Jedna zemlja, mnogo plemena
Zemlja Afgana (ili Avgana) zove se tako od 18. veka, od kada njome vlada istoimeno pleme. Afganistan leži u centralnoj Aziji, na severoistoku iranske visoravni i prostire se na oko 650.000 km2. Zemlja je planinska sa veoma razgranatim visokoplaninskim lancima u centralnom delu, koji razdvajaju severnu niziju od južne visoravni. Gorostasni Hindukuš – najveći afganistanski planinski lanac – preseca njegovu teritoriju s jednog kraja na drugi. Klima je nepovoljna; u visokim planinskim rejonima zime su duge i surove, a leta sveža i kratka. U dolinu reke Kabula – koja daje svoje ime glavnom gradu zemlje – prodiru blagi vetrovi s Indijskog okeana zahvaljujući kojima tu uspevaju i suptropske kulture. I na severu zemlje reke sa Hindukuša navodnjavaju bogate oaze Baglana, Kunduza, Mazar-i Šarifa pre nego što nestanu u toploj stepi. U ovim oazama ubiraju se dve žetve godišnje. Gaje se pšenica, kukuruz, pirinač, pamuk, šećerna trska, voće i povrće. A široka dolina reke Hari Ruda kod Herata s pravom je nazivana žitnicom Azije. Poslednjih godina, zbog rata, ali i velike suše, umesto pšenice uzgajan je mak, pa je Afganistan pokrivao 50% svetske proizvodnje opijuma, odnosno oko 80% svetskog uvoza stizao je sa ovih prostora. Po drugim procenama, pak, sa svojih 4.600 tona Afganistan pokriva čak tri četvrtine svetske proizvodnje opijuma.
Poljoprivredom se bavi oko 90 odsto stanovništva, i to više stočarstvom, koje je uglavnom nomadsko. Tačnije, obrađuje se samo 12 odsto ukupnog zemljišta. Polovinu ukupne površine zemlje čine pašnjaci na kojima pasu mnogobrojna stada ovaca i koza. Na nomade otpada petina od ukupnog broja stanovnika.
U Afganistanu su otkrivene veće količine uglja i zemnog gasa, a ima i gvožđa, olova, bakra, hroma, zlata, srebra, sumpora, azbesta, cinka i poludragog kamena (lazura). U izvoz idu najvećim delom poljoprivredni proizvodi; sušeno voće, orasi, droga, vuna, čuvena karakul krzna (krzno od nekoliko dana starih jaganjaca), kao i poznati afganistanski tepisi (afgan) sa crvenom osnovom.
Konfiguracija zemljišta Afganistana otežava spoljne i unutrašnje saobraćajne veze zemlje. Putna mreža obuhvata oko 22.000 km (podatak iz 1986). Izgradnja puteva kao da je bila jedino vidljivo dostignuće talibanske vladavine. Aerodoma ima ukupno 46 (od kojih su dva međunarodna), uz dva heliodroma. Međutim, u planinskim krajevima jedini putevi su konjske staze, pa se najveći promet robe obavlja karavanima sa konjima i kamilama, a zimi su planinski prevoji zavejani snegom.
Shodno svedočenju Babura (umro 1530) – osnivača čuvenog Mogulskog carstva u Indiji – „nije poznata nijedna zemlja u kojoj živi tako mnogo različitih ljudi i u kojoj se govori tako mnogo različitih jezika. Samo na području Kabula govori se 11 ili 12“. Zbog mnogobrojnih etničkih grupa i podgrupa posmatrači i danas doživljavaju Afganistan kao živi muzej različitih kultura. Mnoge od ovih etničkih grupa žive i izvan granica Afganistana: Paštuni u Pakistanu, Uzbeci, Tadžici i Turkmeni u bivšim sovjetskim južnim republikama, odnosno današnjem Turkmenistanu, Uzbekistanu i Tadžikistanu, a Beludži u Pakistanu i Iranu.
