Akademik s jednom monografijom

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U poslednjih nekoliko godina više puta se i u široj javnosti pokretalo pitanje plagijata u nauci. Nedavno je polemika o plagijatima na Pravnom fakultetu u dnevnim novinama “Politika” još jednom ukazala na brojne probleme koji uništavaju bilo kakav pokušaj da se izađe iz kandži duboko utemeljene negativne selekcije, koja doprinosi tome da je najveći deo srpske nauke ostao u nekim davno prošlim vremenima, a da mladi, pametni i obrazovani naučnici imaju samo jedan cilj u svom stručnom životu: što pre otići iz Srbije.

Problem plagijata, međutim, nije glavni uzročnik ovog poraza srpske kulture i čitavog društva, čija je posledica snažan progon najboljih mladih ljudi iz srpske nauke. Mnogo ozbiljniji problem predstavljaju postupci “pobednika u negativnoj selekciji”, onih koji su nezasluženo, ne radom već drugim sredstvima došli do pozicija sa kojih mogu da se svete svima koji su bolji, vredniji, savesniji, mlađi i pošteniji.

Jedan od najupečatljivijih takvih, po srpsku nauku pogubnih primera, jeste slučaj dr Ljubomira Maksimovića, trenutnog potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti za društvene nauke i “profesora emeritusa” na Univerzitetu u Beogradu – Filozofskom fakultetu, protiv koga će pred Univerzitetskim Odborom za etiku stoga biti pokrenut postupak zbog povrede etike profesije po više osnova. Za razliku od velike većine univerzitetskih profesora koji su napredovali zahvaljujući radu i rezultatima, dr Ljubomir Maksimović je lažnim prikazivanjem svojih rezultata nezasluženo i protiv svih pravila biran u zvanja vanrednog profesora 1978. godine, odnosno redovnog profesora osam godina kasnije, 1986. godine, a zatim je stekao i druge privilegije u godinama koje su usledile – prvenstveno materijalne prirode iz državnog budžeta Republike Srbije, iako ne bi trebalo zanemariti ni ucenjivački potencijal prema mladim kolegama koji je samo jačao tokom vremena nezasluženog sticanja pozicija.

Naime, još daleke 1977. godine dr Ljubomir Maksimović, tada u najnižem nastavničkom zvanju docenta, izjavio je da je završio sintezu “o vizantijskoj civilizaciji pod nazivom “Vizantijski svet””, ističući – što ćemo navesti u celini – da je ovaj “projekat praktično završen, jer je obavljen ne samo sav potreban istraživački posao, nego je završena i prva verzija rukopisa knjige i sakupljene dopune i izmene za izradu konačne verzije. Ovaj rad treba u toku jeseni (jesen 1977) da bude predat Srpskoj Književnoj Zadruzi radi objavljivanja”.

Na osnovu ovako samouvereno sročenog iskaza dr Ljubomir Maksimović je biran u zvanje vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu naredne godine, očigledno “zaboravivši” na predaju rukopisa “završenog projekta” narednih osam godina, sve dok, nakon jednog reizbora u isto zvanje vanrednog profesora, nije došlo vreme ponovnog reizbora. Očigledno se ne zadovoljavajući položajem vanrednog profesora – iako i na njega biran bez potrebnih rezultata – dr Ljubomir Maksimović u svom planu rada podnetom Vizantološkom institutu SANU od 26. novembra 1985. godine navodi izričito:

“U sledećoj godini nameravam da privedem kraju rad na obimnoj sintezi “Vizantijski svet”, koja treba da obuhvati sve osnovne aspekte vizantijske civilizacije i pojavi se u izdanju Srpske književne zadruge tokom 1987. godine”.

Čini se da je svaki komentar na ovaj besprizoran primer davanja lažnih podataka izlišan – osim napomene da se navedena knjiga – dvaput navedena pod istim naslovom i već navodno spremljena za štampu za istog izdavača! – nikada nije pojavila, ni nakon pune tri decenije! Uprkos tome, on je nesmetano nastavio svoju karijeru došavši do statusa redovnog profesora, a zatim i profesora emeritusa i akademika, istovremeno onemogućavajući rad mlađim saradnicima i kolegama, u strahu od ugrožavanja pozicije izgrađene ovakvim sredstvima. Sa samo jednom objavljenom monografijom tokom čitave svoje karijere – i to doktorske disertacije – dr Ljubomir Maksimović nije smeo čak ni po tada važećim kriterijumima napredovati dalje od zvanja docenta, dakle ni u zvanje vanrednog a naročito ne redovnog profesora.

