Učestvovao sam nedavno na tribini u okviru beogradske Nedelje ponosa, posvećenoj govoru mržnje, na kojoj je sagovornik Rastislav Dinić izneo zanimljivu (i čini mi se, tačnu) tezu da je klasične oblike govora mržnje (direktne pretnje, uvrede, difamaciju) u dobrom delu konzervativnog javnog diskursa zamenilo pitanje „dobro, a ko to plaća“.

Na istoj tribini sam pričao o problemima koje smo imali tokom priprema za snimanje filma Pored mene, i činjenici da je veliki broj mladih glumaca odbio da igra uloge gej učenika. Razlozi su bili razni, mnogi su isticali strah od reakcije i mišljenja okoline, ali su mnogi direktno govorili da su „protiv propagiranja homoseksualizma“ i da im je to „odvratno“. Neki nisu navodili razloge, ali su rekli da bi bez problema igrali ubicu, ali ne i geja.

Nije dugo prošlo dok se nisu pojavili prvi tekstovi i komentari o filmu koji objedinjuju ove dve teme, na nekin način direktno ilustrujući pomenutu Dinićevu tezu.

Vezivno tkivo u ovakvim reakcijama je obično ono „ali“. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv gejeva, čak imam i drugaricu biseksualku, ALI… Što bi rekao Tirion Lanister u Igri prestola, sve pre tog ALI disclaimera najčešće može da se izbriše.

Dva argumenta koji se najčešće navode:

1. Ja sam protiv nasilja, ali dokle više brate ti gejevi, zar mora baš u svakom filmu/seriji?

2. Naravno da su morali da ubace gejeve da bi dobili pare od nevladinih organizacija i stranih fondova!

Opšte mesto (umivene) homofobije je to da nam se sa svih strana „nameće“ LGBT tematika. Ono što fali u obe papagajski ponavljane konstatacije je zrno iskrenosti i zdravog razuma. Šta se tačno, i kako, nameće? Paradom? Pa nije to slet u Sovjetskom Savezu pa da morate da prisustvujete. To je par sati jednog od 365 dana u godini, kad par hiljada ljudi prođe od tačke A do tačke B u jednom od 24 grada u Srbiji. Ne sviđa vam se? Pa idite na Košutnjak ili Kalemegdan sa porodicom, idite u Jagodinu, promenite kanal na televizoru, ostanite kod kuće da trolujete po forumima, opcije su beskrajne. Ideja o „nametanju“ i „prezastupljenosti“ LGBT tema u medijima ili umetnosti je bukvalno komična. Da li ste ikad, na bilo kom programu sa nacionalnom frekvencijom, gledali na primer priču o životu neke lezbejke, a da nije reč o incidentnom ili senzacionalističkom izveštavanju? Činjenica da je poljubac u filmu Pored mene prvi gej poljubac u istoriji balkanskih kinematografija (ako ne računamo žanr komedije ili lezbejski odnos u filmu Fine mrtve djevojke), i da je to uopšte tema 2015. godine, vrlo precizno govori o tome koliko i kako „ne možemo da dišemo“ od gej tematike u medijima oko nas.

Zapravo, najbolji indikator toga šta ove dve teze zapravo znače je činjenica da nikad ne postoji provera informacija koje se serviraju. Dakle, nije u pitanju pokušaj da se dođe do istine, već potreba da se podeli predrasuda. A te informacije nije teško proveriti, najčešće su javno dostupne, i potrebno je svega par klikova da biste došli do činjenica. Konkretno, film Pored mene nije dobio ni dinar/evro za produkciju ni od jednog međunarodnog fonda, niti od bilo koje nevladine organizacije. Kamo sreće da jeste, bilo bi nam puno lakše. Omladinska NGO Centar E8 je učestvovala kao pridruženi producent, i bila je zadužena za organizaciju radionice koju smo sa glumcima i glumicama imali u okviru priprema za snimanje, kao i za promociju i follow-up radionice/razgovore po gradovima Srbije, ali nije učestvovala u finansiranju produkcije filma, što čini 99% troškova realizacije. Jedino što smo dobili od države je 40-ak posto traženih sredstava za postprodukciju, što je novac koji po defaultu dobije bukvalno svaki film u Srbiji koji dođe do te faze realizacije. Na stranu to što bilo ko ko poznaje i razume stanje na lokalnoj NGO sceni vrlo dobro zna da su njihovi budžeti za kinematografiju uglavnom – nula. Većina i sama jedva sastavlja kraj s krajem, jer Evropa rapidno postaje sve manje zainteresovana za razvoj demokratije i ljudskih prava, a više za čuvanje granica.

U stvari, najkomičnije u ovome je što se nikad ne ostavlja prostor za mogućnost da neko ko nije politički istomišljenik radi stvari iz sopstvenih uverenja i moralnih principa. Uvek mora da bude nekakva prodaja, nekakve pare. Što zapravo pokazuje do koje mere simplifikovano ljudi koji ovo govore vide svet oko sebe – zapravo svi misle kao ja, a ako ne misle, to je sigurno zato što su se prodali. Jer je zapravo nemoguće da ne misle kao ja.

Ovi stavovi su istovremeno i tačna dijagnoza stanja u kome je Srbija danas, i pokazatelj šta je postao official line nacionalista u javnom govoru.

Dakle, ako je, na primer, reč o LGBT temama – umesto „pedere u blendere“ sad imamo umivenu verziju koja, kao, nevoljno prihvata te zapadnjačke podmetačine o jednakosti i ljudskim pravima, ali se iskreno brine koliko to košta „običnog građanina“. Ova iskrena zabrinutost nacionalno svesnih rodoljuba, je inače već par decenija tradicionalni početak svake kampanje širenja mržnje i straha, i veoma je efikasna u usađivanju klice nemira i osećaja ugroženosti kod „publike“. A pitanje o ceni direktno implicira da je to nešto što nama ne treba inače, zbog nas samih, već nešto što smo pod pritiskom prihvatili sa trulog Zapada. U suštini sredstvo dolaženja do cilja, i to posebno ponižavajuće sredstvo, nekakav simbol kapitulacije. To pitanje cene je dodatno bolno za većinu građana u trenucima ekonomske krize, i direktno prebacuje krivicu za stanje u ekonomiji na dežurne krivce – izdajnike i nevladine organizacije koji pare koje bih ja dao deci za ručak troše na pederske parade, ilegalne migrante ili Cigane.

Ukratno, nastavak stare nacionalnističke, ksenofobne i mrzilačke politike, kozmetički promenjenim sredstvima. Površnost ove „promene“ u govoru je vrlo lepa paralela sa putem koji je prešao sadašnji državni vrh u Srbiji. Nevešto, na silu umiveno i za evropski vašar doterano lice, ispod čije fasade i dalje radi stari radikalski mozak.

Peščanik.net, 10.10.2015.

TEMA – PARADA PONOSA +