Procene stručnjaka o broju jezika i onih koji se njima služe su različite. Za period do 1978. navodi se 45 jezika koji su bili razvrstani u 7 jezičkih grupa, odnosno 4 porodice jezika. Pritom su dominirali iranski jezici: paštu i dari (persijski) s jedne strane zbog svog statusa – bili su zvanični jezici zemlje – ali i zbog velikog broja onih koji su se njima služili (ima mnogo bilingvizma). Po poslednjim procenama (2001) dominiraju Paštuni (35-38 odsto), slede Tadžici (25-30 odsto), pa Hazari (10-15 odsto), Uzbeci (sa 10 odsto). Uz mnogobrojne male etnije i jezičke grupe (Turkmeni, Beludži, Durani, Pašai, Nuristanci). Islam ispoveda 98 odsto stanovništva, od toga 80 odsto otpada na sunite, a 18 odsto na šiite (uključujući i ismailite).
Nepismenost je velika; kod muškaraca se procenjuje na 53 odsto, a kod žena na 85 odsto.
Plemenski organizovani Paštuni (Patani, Afgani) – državotvorni narod – naseljavaju jug, istok i zapad, ali su rasuti i po celoj zemlji, a naročito su brojni oko grada Kandahara. Njihov jezik pašto, paštu, afganski, pripada novoiranskoj grupi jezika (kao i persijski, koristi arapski alfabet) i od 1936. zvanični je državni jezik. To su plemenski organizovani i uglavnom slobodni seljaci i stočari (nomadi). Kao potomci vođa bogatih trgovačkih karavana i danas drže saobraćaj i trgovinu u svojim rukama.
Tadžici žive uglavnom u gradskim centrima, oko gradova Herata i Kabula, kao i na severoistoku zemlje. Poznati su kao trgovci na malo i vešte zanatlije. Na selu se bave zemljoradnjom i stočarstvom, a cenjeni su i kao službenici. Susreću se, bezmalo, u celoj zemlji. Govore dari (jezik Darija), koji se tako zove od 1964. da bi se razgraničio od zvaničnog persijskog jezika u Iranu. Iako njime govori samo 30 odsto stanovnika, dari važi za lingua franca u Afganistanu, jer ga razume oko 80 odsto stanovništva. Lako se uči i rado se koristi kao književni jezik. Reč tadžik (tazi) služila je prvobitno Persijancima da njome označe Arape, da bi na kraju obuhvatila sve narodne grupe iranskog jezika koje su se našle u centralnoj Aziji. Sa etičkog stanovišta etnonim Tadžik obuhvata sve one grupe stanovništva koje govore persijski i nisu plemenski organizovane.
Hazari – koji fizički liče na Mongole – smatraju se potomcima Džingis-kanovih ratnika. Njihovo ime nastalo je, smatra se, od persijske reči hazar (hiljada) budući da je mongolska vojska bila organizovana u formacije od po hiljadu ljudi. Za razliku od sunitske većine Afganistana, oni su šiiti, i to dvanaestoimamski i ismailiti, i ne sklapaju brakove međusobno. Ovi prvi nastanjuju uglavnom provincije Baglan, Orugan, Vardak i Gazni. Žive i po gradovima (Kabul, Kandahar, Herat), kao i na severu zemlje. Ismailiti su pretežno naseljeni u istočnom Bamianu i Baglanu. Govore hazaradži – zapadnopersijski jezik sa ponekim tursko-mongolskim pozajmicama. Poznati su po svojoj skromnosti i izuzetnoj vrednoći. Suniti Paštuni i Tadžici malo ih cene i u gradovima se uglavnom javljaju kao sluge, nosači i vodonoše.
Od turskih govora – a severne afganistanske provincije obeležavaju južnu granicu rasprostranjenosti turskih jezika u Aziji – pretežu uzbečki i turkmenski (neke manje grupe nomada govore i kirgijski i kazaški jezik). I Uzbeci i Turkmeni pripadaju tursko-mongolskim plemenima koja su se doselila iz centralne Azije. Od srednjeg veka naseljavaju ravnice severnog Afganistana od Kunduza do Herata. Nekada zloglasni razbojnici i trgovci robljem, Uzbeci su početkom prošlog veka pacifikovani i danas žive kao seljaci i ovčari. Poznati su po proizvodnji karakul krzna, dok njihovi susedi Turkmeni izrađuju veoma tražene afganistanske tepihe. Ovo područje je dodatno dobilo na značaju kada su tu otkrivene bogate rezerve zemnog gasa, koji se godinama potom izvozio u Sovjetski Savez.