Ovaj primer neetičkog ponašanja, koji će svojom bestidnošću nesumnjivo ući u anale neprofesionalnog ponašanja na Univerzitetu u Beogradu i rušenja svakog dostojanstva profesije, ne bi bio toliko upadljiv da na osnovu ovakvih sramotnih lažnih izjava dr Ljubomir Maksimović nije pribavio nezasluženi status i materijalnu korist, uprkos činjenici da je tokom čitave karijere objavio samo jednu monografiju (ne računajući zbornike ranije objavljenih radova): svoju doktorsku disertaciju. Da je davanje lažnih informacija preraslo u manir dr Ljubomira Maksimovića, svedoči i njegovo grozničavo zalaganje da sebi izbori status profesora emeritusa nakon penzionisanja 2006 – i materijalnu korist koju taj status donosi – iako ne zadovoljavajući ni osnovne kriterijume, a najpre onaj o brizi za naučni podmladak discipline kojom se bavi: tokom decenijskog boravka na Filozofskom fakultetu sve do odlaska u penziju imao je samo jedno mentorstvo, a čak i to samo iz razloga što je njegovom nebrigom i lošom politikom Katedra za istoriju Vizantije, osnovana 1905 godine, bila pred gašenjem, sa njim kao jedinim zaposlenim! Uzgred, titula profesora emeritusa – što znači počasni profesor i koja se svuda u svetu upravo i shvata kao počasno zvanje – u ovom slučaju se koristi prvenstveno radi ubiranja materijalne koristi (preko 36 hiljada dinara mesečno neto), uprkos odlukama nadležne katedre i odeljenja da je njegov angažman na Filozofskom fakultetu nepotreban i štetan.

U stalnoj potrazi za novim izvorima prihoda isključivo iz državnog budžeta Srbije, dr Ljubomir Maksimović je u potpunosti privatizovao Vizantološki institut SANU i sve njegove organe i delatnosti, obnašajući suprotno zakonu poziciju vršioca dužnosti direktora Instituta tokom niza godina od 2000. nadalje (iako su zakonom predviđena maksimalno dva mandata od šest meseci u tom statusu), isključujući iz delatnosti Instituta jedina dva profesora Univerziteta za naučnu oblast Vizantologija; grčevito se borio za svaku plaćenu funkciju iz državnog budžeta, od Upravnog odbora Univerzitetske biblioteke, preko Matičnih odbora i drugih tela Ministarstva prosvete i nauke. U poslednje vreme se posebno ističe borbom da do kraja uništi budućnost svih humanističkih nauka u Republici Srbiji, sebičnom borbom da se domaći časopisi koji se nalaze na jedino referentnoj ERIH listi [European Reference Index for the Humanities] – koji su to mesto zaslužili radom brojnih kolega iz raznih disciplina – ne uzimaju u obzir prilikom napredovanja mladih kolega, samo iz razloga što se na taj način ruši lažna slika o njegovom presudnom uticaju prilikom njihovog izbora i slabi njegova mogućnost ucenjivanja mlađih kolega kojima se beskrupulozno služi za ostvarivanje sopstvenih interesa.

Kao žalostan primer osvete loših đaka i neradnika, ovaj slučaj prevazilazi ne samo lične dimenzije, već i dimenzije struke – ovakvim ponašanjem i njegovim nesankcionisanjem zadaje se nepopravljiv udarac budućnosti ne samo srpske nauke već i budućnosti Srbije, koja prerasta u državu u kojoj se rad i vrednosti kažnjavaju, a nerad i prevara nagrađuju.

Redovni profesori Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta:

prof. dr Vlada Stanković
prof. dr Siniša Mišić
prof. dr Radivoj Radić
prof. dr Nikola Samardžić
prof. dr Andrija Veselinović
prof. dr Suzana Rajić
prof. dr Radoš Ljušić
prof. dr Danijela Stefanović

Peščanik.net, 14.02.2016.

Srodni linkovi:

Нада Б. Зечевић – Ментор и ја

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU