Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

To je prirodni nastavak stare borbe u hadu: đavo protiv đavola. Bilo je već o tome reči na ovom mestu, ali sve teče a ništa se ne menja. Građanin u mantiji, Risto Radović, ratničko ime Amfilohije, ponovo je prozvao A. Vučića za izdaju, mada je ovaj (još) nije počinio. Ako se njegovi lični poslovi oko Kosova uopšte mogu definisati kao proizvod racionalnog uma. I pod uslovom da izdaja bilo čega u Srbiji postoji izvan zločinačkog ustrojstva vlasti.

Moguće je da pregalaštvo srpskog vladaoca ne vodi izdaji, nego novom herojskom podvigu u razaranju svega čega se dohvati. Teško je, naime, izdati ono čega više nema, ali u izmaštanoj zbilji sve je moguće, pa i nepriznavanje onoga čije je priznanje prezident Srbije otvoreno najavio. Ali uz kompromis koji je iz svakog političkog rakursa neobjašnjiv.

Kompromisa međutim nema, razgraničenje je fantastična režimska novela o podeli etnički šarenih teritorija i transferu stanovništva. A to se ni u kom slučaju ne odvija dobrovoljno i bez velike tragedije. Može biti da vladar zaista želi najbolje i najviše za svoj narod, ali to ne ume, ili mu ne daju. On stalno pravi neku trgovačku računicu, ponavljajući svoju vodeću mudrost koja mu se jako dopada: ne može Srbiji da se uzme sve, a da ona (Srbija, dakle) ne dobije ništa.

U geografskom prevodu, sve od Srbije je Kosovo koje nije u Srbiji, a ništa, to je politički ćar koji inače ne postoji. Možda nekakva maglovita stramputica ka Uniji? Oni koji pritiskaju Vučića drže mu, kako bi se to anatomsko-mučenički reklo, one delikatne organe u procepu. A on će radije ostati bez njih, ako mu uopšte nešto znače, nego bez vlasti.

Odatle i mitska projekcija o večnom opstanku u dvoru; navodno će ga mecene držati ovde dok ne otpiše bezvrednu tapiju na izgubljenu teritoriju, a onda će ga pustiti u mutnu bujicu. Iz te ne preterano pouzdane premise izgrađen je agitprop za unutrašnje potrebe stranke na vlasti: ništa bez njega ne može biti rešeno, ni dobro ni zlo. Ne postoji niko u Srbiji, osim jednog, koji bi sve katastrofe uspeo da ušminka u pobede, pa se u ovom raspadu čini da njegovom vladanju konca nema, kao ni kataklizmi koju razdragano proizvodi.

Zbog toga je izdajnička etiketa, koju mu je jakim staračkim ispljuvkom prilepio rečeni Amfilohije, pala kao vodenični kamen među hor vlastohlepnih dvorskih luda. Mnogi je iz posluge osudio mitropolita, pripisujući mu zlonamernost, konzervativnu crkvenu zatrucanost i nepoznavanje sekularnih stvari. Građanin Radović je posredno anatemisao i svojevremenu egzaltaciju svog šefa, patrijarha Irineja, kad je ovaj proglasio Vučića gospodnjim izaslanikom, koji se kao lav bori za Kosovo.

Tema o izdaji Kosova je večna, još od Cara Lazara i nekih njegovih sumnjivih velikaša. Izdajnika je u Srbiji uvek bilo taman koliko treba; drugih krivaca za opasna zastranjivanja i beskonačne propasti nije bilo osim izdajnika.

U svojoj političkoj adolescenciji i agresivnom radikalskom usponu Vučić je pomno pratio Šešeljevu istragu izdajnika i stranih plaćenika. Malo je onih koje zeleni, a i zreliji Vučić nije proglasio takvima, ne mareći za istinu. Izdaja je u Srbiji masovna pojava bez dokaza.

Tako je izdajnički čin, svuda dostojan prezira, u Srbiji postao način socijalnog opštenja, skoro benigna čaršijska poštapalica i beznačajna uvreda. Pred pad Miloševića pola Srbije je proglašeno izdajnicima. Naravno, svi su za to bili plaćeni, a vodeći kvislinzi išli su na Soroševu blagajnu. Nijedan izdajnik ovde nije uhvaćen; to bi morali da učine drugi izdajnici.

Danas su Soroš i sin Vučićevi prijatelji, ali ta vrsta plaćene izdaje ostala je samo u prošlosti.

Vučićeva prednost pred Amfilohijem samo je u potenciranju sekularnog statusa i vlasti iznad zakona. Mitropolit je prozvao tobožnjeg predsednika, samoovlašćenog da za nešto potpiše sve, iz najrigidnije inočke kelije, odakle se, kao i u Vučićevom svetovnom nazoru ignoriše stvarnost. Radi se samo o dve različite mitologije sa istim ishodištem. Amfilohije se poziva na svevišnjeg a Vučić na narod, obojica dakle na apstraktne teističke i populističke sile od kojih nema pomoći ni jednom ni drugom. Niti onima u čije ime i jedan i drugi govore.

O izdaji Kosova se ne može suditi, jer je takav čin istorijski i politički neodrediv, a proces nezavisan od bilo kakvih molebana ili nesposobne svetovne vlasti. Ali svakako može o zloupotrebi crkve za mešanje u nejasne državne stvari, i predsednika za teške zloupotrebe u ostvarivanju svevlasti. Pa i za konspirativne pregovore o Kosovu, čiji je sadržaj do dana današnjeg tajna. Osim maloumnih no neobjašnjenih ideja o razgraničenjima. Takve kakve su i ne mogu da budu objašnjene.

Niko od nas ne zna šta je na stolu. Političke pregovore vodili su Tači i Vučić, najgori samoizbor jedne i druge strane, nestabilni ljudi militantne prošlosti, sumnjivi tipovi u svakom pogledu. Idealna lica za poternice. Naravno da je obojici potreban staratelj, ali takvoga nema, jer su oni krem svojih elita.

Ni jedan ni drugi ne znaju šta se može izdati a šta dobiti. Osim vlasti, naravno, za koju bi ovaj odavde dao sve. Samo da ima šta da ponudi.

Ali, to nije izdaja, nego zla ćud režima, pa pokušaj crkvenih ekstremista da nešto od toga urazumi nerazumnim optužbama vodi daljem gubitku razuma. Naravno da je odavno poznato šta je u igri. Za Vučića je gubitak vlasti sve što bi Srbija mogla da izgubi. Za Srbiju, u inventaru svega što je nestalo, jedinio bi to bila kapitalna dobit.

Peščanik.net, 11.09.2019.