Uzbeci žive u susedstvu sa Tadžicima i komuniciraju na jeziku ovih drugih, sklapajući s njima i bračne veze.
Slavu proizvođača najlepših tepiha Afganistana uživaju Beludži; žive na jugu i zapadu zemlje kao nomadi i polunomadi (Kuči). Glavna oblast naseljavanja je Beludžistan (u Pakistanu). Govore jedan dijalekat severozapadnog persijskog i doselili su se sa obala Kaspijskog mora, verovatno u 10. veku.
Posebnu grupu čine gorski Tadžici ili Ismailiti, islamska šiitska grupa koja sledi Agu-kana. Imaju sopstvene običaje i kalendar i poznati su po svojim navodnjenim poljima koja se prostiru na padinama Pamira, na visini i preko 3.000 metara.
Posebno mesto u afganistanskoj mešavini naroda zauzimaju Nuristanci. I oni žive u planinskim predelima severno od puta Kabul-Pešavar. Do pred kraj 19. veka nazivali su ih kafirima (nevernicima), jer su se čvrsto držali svojih paganskih bogova, a onda su nasilno prevedeni u islam. Neki istraživači drže ih za potomke grčkih vojnika iz vremena pohoda Aleksandra Makedonskog, budući da su mnogi među njima plavi i plavooki. Još neobičnije, koristili su stolice, a otkad su prevedeni u islam, sede na zemlji. Navodno su pre više od 2.000 godina dezertirali u nepristupačne planinske doline, tamo uzgajali vinovu lozu i prinosili žrtve bogu Bahu (ostaci ovog običaja sačuvali su se do danas u susednoj dolini kod pagana Kalaša). Četiri jezika kojima govore – kajti, vajgali, aškuni, paruni – pripadaju indoevropskoj jezičkoj porodici.
Novoindijskim jezicima – pandžabi, urdu, sindi – služe se stanovnici gradova, Siki i Indusi.
Uprkos mnoštvu jezika, sve do 1978. samo su paštu i dari bili zvanični jezici zemlje. Tek je komunistička vlast, u vreme Babraka Karmala, priznala, po sovjetskom uzoru, brojčano većim lingvističkim manjinama pravo na sopstveni jezik i stavila im na raspolaganje štampu, radio programe i školske udžbenike. Jezici antisovjetskog otpora ostali su i dalje paštu i persijski.
Budući da je reč Afgan često etnonim za Paštune, a afgani se koristi kao sinonim za paštu, pre nekoliko godina bilo je predloženo da se razne etnije Afganistana obuhvate imenom Afganistani (poput Pakistani) i tako suprotstavi prevlasti Paštuna, koji su vidljivi čak i u imenu države (i novčana jedinica zemlje zove se afgani). Usledile su, međutim, otvorene kritike naučnika – nepaštuna. Ni u kasnijim radovima nije se pitanju jezika posvećivala dovoljna pažnja, a lingvističko pitanje je usko povezano sa političkom borbom za prevlast i dominaciju. Jer, jezik je, pored etničke pripadnosti i religije, bitno obeležje samoidentiteta u Afganistanu.
S pojavom talibana pluralističko afganistansko društvo podvrgnuto je, paštunizacijom i islamizacijom, rastućem ujednačivanju.
Inače, po procenama Ujedinjenih nacija u Afganistanu je 2000. godine bilo preko 25 miliona stanovnika. A iz zemlje je ukupno pobeglo više od 6 miliona.
