People are people, so why should it be
You and I should get along so awfully?
Depeche Mode – People Are People
Kako je narod (ponovo) progovorio
Već mesecima unazad primećujem jednu zanimljivu pojavu. Kako u svakodnevne razgovore, tako i u javnu diskusiju, vratio se pojam „narod“. „Narod vam ne veruje!“ – neretko mi govore sagovornici u pokušaju da objasne nezavidan položaj u kojem se našla opozicija. Ili – „Sedite u skupštini dok biju narod!“ – kad treba objasniti zašto opozicija ne zavređuje poverenje. Ili: „Narod vam je rekao da izađete iz Skupštine!“ – kada govornik sâm to želi, ali bi da ovoj svojoj želji pripiše neko opštije važenje.
Čini mi se da u srpskoj politici dugo nije bilo priče o „narodu“, ili je bar ja nisam primećivao. Izuzetak je, naravno, naprednjačka propaganda koja naveliko koristi ovaj pojam, ali doskora, to kao da nije imalo uticaj na ovu našu, antirežimsku stranu fronta. Sada se, međutim, „narod“ vraća na velika vrata, ne samo u svakodnevne razgovore, nego i u programske tekstove javnih ličnosti, naročito onih koje sebi daju za pravo da govore u ime Studentske liste.
Tako milioner Alek Kavčić u svom tekstu za „Nedeljnik“ piše ovako (čitateljka neće zameriti na nešto dužem citatu):
„Došli smo u situaciju da se, kao građani, kolektivno gadimo političkih stranaka!
To nije mišljenje koje je mlado, nezrelo, nepromišljeno jer 21. vek, evo, već gazi ka svojoj drugoj četvrtini, nego je to odraz društvenih okolnosti i razočaranja nekoliko celih generacije. Ako ste slični meni, a istraživanja javnog mnjenja kažu da veliki deo nas jeste sličnog stanovišta, društvene okolnosti u Srbiji na početku 21. veka su nam oformile stavove koje ću ja ovde pokušati da formulišem. Ona jedna, komunistička (reinkarnisana u socijaliste) partija, koja je vladala bezmalo do kraja prošlog veka, nije nam neko veliko dobro donela.
Prelaskom na višestranačje, očekivali smo poboljšanje, a dobili smo ’naprednu’ stranku na vlasti koja je još gora. Ona je satkana od ljudi koji se ne mogu podvesti ni pod kakvu ideologiju, okupljenih sa jednim jedinim ciljem: da napune svoje džepove ili da dobiju socijalne mrvice sa naprednjačke trpeze. Prepuna je prepisivača, kupaca srednjoškolskih i nakupaca fakultetskih diploma i plagijatora doktorata, pa nije ni čudo što im se sve pred očima raspada, a pogotovo institucije koje su tako ’stručno’ uništili.
A one preostale stranke, opozicione, ne uspevaju ni oko sitnica da se slože, a nekmoli oko nečega važnijeg da se ujedine, pa zaključujem da je i njima, zapravo, više stalo do skupštinskih privilegija nego do istinske složne borbe za vladavinu prava, za funkcionisanje institucija i popravak svoje zemlje.
To narod vidi.
Ako se pitate kako je moguće da narod podržava studentsku listu, kojoj ne samo što se ne zna vođa, već se ne zna niti jedan pojedinac, eto vam objašnjenja. Narod ne želi lažne vođe, ne želi kvazi lidere. Narod želi skup pojedinaca od integriteta koji se neće kriti iza ideoloških parola, već će govoriti iz srca.“
Ili pre svega nekoliko dana, u novogodišnjem intervjuu za Danas, Jovo Bakić ovako:
„Mi ćemo tek udahnuti snagu i energiju našem narodu. On je prečesto bio varan za ovih skoro četiri decenije višestranačja, pa je razumljivo da je nepoverljiv, sumnjičav, da lako pomisli da je nečem kraj i onda se razočara. No, ovo je sasvim nova pojava, ne samo u okvirima Srbije, pa ćemo se uskoro uveriti da se ova energija naše mladosti, zajedno sa svima nama koji je svim srcem podržavamo, ne može iscrpeti… Niko nije nezamenljiv i svi smo na istim zadacima, a to su: buđenje narodne energije, međusobnog poverenja i solidarnosti; pobeda nad kriminalnim režimom; oslobađanje naše republike od organizovanog kriminala i polaganje čvrstih temelja jednom zdravijem društvu.“
Ili, ovako nalog Studenti u blokadi, povodom nedavno predložene Rezolucije o genocidu u NDH:
„Dok poslanici Narodne skupštine Republike Srbije jedne nedelje svesno odlučuju da ne glasaju za diskusiju o događajima i srpskim žrtvama ustaških logora NDH tokom Drugog svetskog rata na kojima leži naša istorija – već sledeće nedelje podržavaju skrnavljenje spomenika kulture i nepravedne istorije nad srpskim narodom, glasajući za Autentično tumačenje zakona.
