Prva radna subota u školskoj 2023/2024. godini protekla je u duhu slavskih kolača, slavskih sveća i crkvenih obreda širom škola u Srbiji. Učenice i učenici škola su recitovali pesme i učestvovali u predstavama posvećenim prvom srpskom prosvetitelju Svetom Savi. Ministarka prosvete je prosvetnim radnicima i učenicima čestitala školsku slavu. Ne postoji bolja ilustracija stanja prosvete u Srbiji od ovih par rečenica. Crkva u školi, manipulisanje pojmovima i sekularna država koja sve to odobrava i pozdravlja. Crkvi nije mesto u školi u sekularnoj državi, a prosvetiteljstvo se kao pokret javlja u XVII i XVIII veku i zasniva se na odvajanju države od crkve. Ali ako je verovati školama u Srbiji, prosvetiteljstvo je poteklo iz crkve još u XIII veku.
Prosveta nikada nije bila previše interesantna vlastima. Naočigled, to je rupa bez dna, a uz to može biti štetna. Obrazovano stanovništvo nije nužno poslušno stanovništvo, što trenutnoj garnituri na vlasti svakako ne odgovara. Prosveta nije previše interesantna ni stanovništvu. Oni koji imaju para, platiće dodatne časove deci i omogućiće im visoko školovanje u inostranstvu, oni koji nemaju para, imaju većih briga. Prosvetne radnice i radnici su omalovažavani i omraženi jer „samo traže veće plate“, a uz to imaju i tri meseca slobodno preko leta i mesec dana tokom zime.
Sistem ne sme zakazati
Maja prošle godine prosveta je nametnuta kao tema nakon masovnog ubistva u OŠ Vladislav Ribnikar u Beogradu. Od državnih organa smo čuli da sistem nije zakazao, i da će preduzeti sve mere kako se nešto slično ne bi ponovilo. Dobili smo policiju u školi. Dobili smo nove i nejasne smernice kako reagovati u slučajevima nasilja. Dobili smo dodatna administrativna zaduženja za nastavno osoblje.
Slušajući ministarku prosvete Slavicu Đukić Dejanović u sredu na televiziji Insajder pomislilo bi se da je prosveta u Srbiji apsolutno sređena, stručnjaci imaju konačnu reč i sistem funkcioniše. Čak je i početak školske godine bio prilagođen, odnosno izmenjen kako bi se osigurao bezbedan početak i tok školske godine. Đukić Dejanović nije pomenula da su smernice koje su prosleđene školama o tome kako bi taj početak trebalo da izgleda bile nejasne i da je određeni broj škola odbio da ih primenjuje.
Na pitanje o povećanju broja pedagoga i psihologa u školama ministarka prosvete odgovara da broj jeste povećan, iako još uvek nije postignuto da svaka škola ima i pedagoga i psihologa. Kada se razgovara o broju pedagoga i psihologa u školama, trebalo bi da se razgovara u drugačijim okvirima. Trebalo bi razgovarati o tome koliko dece može da proprati jedan psiholog ili psihološkinja, i onda u skladu sa time zapošljavati. U nastavku priče o pedagoško-psihološkoj službi ministarka prosvete već počinje da izlazi iz okvira sistema. Napominje da je „bitno da i razredni starešina, najbolji drug, roditelj, budu tim za svako dete i da promena u ponašanju bude alarm i da dete koje menja ponašanje ode kod pedagoga i psihologa i da mu se pomogne“. Da to ne bi ostalo samo u okvirima priče, ministarstvo prosvete je odlučilo da od ove školske godine (mada nikakve smernice još uvek nisu upućene) nametne odeljenskim starešinama još jednu administrativnu obavezu. Odeljenske starešine će imati obavezu da prate ponašanje, uspeh i postignuća svakog svog učenika i učenicu u pisanoj formi. Od januara meseca je koeficijent za odeljensko starešinstvo povećan na sedam posto, odnosno, nešto manje od tri sata nedeljno u okviru 40-časovne radne nedelje. Dakle, za nešto manje od tri sata nedeljno, od osobe koja je recimo završila školovanje za nastavnicu matematike, očekuje se da za svako od tridesetoro dece u odeljenju evidentira i tumači ponašanje na časovima, ali i van škole. A pored toga, u tih par sati nedeljno treba uglaviti i obaveze koje su već postojale.
Tu se već nailazi i na problem motivisanosti za rad u prosveti. Male plate, velike obaveze i velika odgovornost. Nedostatak nastavnog kadra za određene predmete je već dostigla tolike razmere da pojedine škole angažuju studente završnih godina. Ali to nije nikakav problem, smatra ministarka. Ima i anegdotu da potkrepi svoj nedostatak zabrinutosti. OŠ Vladislav Ribnikar angažovala je studenta završne godine elektrotehnike da drži časove matematike. Prvi čas je držao baš na dan kada je ministarka posetila tu školu. Zvonilo je za kraj časa, ali deca nisu izlazila iz učionice. Toliko im je bilo zabavno na času da su zaboravili na odmor. Zašto završavati škole za nastavnike kada je dovoljno imati znanja i elana. Sistem ne može da zakaže kada sistem nije bitan.
Nebitnost sistema Slavica Đukić Dejanović dokazuje i kada se pokrene pitanje plagiranih doktorata. Kaže ministarka: „Zlonamerni vrlo ciljano traže ko nije uradio dobro doktorat. I onda zakucaju na vrata ljudi koje hvale profesori i kažu da su bili najbolji. Čovek koji je povod za pitanje o plagiranim doktoratima, bio je među najboljim studentima ekonomskog fakulteta, doktorirao je u drugoj zemlji, vrlo je kvalitetan, ako taj njegov doktorat iz nekog razloga nije ispunio uslove ili je zaista plagiran ništa strašno… Neka se dogodi ono što treba da se dogodi.“ A dogodilo se sledeće – Senat Univerziteta u Beogradu je poništio diplomu doktora nauka Siniši Malom, a onda je Upravni sud poništio tu odluku. Ništa strašno.
Sa koje god strane da se krene kroz obrazovni sistem Srbije, bilo od najniže do najviše grane ili obrnuto, nailazi se na veliki pritisak na prosvetne radnice i radnike da sve više stvari evidentiraju, popisuju i dokumentuju. Ostavlja im se sve manje vremena i prostora da se bave nastavom. Ali, ništa strašno. Nije važno kakva je nastava ako postoji dokumentacija koja pokazuje da je nastave bilo. I obavezno subotu 27. januar upisati u radne subote.
Peščanik.net, 03.02.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