Počeci afganistanskog nacionalizma
Tridesetih godina prošlog veka kraljevska kuća Afganistana nastojala je da afirmiše paštu kao glavni jezik zemlje. Akademija Paštotolana osnovana je da ostvari taj cilj, kao i da propagira zajedničku afganistansku istoriju i kulturu, koju ujedinjuje islam. Traženo je i zajedničko poreklo svih etničkih grupa u Arijcima (Aryan). U okviru tog procesa istorijske dinastije i ličnosti su nacionalizovane. Veličani su Gaznavidi (Turci) i Timuridi (Mongoli) kao afganistanske dinastije, uz brojne zastupnike slavne afganistanske prošlosti, među kojima se nalazio i lekar i filozof Avicena (Ibn Sina), Iranac turskog porekla. Pritom je, što je zanimljivo, većina rasprava o jedinstvu nacije bila napisana ne na paštu, već na persijskom jeziku, koji je uprkos svim naporima vlasti ostao, ipak, preovlađujući jezik u zemlji.
Plavo blago Afganistana
Lazur se nalazi u kraljevskim grobnicama Ura; faraoni su od njega izrađivali slike bogova, a italijanski slikari 14. veka koristili su ga kao pigment za tamno plavu boju slika svojih Bogorodica. Reč je o, možda, prvom poludragom kamenu koji su ljudi koristili za nakit – lazuru. Razlog za njegovu trajnu omiljenost je očito jaka plava boja i, naravno, njegova retkost; jedino veće nalazište u svetu leži u Afganistanu.
Trgovina ukrasnim plavim kamenom vezana je za same početke afganistanske istorije. U severoistočnom delu današnje države Badahšanu našli su pastiri, negde u 3. milenijumu pre n.e. – tako kaže legenda – plavi, poludragi kamen od koga su se izrađivali veoma cenjeni amuleti. Trgovačkim putevima stigao je lazur u sve evropske i azijske civilizacije. U srednjem veku bio je najdragoceniji mineral posle zlata. I Marko Polo će zabeležiti da se lazur nalazi u brdima Badahšana, da se od njega dobija plava boja i da je tu najbolji na svetu. I od tada se do danas ništa nije promenilo. Najveći rudnici lazura leže u dolinama Hindukuša, a najbogatiji na visini od preko 2.000 m. Eksploatacija nalazišta dragog kamena na severoistoku zemlje omogućila je, nedavno, lokalnim vođama da finansiraju rat protiv talibana.
U vrtlogu istorije
Centralni položaj Afganistana u mreži karavanskih puteva između Indije, Kine i Zapada umnogome je odredio sudbinu ove zemlje. Otuda je on u prošlosti – a naseljen je u kontinuitetu od paleolita – više puta bio centar značajnih država, ali i cilj mnogih osvajača. Štaviše, sve ono što se kretalo kopnom za Indiju, seobe, vojske, trgovina, prolazilo je obavezno kroz Afganistan (osim Britanaca koji su došli morem), pa je istorija Afganistana dobrim delom i odeljak indijske istorije. Oko 500. godine pre n.e. ovo područje je bilo deo Persijskog carstva Ahemenida. Od njih ih u 4. veku otima Aleksandar Makedonski. U toku daljih stoleća Afganistanom su vladali razni osvajači. Od 240. do 650. opet je persijska provincija, čije su severne granice morale da budu štićene, jer su bile stalna meta upada divljih hordi konjanika iz centralne Azije. Po svoj prilici tada su u zemlji postojale značajne skupine hrišćana – nestorijanaca.
Oko 652. počinje nova epoha u Afganistanu koja je do danas presudno odredila izgled zemlje i život njenih stanovnika. Arapi su osvojili gradove Herat i Seistan i doneli sa sobom novu veru – islam, koji je 30 godina ranije započeo svoj pobedonosni pohod iz Meke. Međutim, do 10. veka Kabul i veliki deo planinskog područja ostao je i dalje budistički i hinduistički. Iz tog ranog perioda islama sačuvani su samo ostaci jedne džamije kod Balha sa sjajnom štukaturom.