To nije samo istorija naše generacije. To je istorija naših baka, deka, očeva i majki. To je istorija naše dece. Ovo je ništa drugo osim očigledan dokaz da se Narodna skupština Republike Srbije ne zauzima za svoj narod, njegovu istoriju i kulturnu baštinu. Mi se našom kulturom i istorijom ponosimo! Mi ne zaboravljamo! Mi ne damo!”
Teško je, čitajući ove parole, odoleti poređenju sa vremenom kada je narod govorio i kada su (kako nas obaveštava Radina Vučetić) u (ne)slavnoj Politikinoj rubrici Odjeci i reagovanja dominirali naslovi poput ovih: „Narod zna istinu“, „Narod je razumeo narod“, „Narod je rekao: na redu su rukovodioci“, „Narod najbolje zna šta je za njega dobro“, „Do sada su drugi govorili u ime naroda“, „Pritisak naroda ne može biti nedemokratski“, „Birokratiji smeta politizacija naroda i radničke klase“. Tada je iza silnog pozivanja na narod zapravo stajala elita – većinu tekstova iz pomenute rubrike nisu pisali ni radnici ni seljaci, nego pre svega intelektualci, umetnici i stručnjaci različitih profila.1 Kako piše Aljoša Mimica: „’Narod’ se i ovde oglašavao kroz usta svojih uglednijih predstavnika. Uopšte uzev, u ovom popisu javljaju se uglavnom poznati likovi iz ondašnjeg javnog života koji su se najčešće oglašavali dugačkim esejima na različite teme.“ Slično je i danas, samo što su se ovaj put profesorima i muzičarima, pridružili i dobri milioneri poput Kavčića, koji iz srca progovaraju u ime naroda.
Populizam kao ideologija koja deli
Sada nije vreme za ideologije – ponavljaju već mesecima sa malih ekrana ljudi koji znaju – podrazumevajući pod tim da sada nije trenutak za teme poput EU integracija, odnosa prema Kosovu, ratnih zločina, LGBT prava, itd., već da je jedini zadatak stvaranje jakog antirežimskog fronta i referendumske atmosfere koja će na narednim izborima doneti pobedu nad kriminalizovanim Vučićevim režimom. Teško je ne složiti se sa ovim stavom. Otvaranje ideoloških sukoba unutar heterogenog antirežimskog fronta, rizikuje otvaranje novih, bočnih frontova, među potencijalnim saveznicima, i na taj način slabi kako svakog od njih, tako i ceo antirežimski front. So far, so good. Međutim, čini se da se često pod „ideologijama“ podrazumevaju samo različiti stavovi oko EU, Kosova, Istoka i Zapada, itd., a da se u potpunosti ignoriše da najdublji, najuporniji i najopasniji razdor na antirežimskoj strani fronta ne stvaraju ideološke podele oko ovih tema, nego ideologija koja se uopšte ne registruje kao takva– populizam.
Po Janu-Verneru Mileru, populizam je antielitistička, ali pored toga i izrazito antipluralistička ideologija. Ovako Miler:
„Populisti tvrde da oni, i samo oni predstavljaju narod… Kad se kandiduju za položaj na vlasti, populisti svoje konkurente predstavljaju kao pripadnike nemoralne, korumpirane elite; kad su na vlasti, odbijaju da priznaju legitimnost bilo kakve opozicije. Populistička logika podrazumeva i da oni koji ne podržavaju populističke partije nisu istinski deo naroda – uvek definisanog kao ispravan i moralno čist. Jednostavno rečeno, populisti ne tvrde: ’Uz nas je 99 odsto naroda.’ Umesto toga, podrazumevaju: ’Uz nas je 100 odsto naroda.’ Za populiste je ova jednačina uvek tačna: svakog ko ih opominje da nisu u pravu oni mogu otpisati kao nemoralnog i nekog ko nije u pravom smislu deo naroda… Ideja o jednom, homogenom, autentičnom narodu nije ništa drugo do fantazija; kao što je filozof Jirgen Habermas jednom rekao, ’narod’ se može pojavljivati samo u pluralu. Pomenuta fantazija je opasna, jer populisti ne samo što uspešno koriste sukobe nego i podstiču polarizaciju, a prema svojim političkim protivnicima odnose se kao prema ’neprijateljima naroda’ i nastoje da ih potpuno isključe iz igre.“
Politički teoretičar Kas Mude, definiše populizam kao ideologiju „tankog-centra“, koja „deli društvo na dve homogene i antagonističke grupe: ’čisti narod’ s jedne strane i ’korumpiranu elitu’ s druge“ i koja „želi da politika bude opšta volja ’naroda’“. Takođe, po Mudeu, populizam „vidi društvo u terminima monističkih, homogenih grupa sa istim vrednostima i interesima“, i možda i najvažnije, izrazito moralizuje podelu na „nas“ i „njih“: „Ako ste vi ’čisti’, a druga osoba je ’moralno korumpirana’, kompromis vodi do kvarenja čistih. Korumpirani ljudi nisu legitimni protivnici, i to je važna razlika“.
