatnu i relativno malu obrazovnu ustanovu takav vid borbe skopčan sa teškim i po opstanak opasnim posledicama. Možda nekome deluje kao neuverljiv i oportunistički argument da kontinuirano, višemesečno nefunkcionisanje fakulteta čiji rad i samo postojanje zavisi od školarina nosi rizike na koje fakultet, jednostavno, nije otporan. Međutim, na PFUUB je preovladalo stanovište da ta ocena nije katastrofična, već realna. Konačno, efekat određenog postupanja treba sagledavati prema cilju koji se želi postići, a taj cilj je usmeren prema vlastima u Srbiji koje blokada, obustava nastave ili potpuni nestanak jednog privatnog fakulteta ne pogađa ni najmanje.
Još jednom ću podvući da je i moj lični stav da srazmerno mali privatni fakultet, jednako kao i ostale delatnosti privatnog sektora, naročito ako su na granici samoodrživosti, ne mogu biti avangarda radikalnih metoda borbe koja je skopčana sa materijalnim posledicama usled dugog nefunkcionisanja. To nije korporativni način razmišljanja, kako eksplicira koleginica Rosić, već elementarno pitanje postojanja ustanove i ubuduće. I studenti fakulteta koji su skloniji radikalnijim vidovima borbe, ipak, kada se ona završi, treba da imaju gde da nastave školovanje, u što pristojnijim uslovima. Verujem da verno izražavam mišljenje većine mojih kolega sa PFUUB da manifestna podrška studentskim zahtevima, učešće na protestima, javna istupanja, potpisi više od polovine nastavnika PFUUB inicijativi Pobunjeni univerzitet, spremnost da se pruži pravni savet svakome ko se obrati, a naročito nastavnicima osnovnih i srednjih škola koje su u obustavi rada, otkazivanje svih aktivnosti na PFUUB (okrugli stolovi, radionice, konferencije, gostujuća predavanja), kao i iskren i otvoren pristup u pogledu toga koje su granice naših mogućnosti kao privatnog fakulteta, jasno svrstavaju PFUUB na ispravnu stranu. Takođe sam uveren da je izabrani način učešća u protestu koji se praktikuje na PFUUB mnogo iskreniji i održiviji nego upuštanje u blokade i obustave rada koje bi, ako predugo potraju, morale da se prekidaju jer je „đavo odneo šalu“, a sve uz konflikt studenata i nastavnika, pri čemu im se ciljevi i vrednosti, zapravo, poklapaju. Od ključne važnosti jeste da se očuva normalna komunikacija studenata i nastavnika, da se po svaku cenu izbegnu razdori u tom odnosu, da se, štaviše, intenzivira saradnja, jer smo u ovoj borbi na istoj strani. Uveren sam da su to stanovište, makar i uz primedbe, prihvatili i studenti PFUUB. I kada je reč o međusobnom odnosu privatnih fakulteta i onih čiji je osnivač Republika, ako postoji saglasnost oko ciljeva, nemam sumnju da ćemo se razumeti. Uostalom, kada su Plenum i NNV PFUUB pružali podršku zahtevima studenata, nismo „kalkulisali“ da podržavamo samo zahteve od prvog do trećeg, budući da se četvrti (povećanje budžetskih sredstava za državne fakultete) nas ne tiče.
Peščanik.net, 21.02.2025.
Srodni link: Tatjana Rosić – Čije su blokade privatnih fakulteta?
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- O pseudoustavnom patriotizmu - 08/04/2026
- Sto godina otpora - 25/03/2026
- Francuski rasad u balkanskoj šumi II - 16/02/2026