Oko 1000. u Afganistanu je nastala prva značajna domaća dinastija pod čijom se vlašću grad Gazni (južno od Kabula) razvio u centar islamske kulture i nauke. Gaznevidi su vladali sve do pred kraj 12. veka na velikim prostorima Indije, Badahšana, Turkestana i Persije. Drugi vladar ove dinastije, Mahmud (veliki persijski pesnik Firdusi posvetio mu je svoj čuveni spev Šahnama), upadao je u Indiju 15 puta. Jezgro njegove vojske činili su Turci (što je bio i on sam), a uz njih bilo je i Indijaca i Afganaca. Za Afgance (Paštune), koji su živeli u Sulajmanovim planinama (danas zapadni Pakistan) tada se čulo prvi put.
Pod pritiskom Turaka Seldžuka drobi se država Gaznijaca, da bi sasvim nestala krajem 12. veka. Od tog vremena ređaju se domaće i strane dinastije, među kojima su i Goridi, koji u Delhiju stvaraju prvu islamsku državu na indijskom tlu. Njihov kraj označiće, 1219, provala Džingis-kanovih Mongola. Oni će razoriti sve gradove i sela, kao i zatečeni sistem za navodnjavanje u južnom Afganistanu, i to tako temeljito da je ovo područje ostalo do danas pustinja.
Afganistan se još nije bio ni oporavio od ovog rušilačkog besa kada je, iz dubina centralne Azije, pristigao sledeći talas osvajača, oko 1370. Tamerlan (Timurlenk) je ponovo opustošio celu zemlju. Stanovnici svih gradova koji su pružali otpor bili su masakrirani, a od njihovih odsečenih glava Tamerlan je naredio da se načine užasne piramide (ćele kule). Njegovi naslednici,Timuridi, izabrali su Herat za svoju prestonicu. Pod njima je Afganistan dostigao značaj koji u kasnijem vremenu nikad više neće imati. Herat je postao centar umetnosti i kulture u zapadnoj Aziji, a carstvo se prostiralo do Eufrata i Sir-Darje. Cvetala je trgovina sa Evropom i dalekom Kinom budući da se Afganistan nalazio na čuvenom putu svile. Ali, oko 1500. ka jugu ponovo prodiru nove horde stepskih nomada; ovog puta to su Uzbeci. Oslabljeno carstvo Timurida nije moglo da im se suprotstavi. Dolazi do masovnog bekstva srednjoazijske duhovne i umetničke elite u Indiju. Iz Buhare je pobegao i knežević Babur (umro 1530). Najpre je sa svojim pristalicama osvojio Kabul, a zatim i čitavu severnu Indiju, gde je osnovao čuvenu dinastiju Mogula (arapsko-persijski oblik od reči Mongol), koja je vladala Indijom sve do dolaska engleskih kolonizatora.
Nakon toga Afganistan postaje beznačajno zaleđe. Zapad je pao pod persijske Safavide, sever je bio uzbečki, a istok i jug ostali su u sklopu Mogulskog carstva. Izgradnjom evropskih trgovačkih brodova propala je i unosna karavanska trgovina na putu svile i Afganistan gubi svaki značaj. Ali zemlja nikako nije bila i mirna; njome su zvanično vladali persijski Safavidi i indijski Moguli, ali se planinska plemena nikad nisu mogla valjano pokoriti. I ta neutaživa žeđ za slobodom dovela je do stvaranja Afganistana. Osnivač je Ahmed Šah Durani (1747-1773) i sa njim, zapravo, počinje istorija Afganistana. Bila je to, najpre, paštunska plemenska konfederacija, koja se prostirala od Amu-Darje do Delhija. Ahmed Šah je više puta upadao u Indiju, osvojio Kašmir i najveći deo Pendžaba. Njegova snaga bila je u nacionalnoj afganskoj konjici.
Nakon njegove smrti ostala je prostrana, ali nestabilna država koju su razdirale dinastičke borbe i plemenski partikularizam. Razoran uticaj vršilo je i rivalstvo između Velike Britanije i Rusije, čiji su interesi počeli da se ukrštaju na teritoriji Afganistana. Kao posledica tog rivalstva nastala je, tek u 19. veku, afganistanska država. A moderna država, kao nacionalna država, nastaje 1880. sa stvaranjem jake centralne vlasti u vreme vladavine gvozdenog emira, Abdur Rahmana. Iako Afganistan nikad nije bio kolonija, potpunog suvereniteta domogao se tek u trećem anglo-afganskom ratu (1919). Nakon toga, kralj Amanulah (1919-1929) zakjučio je ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom i Turskom i započeo modernizaciju zemlje i reforme po evropskom uzoru (po ugledu na Tursku). Uvodi monogamiju, obavezno školovanje, evropsku odeću za državne službenike i ukida pokrivanje žena. Ove neislamske novine naišle su na otpor kod muslimanskog sveštenstva i seoskog stanovništva. Njihova pobuna završava se proterivanjem kralja iz zemlje.