Kakve su posledice ovako shvaćenog populizma za trenutak u kojem se nalazimo, i naročito za situaciju na antirežimskom frontu? Ono što ujedinjuje antirežimski front jeste upravo protivljenje režimu. Iako mnogo toga međusobno razdvaja njegove aktere, povezuje ih borba protiv Vučićevog autoritarizma. Studentska lista igra naročito važnu ulogu na ovako koncipiranom antirežimskom frontu, jer ona ima potencijal da pomiri različite, pa i međusobno sukobljene aktere – pomalo nalik crkvi koja je u Crnoj Gori uspela da poveže i pomiri različite opozicione elemente i omogući koordinisan izlazak na izbore na kojima je okončana tridesetogodišnja vladavina Đukanovićevog DPS-a. Nazovimo ovaj model Studentske liste – SL1.
Međutim, populistička vizija Studentske liste, a samim tim i antirežimskog fronta, je fundamentalno drugačija od ovoga. Pre svega, za samozvane narodne tribune poput Kavčića i Bakića, ali i anonimnih autora saopštenja Studenata u blokadi, postoji samo jedan autentičan predstavnik naroda – Studentska lista. Milerovim rečima, ona predstavlja ne 99%, nego 100% naroda. Ako je već tako, njoj ne treba savez sa bilo kim drugim, jer niti iko drugi ima ikakvo pravo da predstavlja narod, niti ima potrebe za bilo kakvim drugim predstavnicima, pošto SL već predstavlja ceo narod dostojan tog imena. Nazovimo ovaj, populistički model Studentske liste, SL2
Šta je onda sa opozicionim strankama, njihovim članovima i simpatizerima, pita se čitateljka? Odgovor se sam nameće: opozicione stranke se moraju ili u potpunosti pokoriti Studentskoj listi i bespogovorno prihvatiti njeno ekskluzivno pravo na autentično predstavljanje naroda, ili će biti tretirane kao neprijatelji naroda, korumpirane elite, sa kojima ne sme biti ni pregovora, ni dogovora.
Ako SL1 ima samo jednog neprijatelja – vlast – SL2 ima bar dva neprijatelja: vlast i opoziciju. Preciznije, ako SL1 kao svog jedinog neprijatelja određuje kriminalizovani režim Aleksandra Vučića, a sve one koji se protiv ovog režima bore prepoznaje kao svoje potencijalne saveznike, SL2 kao svog neprijatelja određuje korumpiranu političku klasu, pod kojom podrazumeva kako vlast, tako i opoziciju. Na taj način, ona povlači ključnu političku liniju podele – na „nas“ i „njih“ – ne tako da na našoj strani budu svi koji su protiv Vučića: studenti, profesori, pobunjeni građani, opozicioni i građanski aktivisti, itd., nego tako da na jednoj strani bude čisti narod, a na drugoj prljavi političari, kako oni režimski, tako i oni opozicioni.
Ako pažljivije pogledamo citate sa početka ovog teksta, videćemo da ono što ih povezuje nije samo vizija naroda kao moralno čistog i ispravnog, nego i vizija političara (ne samo onih na vlasti) kao neprijatelja. Kavčić prepoznaje narod kao s pravom zgađen partijama, od one komunističke, preko SPS-a i SNS-a, pa sve do „nesposobne opozicije“ (šta uopšte povezuje sve ove aktere?). Bakić ga, slično, prepoznaje kao žrtvu višestranačja, moralno čist, ali prevaren od korumpiranih političkih elita. Studenti u blokadi kao neprijatelja prepoznaju, ne vlast, nego Narodnu skupštinu, koja ne predstavlja svoj narod. (Kako piše Miler: „Iako populisti zahtevaju više referendumskog odlučivanja, kritika nije usmerena na predstavničku demokratiju po sebi, već dijagnoza glasi: ovo nije predstavnička demokratija, jer pravi narod u njoj nema svoje predstavnike.“)
Da li je populizam uopšte nužno problem? Za Milera, da, pošto je uvek antipluralistički i samim tim, uvek potencijalno opasan. Ali za Mudea ne, štaviše, populizam ponekad može biti koristan – na primer, kada se ruši autoritarni poredak. Mude navodi primer poljskog sindikata „Solidarnost“, koji iako sam nije bio populistički, jeste imao lidere, poput Leha Valense, koji su negovali jasan populistički stil. Kada se ruši autoritarizam, bilo onaj jednopartijski, ili pak onaj kompetitivni, populizam može biti i konstruktivan: „U fazi demokratske tranzicije, tj. prelaska iz kompetitivnog (ili potpuno) autoritarnog režima u izbornu demokratiju, populizam igra dvosmislenu, ali ipak prilično konstruktivnu ulogu, podstičući ideju da narod treba da bira svoje vladare.“
Ali da li je u aktuelnom srpskom slučaju koristan ili štetan? Na ovo pitanje se ne može odgovoriti sa stoprocentnom sigurnošću, ali verujem da u ovoj fazi mnogo više šteti nego što koristi, a evo i zašto. Kako primećuje Mude, među negativnim posledicama populizma nalaze se i sledeće dve: 1) „populizam može promovisati uspostavljanje novog političkog rascepa, što ometa formiranje stabilnih političkih koalicija“ i 2) „populizam može dovesti do moralizacije politike, pri čemu postizanje dogovora postaje izuzetno teško, ako ne i nemoguće.“ Obe ove negativne posledice već se naziru u Srbiji danas.
Za razliku od „Solidarnosti“, koja je po Mudeu ipak bila „krovna organizacija, koja je okupljala široku i labavu koaliciju aktera“, populistička koncepcija Studentske liste, SL2 je ekskluzivan akter koji unosi novi rascep u već postojeću „široku i labavu koaliciju aktera“ koja se relativno spontano stvorila na ulicama srpskih gradova tokom prethodnih godinu dana, i koja je prilično uspešno funkcionisala kako u organizaciji i realizaciji protesta, tako i u nastupu na nekoliko lokalnih izbora širom Srbije. Među ljude koji su mesecima stajali, pešačili, i kontrolisali izbore zajedno, ona unosi novu liniju razdora, razdvajajući stranačke od nestranačkih aktivista, zborove od partijskih odbora, a neretko i studente koji su aktivni u partijama i pokretima od onih koji to nisu.
Ovo je praćeno izuzetno snažnom moralizacijom politike koja novu liniju razdora podvlači moralnom distinkcijom: opozicioni aktivisti i organizacije nisu više samo druga, ali još uvek potencijalno saveznička, kolona u borbi protiv režima. Oni u izvesnom smislu postaju „nedodirljivi“ i potencijalno moralno kontaminirajući, što unapred onemogućava svaku potencijalnu saradnju. Kavčić ovo eksplicira kada pre par meseci, na televiziji N1, izgovara i sledeću misao: „Studenti su kao ova bistra čista čaša vode. Jednu kap boje ili prljavštine da stavite, cela čaša će se zamutiti. I sada zašto opozicija da unosi tu kap magle?“.
Zašto treba odbaciti populizam?
Postoje, po mom mišljenju, dva razloga zašto treba odbaciti populističku viziju Studentske liste. Pre svega, ovakav populizam je moralno i politički neprivlačan ideal. Iako zagovornici populističke vizije Studentske liste govore o nekom budućem političkom pluralizmu koji će doći tek nakon narednih izbora, iz načina na koji govore o višestranačju jasno je da ne vide nikakve prednosti u njemu, i da ga vide tek kao prepreku za ostvarenje „narodne volje“. I zaista, ako već postoji akter koji predstavlja direktan izraz ove volje (Studentska lista) – zašto bismo se ikada ponovo vraćali na višestranačje, sistem u kojem, kako ubeđeno tvrde ovi novi populisti, korumpirane elite na smenu varaju pošten narod. Ova vizija je u dubokom sukobu sa partijskim pluralizmom koji je jedan od temeljnih principa savremene parlamentarne demokratije.
