Ministar Stefanović sa policajcima na protestu 1od5 miliona

Foto: Konstantin Novaković

Koliko bi naši životi bili siromašni bez Ane Brnabić! Tu okolnost, naravno, više nije moguće zamisliti, jer Ana je prisutna kao zreo čir na nezgodnom mestu, pažljivo negovana da to i postane.

Naprosto, nije lako izmeriti ni njen značaj niti beznačajnost, čak ni u oblasti tabloidne atraktivnosti. Njena politička uloga je mogla da bude okončana na statiranju, da se nije dogodio (logični) kopernikanski obrt: od preplašene činovnice koju je na početku pridržavao njen omnipotentni mentor, Ana je evoluirala do činioca podrške rasklaćenom, čak rasklimatanom vođi i učitelju.

Sve što ne zna i ne ume, ne može i ne stiže naučila je od njega. Ništa više joj nije bilo potrebno, osim još jedne promene: da postane dinamična, osorna, bezobzirna i razmetljiva poput razularenog trenera. Najpre je pokazala hrabrost pred opozicionim vođama koji su se sabrali ispred glavnog skupštinskog ulaza. Nije želela da ide na sporedna vrata, ona je predsednica srpske vlade, pa se zbog toga ponosi.

To osećanje gordosti koju visoka funkcija donosi, uznelo je premijerku do vatrenog govora u srpskom parlamentu, uz prkos da se ne popusti „nasilnicima i fašistima“, koji bi da poruše sve što vlast još nije uspela da učini.

Ta fašistička nalepnica za čitavu srpsku opoziciju postaće ključni poklič režimskih aktivista na svim nivoima, od vrha do dna. Dno je na vrhu, naravno, ali se iznenadno antifašističko samoodređenje klike može razumeti i kao neželjena vrsta ironije i političke satire na sopstveni račun. Možda bi na istu temu neku svoju mudrost mogao da istrese čudesni Marko Đurić, koji je u svom uredu dugo držao izvesnog Mišu Vacića, istaknutog antifašistu.

Taj je Vacić idealni kandidat režima za obračun sa rastućim fašizmom u opoziciji, taman kao i tabloidni gebelsi, koji će svojim štampanim i elektronskim đubretom dodatno inficirati i samog vrhovnog naručioca i neospornog vlasnika deponije. On će uskoro morati da nosi zaštitnu masku i pred samim sobom.

U takvom okruženju, Ana Brnabić funkcioniše kao parče šizofrenog gazdinog bića, pa tako postaje slika njegovog rascepa na državnika i đilkoša. Premijerka, naravno, nije ni jedno ni drugo od toga, ali pokušava da se pokaže kao nešto koje je u stanju da samostalno donosi tuđe odluke.

U štabu za agitprop utanačene su ključne reči: Obradović, Đilas, Jeremić, fašista, tajkun, lopov, testere, vešala, rušenje, ubijanje. Od toga se stvaraju proste rečenice, kako bi ih razumeo čak i Sarapa.

Jedan svoj uobičajeno prazan i nepismeni govor na nekoj etapi putovanja u budućnost Srbije, Brnabić je ojačala besmislenim izvinjenjem i još gorom pretnjom. Otprilike, izvinjavam se građanima Srbije što nisam izvela policiju na ulice!

Ono jest, Obradović i dalje luta tragajući za svojom dobitnom političkom taktikom, jer je od strategije još daleko, ali on nije bio nasilan. Susreo se sa agresivnim ženskim odredom SNS-a, koje je zlim jezikom obučio prvi mračnjak vlasti, Goran Vesić. Ta podmuklost je njihov uobičajeni manir, žene postaju instrument neprijatne jezičarske agresivnosti i iz tog poganog statusa pretvaraju se u žrtve. Miting za Jutku, ili odbrana Vesića koga niko nije napao, svejedno je.

I to je još jedna vrsta podle prevare: žene, koje su objektivno žrtve režima i instrument vrištećeg prenemaganja i nasilja, pretvaraju se u cigle za živi zid, koji je objekt napada fašističke opozicije.

Ana je simbolički deo tog zida, kancelarka bez svoje volje, ali ona je posebni gradivni element, jer je uverena kako joj je sa najvišeg mesta udeljeno vlasništvo nad policijskom silom.

U državama gde zakon kontroliše vlast, Brnabić bi zaista mogla, pomoću Neše iz Beograda, ili preko Dijane Hrkalović da rukovodi policijom. Ali ovde vlast ignoriše sve zakone i funkcija je samo jedna i u njoj su smeštene sve do jedne. Tako da je poznat put koji je premijerku doveo do agresivne ekstaze.

No, i dalje nije poznato na koga bi Ana izvela policiju. Nije se ograničila na čuvanje institucija od fašističke konkurencije. Govorila je o „izvođenju policije na ulice!“ Ako joj se mogu oprostiti muke sa rečima i teškoće u izražavanju, ulica je ipak prostor koju bi ona da sačuva kao bezbedno mesto vlasti, rušenjem gradskog jezgra, ili uvođenjem policijskog časa, to je za nju i za njih svejedno.

Jedan brutalni primer javnog huliganstva i nasilja ostao je bez reakcije policije. Milan Kalinić, poznatiji po ekscesima nego po glumačkim ulogama, brutalno je prebio čoveka na košarkaškoj utakmici.

Gore od toga bilo je samo njegovo neopisivo glupo pravdanje u ogromnom vremenskom prostoru koji je dobio na „svojim“ televizijama. Kao siledžija, nije morao da provaljuje u program da bi rekao šta misli, ako uopšte ume da misli. Umesto toga, ukazana mu je visoka čast kao gostu od posebnog značaja i protagonisti dopuštenog nasilništva.

Brnabić ne zna, ili je nisu naučili da je politička aktivnost opozicije neodvojiva od ulice i uticaja na zloćudni sistem vlasti. Policija na ulicama, to je naručena najava eskalacije samovlašća: od komičnog autoritarizma ka tragičnoj diktaturi. Ako uspe.

Najava da bi policija mogla da bude izvedena na ulice jasno pokazuje ko u svojim rukama drži močugu za nasilje i priziva ga.

Vučić se jedva izmakao od tako otvorene pretnje i simbolički uručio pendrek tamo gde i pripada: da se Ana malo igra, nosi ga i mlatara njime po Srbiji.

Peščanik.net, 09.04.2019.

Srodni link: Mijat Lakićević – Ana i Boško

TEMA – PROTESTI 2018/19


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)