Naredni period u znaku je postepenih reformi i modernizacije zemlje.
Vojnim udarom 1973. svrgnut je kralj Zahir Šah (nedavno se ponovo vratio u zemlju iz svog rimskog egzila), a puč komunista 1978. i ulazak u zemlju sovjetskih trupa naredne godine predstavljaju prelomni trenutak u istoriji Afganistana. Rat, bekstvo i emigracija, naročito u susedne države, Pakistan (dva do tri miliona izbeglica) i Iran (jedan milion) doveli su do dubokih promena u socijalnom, političkom i privrednom životu zemlje. Antisovjetski otpor, koji se formirao kao ideološka opozicija komunizmu i u ime islama, bio je razbijen u mnogobrojne grupacije.
Tri godine posle povlačenja sovjetskih trupa iz Afganistana (1992) stvorena je privremena vlada pod vođstvom zapovednika mudžahedina; proglašena je islamska republika. Ali, nova vlada nije uspela da zemlji obezbedi mir. Naprotiv, borba za vlast dovela je do krvavog građanskog rata. Godine 1994. grupa talibana (reč bukvalno znači „oni koji traže/tragaju“, odnosno studenti islamskih nauka) – pre svega iz redova Paštuna s obe strane pakistanske granice (pokret je rođen u gradu Kandaharu) – umirila je delimično zemlju, ali je propagirala islam baziran na kodeksu časti Paštuna (uz očigledni vahabitski uticaj), koji se sprovodio rigidnim sredstvima. Javno se praktikovala diskriminacija žena i nepaštunskih etničkih grupa (naročito su stradali Hazari), a 1998. Afganistan je postao emirat (emir je, pored ostalog, i titula vladara u nekim islamskim zemljama).
Nedavno je surova talibanska vladavina okončana.
Danas je Afganistan, posle 23 godine rata, ogromna gomila ruševina. Uz pomoć razvijenih industrijskih zemalja treba da uđe u moderno doba. Ali, mine (računa se da ih ima oko deset miliona), gospodari rata i birokratija ometaju brži napredak ove zemlje koja odavno spada među najsiromašnije u svetu.
Paštunski kodeks časti
Ključ za uspešan afganistanski otpor protiv stranih sila nalazi se u izrazitoj težnji za slobodom, koja je jedinstvena među narodima Azije. I to težnja za individualnom slobodom. „Mi rado podnosimo – kažu Paštuni – nerede, sukobe, svađe, ali ne možemo da trpimo nikakvu vlast nad nama“. Ova slobodoljubiva crta karakteriše kodeks časti većine Afganistanaca, ali, pre svega, paštunskih plemena. Otuda kod Paštuna jedva da je bilo robova (prezirali su otimanje ljudi). I izbor žene često je bio posledica obostrane naklonosti. U starim izveštajima stalno se ističe da su Paštuni jedini narod centralne Azije kojem je poznata reč ljubav (minnah). A žene su, opet, često imale i znatan uticaj, pre svega kao savetodavci.
Moć emira koji je stajao na čelu zemlje bila je često prilično klimava. Ona je zavisila od toga koliko mu moći daju plemenske starešine. Seoske starešine sazivaju seoski savet, koji se naziva džirga i koji ima i pravosudnu funkciju. Ali Paštun koji drži do sebe često pribegava samozaštiti, što znači krvnoj osveti. A ona, po običaju, obuhvata i rodbinu počinioca. Ali, postoji i mehanizam koji sprečava da se zatru čitave porodice. U kodeks časti Paštuna (paštunvali) spada i to da se ne odbija nijedna molba, što se obično ostvaruje uz pomoć posrednika i ne baš lako.