Međutim, drugi razlog je možda i ubedljiviji. Naime, čak iako je populizam kao trajno rešenje problematičan, neko bi mogao pomisliti da on može poslužiti kao zgodno sredstvo za postizanje cilja – rušenje autoritarnog režima. Ali iz već navedenih razloga, ništa nije dalje od istine. Samom činjenicom da umesto da sve resurse fokusira na borbu sa jednim neprijateljem, Vučićevim režimom, SL2 otvara i drugi front, onaj protiv ostatka opozicije, ona već dovodi u pitanje ishod osnovnog poduhvata, to jest rušenje autoritarnog režima. Takođe, umesto da od drugih opozicionih aktera pravi saveznike, ona od njih pravi neprijatelje. To nije recept za uspeh u borbi protiv režima, možda je recept za uspeh u borbi ostatka opozicije – ali ne verujem da je to cilj koji je svojim potpisima podržalo preko 400000 ljudi.
Da li je moglo biti drugačije? Nije nemoguće. Da su se stvari malo drugačije odvijale, moguće je da bi Studentska lista uspela da se nametne kao „krovna organizacija“ za ceo antirežimski front. U tom slučaju, uz sve vrednosne ograde, možda izvesna doza populizma i ne bi bila taktički pogrešna, onako kako nije bila pogrešna ni u slučaju „Solidarnosti“. Međutim, to se nije desilo. Uprkos svojevrsnom propagandnom blickrigu kojim se tokom prvih letnjih meseci pokušalo pokoravanje svih važnijih opozicionih organizacija, najveći broj opozicionih partija nije ušao pod „krov“ Studentske liste. U takvoj situaciji, nova populistička ofanziva koja je počela pre nekoliko nedelja, ne doprinosi konsolidaciji antirežimskog fronta, već upravo suprotno, sejanju sve dubljeg razdora između njegovih članova. Ukratko, populistička vizija Studentske lista, sada, u ovakvoj situaciji, vodi ka sve neizvesnijem ishodu izbornog obračuna sa uzurpatorskim režimom.
Naravno, novi populisti imaju spremno moralističko objašnjenje zašto njihovi napori da se Studentska lista nametne kao krovna organizacija nisu uspeli: to je samo još jedan dokaz za ono što su sve vreme i govorili, da je partijama stalo samo do njihovih „uskih partijskih interesa“ (da, baš tim rečima, tako se danas govori) i da nisu spremne da ih se odreknu zarad opšteg dobra. Ovo objašnjenje, međutim, nije ubedljivo iz više razloga, od kojih je najvažniji ovaj: većina opozicionih aktivista širom Srbije su ljudi koji su godinama istrajavali u otporu režimu, i u trenucima kada bi im kolaboracija donela mnogo više koristi. Za mnoge od njih je odluka da ostanu opozicionari značila da deca nisu mogla da se upišu u vrtić, da ne može da se dobije pristojan posao, da se godinama trpe pretnje, provokacije i ostrahizacija. Da im je bilo stalo samo do njihovih interesa, odavno bi bili deo vlasti. Oni to nisu, jer su im njihova uverenja važna i jer im dostojanstvo važno i jer im je lojalnost saborcima takođe važna.