Paštuni su posebno osetljivi na odluke svoga kana. Svi njegovi postupci moraju prethodno da budu dogovoreni i usaglašeni sa seoskim starešinama. Ni poslednji pastir ne može biti privoljen na poslušnost kanu. Jedina mogućnost je da bude ubeđen. Poznavanje ovog kodeksa i postupanje po njemu uslov je da se bude prihvaćen u paštunsku zajednicu.
Herat
Među prvim gradovima koji su ušli u kulturnu baštinu sveta, a to je bilo 1974. godine, nalazio se i Herat. S pravom!
Ovaj sveti islamski grad, koji leži na granici prema Iranu, smatra se kolevkom afganistanske civilizacije. I danas je to oaza mira i najlepši i najgradskiji afganistanski grad. Ovde, na najplodnijem zemljištu čitave centralne Azije, prvo naselje nastalo je pre 5.000 godina.
U Heratu se nalazi jedna od najlepših džamija, grobovi poznatog mističnog pesnika Ansarija, persijskog pesnika Džamija i kraljice Govhar Šad, žene koja je početkom 15. veka u Heratu gradila biblioteke, hamame i palate i dovodila umetnike iz Indije i Persije. U ovoj nekadašnjoj prestonici Timurida (do 1507) izrađivali su se najfiniji tepisi, najbolje oružje i najskupoceniji nakit. „Čitavi nastanjeni svet ne poznaje grad kao što je ovaj“, zapisaće zadivljeni osnivač Mogulskog carstva Babur.
Herat je nekad imao 300 škola, a drugi jezik obrazovanih žena bio je francuski. I danas većina njegovih stanovnika (800.000) govori književni persijski, dari, a ne isprani sleng Kabula, gde se mešaju svi provincijski dijalekti. Među ženama su neke već odbacile burku i nose, po iranskom uzoru, hidžab (crni veo) koji ne pokriva lice. U moćnoj citadeli, koju su nekad utvrđivali Džingis-kan i Tamerlan, danas je stacioniran tzv. Bataljon za javni red.
Bamian
Nastale su pre 1.500 godina, preživele su Džingis-kanove horde, videle propast Britanaca u Afganistanu i ulazak sovjetske armije, a na samom početku trećeg milenijuma talibani su im objavili rat. Da, reč je o čuvenim Budinim statuama u Bamianu, koje odavno pripadaju kulturnoj baštini sveta. Nakon njihovog rušenja, ostaci stena su natovareni na kola i odneti neznano kuda (ostaci banjalučke Ferhadije su, znamo, samleveni).
Kolosi su umirali dugo: pet puta dnevno talibani su ih gađali svojim topovima. I tako tri nedelje, uvek nakon molitve. Kako tvrdi nemački nedeljnik Der Spiegel (br.16, 2002) uništenje Budinih statua je, pre svega, delo saudijskih i pakistanskih najamnika Bin Ladena. Oni su tražili od talibana da unište ove statue, jer su one svojim postojanjem navodno vređale Alaha.
Uz statue je stradalo i lokalno stanovništvo, šiiti Hazari. Talibani su ih mučili, ubijali i terali na prinudni rad, i upravo su nekadašnje monaške ćelije (a ima ih na hiljade) u planinskom masivu Hindukuša, pružile progonjenima siguran zaklon. A i danas tamo borave svi oni kojima su talibani popalili kuće.
U ovom izgubljenom raju – gde topli slani izvori i čudesna priroda već dve hiljade godina privlače hodočasnike – i šiiti Hazari lepo su živeli u senci Budinih statua (o njihovoj sudbini odlučivaće i UNESCO). Oni su, kažu, muslimani, ali verovati u Budu je, valjda, takođe u redu. Žele da im se Buda što pre vrati.
Uz Budine statue talibani su uništili, što je manje poznato, i istorijske statue u kabulskom muzeju, kao i one u gradu Gazni.
Peščanik.net, 15.05.2019.
Srodni link: Olga Zirojević – Talibani
AVGANISTAN