Znatno je ubedljivije drugo objašnjenje: upravo zato što su ti ljudi takvi kakvi jesu, upravo zato što su im važne stvari koje su im pomogle da istraju sve ove godine, nije moguće zastrašiti ih, niti potčiniti ih. To su ponosni ljudi koji znaju u šta veruju i za šta se bore, spremni su na saradnju, ali ne trpe ponižavanje i šikaniranje. Tim i takvim ljudima se sada bez ikakvog filtera govori da su „kontrolisana opozicija“, da sarađuju sa režimom, da su sebični, koristoljubivi, korupmirani i da „ne žele da se žrtvuju“, a istovremeno se od njih očekuje da stave „sve svoje resurse“ (a to prvenstveno znači: sebe same, svoju lojalnost, svoj trud i svoje vreme) na raspolaganje. Ova taktika je van pameti. To nisu krpe, to su ljudi sa kičmom i integritetom, i ako ih tretirate kao krpe, ako ih vređate i rugate im se, nećete ih pridobiti za saveznike – naprotiv, možete u njima samo da probudite inat i otpor, a to nije put u saradnju. Kako mi u nedavnoj poruci piše prijatelj i stranački kolega: „Nikada niko od nas neće pristati da nas ovakve stavljaju u isti koš sa ljudima koji su opljačkali zemlju… Čak i da zanemarimo netačnost, uvredljivo je, druže. 13 godina se neki od nas bore protiv ovoga zla i nepošteno je i ružno da nam se to kaže. .. Niko nema pravo da mi to kaže i da očekuje da ćutim. Pa bio student sto puta… Nije to pizma, to je odbrana ličnog dostojanstva. Ono, ne dam na sebe.“
Ako čitateljka misli da preterujem, neka baci pogled na neku od brojnih Viber grupa, ili Instagram stranica podrške studentima: osnovane početkom godine u svrhe operativne pomoći studentskim protestima, danas su mnoge od njih postale kanali za širenje toksične antiopozicione propagande. Ili, neka čitateljka pita svoje poznanike i prijatelje koji su u opozicionim strankama sa kakvim se komentarima svakodnevno sreću u ovakvim grupama, sa kakvim nepoverenjem, sumnjom, pa i ozbiljnim omalovažavanjem i uvredama. I ako ostavimo po strani moralne aspekte ovakvog odnosa, njegovi politički aspekti su potencijalno katastrofalni – rov koji deli antirežimski front svakim danom postaje sve dublji. Nije problem samo neslaganje, pa ni sukob, oni su u politici sasvim normalni. Problem je moralizacija sukoba, proglašavanje „protivnika“ (a zapravo – saveznika!) za korumpirane, prljave, kontrolisane. Neslaganja se mogu prevazići, ili privremeno ostaviti po strani, sukobi se mogu razrešiti primirjem, pa čak i savezništvom, ali populistički moralizam ne dopušta kompromise, on ide na sve ili ništa, i eskalaciju čini neminovnom.
Iz ovih razloga, populistička vizija Studentske liste zapravo nije kompatibilna ni sa rešenjem izlaska na izbore u nekoliko kolona, jer centralno pitanje nije broj kolona, nego odnos između njih, odnosno, njihov međusobni dogovor o koordinaciji i nenapadanju. Ali populistička SL2 ne može da sklopi takav dogovor, niti da ga poštuje – ona je konceptualno usmerena na totalnu delegitimizaciju svih drugih političkih aktera, pa i onih u opoziciji. To se vidi već sada, iz reakcije novih populista na najmanje nagoveštaje saradnje proEU opozicije, koju vide kao potencijalnu pretnju i povod za dalju moralnu diskreditaciju.
Zašto do sada nismo primetili populizam u našim redovima?
Razloga je više. Prvi, koji nažalost, ne govori na čast našoj strani, jeste da nismo želeli da ga primetimo, onako kako ne želimo da primetimo nedostatke i mane kod osoba koje volimo, kod svoje dece, svojih prijatelja, svoje zemlje. Populizam je nešto što rade oni, pripadnici režima, a nikako ne može biti nešto što postoji i na našoj, antirežimskoj strani, ponajmanje ne povezano sa studentima i Studentskom listom. U samo malo drugačijoj varijanti: primetili smo, ali smo ćutali, nadajući se da nije tako važan, ili da je samo jedan detalj, ili možda da je neophodan deo izgradnje antirežimskog fronta.
Drugi razlog je taj što se populizam ne prepoznaje kao ideologija tako lako, a često i sam govori „neideološkim“ jezikom i pretenduje da bude s onu stranu ideologija. U antipolitičkoj atmosferi vučićevske Srbije, populizam je u velikoj meri postao difolt, nešto što se ne prepoznaje kao ideološka pozicija, nego kao zdrav razum.
Treći razlog je što populizam u velikoj meri izmiče klasičnoj podeli na levo i desno, naročito u njenoj srpskoj varijanti, koja u sebe uključuje elemente odnosa prema EU i podeli Istok/Zapad. Od tri primera citirana na početku tekst, jedan je primer centrističkog, „tehnokratskog“ populizma (Kavčić), jedan rudimentarno levog populizma (Bakić), a samo objava Studenata u blokadi, koja pod „narodom“ podrazumeva pre svega etnički kolektiv, aludira na njegovu „časnu istoriju“, i igra na kartu srpskih žrtava, itd., mogla bi se svrstati u desni populizam. Zbog ovoga se populizam često ili uopšte ne prepoznaje kao posebna ideologija, ili se, naročito na proevropskoj strani, neki njegovi efekti prepoznaju kao skretanje studentskog pokreta udesno – ovakvu reakciju možemo prepoznati kako u tekstovima Stevana Filipovića, tako i nedavnim komentarima Dejana Atanackovića.
Međutim, nije stvar u tome, iako se u srpskim uslovima populizam relativno prirodno povezuje sa desnim i nacionalističkim ideologijama, populistički zaokret nije isto što i zaokret udesno. Populizam se kao ideologija, i Miler je tu sasvim u pravu, suprotstavlja ne levici, nego pluralizmu. Zbog toga, među novim populistima koji već mesecima u medijima nameću sopstvenu, populističku viziju Studentske liste, ima i levičara, i desničara, i liberala, i proevropljana i evroskeptika, i rusofila i evrofila. Ono što ih povezuje nije bilo koje od ovih uverenja, nego činjenica da smatraju da u ovom trenutku jedino Studentska lista govori u ime naroda i da su svi ostali opozicioni akteri samim tim delegitimizovani i moraju da budu potčinjeni ili pregaženi.
Slično je i sa druge strane: kritičari populističke vizije Studentske liste, nisu samo levičari, niti liberali, niti proevropljani, nego i nacionalisti, desničari i evroskeptici. Ono što njih povezuje, takođe nije bilo koje od ovih stanovišta, nego pre svega kritika populističke vizije Studentske liste kao razjedinjujućeg, a ne ujedinjujućeg faktora na antirežimskom frontu. Iako retko kad koriste pojam populizma, ono što ovi kritičari s pravom prepoznaju kao problem jeste upravo činjenica da novi populisti koji govore u ime Studentske liste otvaraju front ne samo sa vlašću, već i sa opozicijom. Ovako nedavno Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli:
„To njihovo ograđivanje, to sam govorio i kad su bili na vrhuncu a sada realno nisu na vrhuncu, da to njihovo ograđivanje od stranaka, drugih pokreta, udruženja… ima nešto sektaško u sebi i nije dobro, ako je cilj borba protiv režima. A ako vam je cilj da vi budete opozicija umesto opozicije, onda je to ispravno. Ja sad stalno imam tu dilemu da li je njima cilj i ovima koji to guraju, koji po mrežama to agresivno promovišu, da li se oni stvarno bore protiv Vučića ili se oni bore da oni budu glavni pored Vučića. I jedno i drugo je legitimno, ali nemoj onda da prizivaš revoluciju, štrajkove…a ti bi da budeš opozicija umesto opozicije! Ja sam za ovih 12 godina video barem tri smene opozicije a nisam video nijednu smenu vlasti.“
Ili, ovako Nemanja Šarović, predsednik pokreta „Ljuba, vera, nada“:
„Prva stvar koju mi moramo da odlučimo, to je da li se borimo za podelu glasova unutar opozicije, ili se borimo za rušenje Vučićevog režima. Ako se borimo za rušenje Vučićevog režima, a ja se borim upravo za to, ja onda mislim da ovakve diskusije o opoziciji treba izbegavati… Kad sam maločas uporedio Vučićev režim sa višecevnim raketnim bacačem, da on sutra raspiše izbore – taj višecevni raketni bacač je okrenut ka nama, a sa ove strane će svaka cev biti okrenuta… Cvijetinova na Veselinovića, Veselinovićeva na Bakića, Bakićeva na Đilasa – to je možda i najveća Vučičeva prednost… Nije to pitanje ko je na Studenskoj listi, očigledno je mesecima da postoje ljudi koji govore u ime te liste, koji propagiraju tu listu. I opozicija je predstavljena kao vrhunski neprijatelj – to je loše… Ako se mi budemo bavili time, a ne Vučićem, izgubićemo ponovo. I pravo je pitanje, ko je spreman da preuzme odgovornost. Ili će nakon toga reći – e pa to su studenti, ja se nisam pitao!… Hajde da se takmičimo u tome ko će naneti veću štetu režimu, pa kad se to onda slije u jednu izbornu kutiju, da to bude više glasova nego što je na onoj drugoj strani. Ili ćemo biti pobednici, ili već sada kopamo rovove da dan nakon izbora upiremo prstom i govorimo – kriv je onaj drugi!“
Ovom jednostavnom matematičkom argumentu se nema šta ni dodati, ni oduzeti. Ili ćemo se zajedno suprotstaviti režimu, ili ćemo se suprotstavljati jedni drugima i pustiti režim da nas nadjača.
Pluralizam umesto populizma, DOS umesto antibirokratske revolucije
Važno je naglasiti da su kritičari populističkog projekta SL2 takođe ideološki raznoliki, upravo zato što novi populisti tvrde da jedini imaju rešenje za ideološku raznolikost antirežimskog fronta: koliko smo samo puta čuli da jedino Studentska lista može ujediniti levičare i desničare, nacionaliste i antinacionaliste. Suočeni sa ovim populističkim napadom, zastupnici različitih opozicionih aktera donekle očekivano posežu sa sopstvenim ideološkim opredeljenjem kao onim što ih diferencira od catch-all galimatijasa Studentske liste. Međutim, to samo daje za pravo populistima da zaključe kako opozicione političke partije ne razumeju zahtev trenutka za nadideološkim ujedinjenjem, i da se i time dodatno diskvalifikuju kao legitimni predstavnici „naroda“.
Jednom kada prepoznamo populizam kao ideologiju, i populistički projekat Studentske liste kao suštinski anti-pluralistički, možemo razumeti kako populizam proizvodi upravo suprotne efekte od onih koje tvrdi da proizvodi – kako tvrdi da prevazilazi ideološke razlike i ujedinjuje antirežimski front, dok zapravo po sredini ovog fronta sâm kopa ideološki rov dublji od svih drugih. Još važnije, jednom kada ovo razumemo, možemo početi da mislimo i o alternativnom, pluralističkom modelu zajedničkog fronta.
Taj model ne samo da je već odavno poznat, nego je već uspešno primenjen u rušenju autoritarnih režima širom regiona, pa i u Srbiji 2000. U pitanju je, naravno, klasična koalicija. Ovaj model ne samo da uvažava ideološki i organizacijski pluralizam, nego je u stanju i da reflektuje različitu snagu i popularnost aktera, a da istovremeno ipak predstavlja platformu za zajedničku borbu protiv autoritarnog režima. Drugi, sličan model je onaj iz Crne Gore, u kojem postoji nekoliko različitih opozicionih kolona, između kojih postoji koordinacija i dogovor o nenapadanju, i od kojih nijedna ne delegitimizuje druge, niti ih tretira kao moralno pokvarene ili korumpirane.
Oba modela imaju svojih prednosti i oba su u punom smislu pluralistička – oni uvažavaju činjenicu da različiti pripadnici antirežimskog fronta imaju različita ideološka uverenja, ali isto tako i različite partijske ili organizacijske lojalnosti. Studentska lista kao ne-populistički akter (SL1), može odigrati ključnu ulogu u oba modela, kao najjači deo antirežimskog fronta, a možda i kao najjači partner u velikoj koaliciji. Za to je, međutim, neophodno dati priliku i drugim i drugačijim glasovima bliskim Studentskoj listi, a ne samo onim populističkim koji su, čini se, uzurpirali mesto njenih ideoloških glasnogovornika. Ovo bi mogao biti put ka konsolidaciji i širenju antirežimskog fronta i njegovoj konačnoj izbornoj pobedi. Sve drugo vodiće samo sve dubljim podelama na antirežimskom frontu i konačno – ka njegovom (našem!) izbornom porazu.
Peščanik.net, 08.01.2026.
Srodni link: Biljana Stojković – Kula kao predigra
________________
- „Rubrika ’Odjeci i reagovanja’ samorazumevala se kao ’velika narodna tribina’ na kojoj je, kao što su i sami – stvarni ili fiktivni pisci, svejedno – ushićeno izjavljivali, ’narod progovorio’: stoga nam je cilj bio proveriti zasnovanost tog populističkog mita koji su urednici, poštovaoci, pa i jedan broj naivnijih saradnika ustrajno negovali. Neposredno ili posredno pribavljeni podaci o socioprofesionalnoj strukturi odnose se na 1060 od ukupno 2660 pojedinačnih pisaca, to jest na 40 odsto autorske populacije, što je više nego reprezentativan uzorak. Naročito je upadljiva zastupljenost nosilaca različitih nastavnih i naučnih zvanja, od akademika do magistara: u broju autora za koje postoje podaci oni učestvuju čak s 47 procenata, to jest predstavljaju 19 procenata od ukupnog broja autora. Ako bismo im pribrojali i tridesetak nastavnika i učitelja, njihovo relativno učešće bilo bi zaokruženo na 50, odnosno 20 posto! Značajno je, takođe, i učešće staleža stručnjaka – od inženjera, preko pravnika do ekonomista, kojih je 173 na broju (16, odnosno 6,5 odsto).“ Iz priloga Aljoše Mimice u publikaciji „Odjeci i reagovanja: okrugli sto, Beograd, 14.-15. decembar 2001.“
