Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U svakom vremenu postoji lozinka, trag koji ostaje u etičkom i estetskom pamćenju. Ima tu i neotkrivene tajne: kako uopšte opstajemo pred sve brutalnijim razbojničkim haranjem zemlje, skoro bez otpora, uz medijske ode slepcu koji vodi ka provaliji.

Ovo je samo jedan ogled o lucidnom, neodbranjivom, duhovitom i poštenom otporu.

Sećam se da je Dušan Petričić jednom već gubio posao zbog karikature na naslovnici Politike. Predsednik (nije moj) na njegovom radu beše jasno prepoznatljiv ispod neke pletene kapetine (fantomke), jer dvojica takvih ne postoje. Pa ga je novi vd glavnog urednika zabranio. Dušan nije izgubio mesto u Politici, nego je Politika izgubila njega, a dobila Žarka Rakića. Sve ni za šta.

Novi broj NIN-a (3508) nije odoleo harizmi predsednika, pa ga je raširio na prvoj strani, u svoj raskoši njegove neodoljive ospoljenosti. Naravno da nije moje da obrazlažem šta je maestro Petričić naslikao, duboko gazeći u same iznutrice sistema koji inficira sve oko sebe. I na prvi pogled sve je jasno: junak naslovne strane i borbe za demografski bum u Srbiji, prebacuje istoj, Srbiji, što je njegovo opštenje sa njom lično (kod Petričića ona je ličnost, sa kojom Vučić leže kad mu ćefne da legne), ali rezultata nema. Neko je jalov: dal’ Srbija, dal’ rasplodni stvor – ne zna se.

Ali sama ideja da je kod Dušana Petričića sve jasno na prvi pogled, privid je, kao i sve drugo. Naravno da nije, i da je naslovna strana NIN-a sa gore navedenim brojem antologijska. Ona je, sasvim sigurno duboki, bolan prodor i rez u samu suštinu vladavine, precizna umetnička tomografija, obračun sa oholom brutalnošću. Nadmoćna demonstracija autorske ironije i velike snage, od koje nema čak ni odbrane silom. Nikakve odbrane od toga nema.

Odvratna vođina natalna kampanja, samo je fini Petričićev okvir za obračun sa glupošću, nadmenošću, ružnoćom, neznanjem i perverznom nekompetencijom. Uz simboličko seksualno opštenje vlasnika Srbije sa svojim vlasništvom. A rezultata, osim nepodnošljive opscenosti nema, niti će ih biti.

Petričićev rad je i snažan građanski apel: Ljudi, zar ne vidite i ne osećate, ovaj koga vidite nacrtanog pred vama, sjebao nam je Srbiju, a hteo bi i sve nas. Taj nasrtaj na čast Srbije i njenih krotkih građana, prolazi mu uz ponizno ćutanje pučanstva već godinama, i on dijabolički obeležava kolone svojih slepih podanika.

Ali, budući da je u biti nemoćan, nema začeća, Srbija je pod najgorima od kada pamti, obeščašćena, jebena strana, koja bi već jednom morala da se obrati za pomoć svojim građanima. Ali, kome od njih?

Da li su oni i kako odvojeni od zemlje koju je uzaptio samo jedan? Kako je oteo otadžbinu i onako gadan ubija njenu čednost? To su pitanja koja Petričićeva ucveljena Srbija postavlja svima koji tvrde da je vole, a ostavili su je na višegodišnje ropstvo i napastvovanje poludelom siledžiji.

Autor (opravdano), nema nimalo saosećanja za svoju temu, ali je njegov antijunak razorniji po sebe, nego što mu Petričić u tome pomaže. Iako nema ni trunke ljubavi za lik, majstor nije sklon da mu bilo šta dodaje ili uskraćuje, jer je AV najstrašniji, najkomičniji i najmahnitiji takav kakav zaista jeste. Tu mu autor ništa nije oduzimao, skoro da je to jedno autentično hiperrealističko delo, koje izaziva jezu. Na toj karikaturi, on je stvaran, oživljen i opremljen za svoje nebrojene istorijske pohode.

I pored sve te jeze, postoji mnogo razloga za zdravi, oslobađajući smeh-katarzu za sve one kojima je rečeni model iznad svega opskurni klovn u važnoj misiji. I zbog toga se parazitska medijska kolonija upregla da odbrani gazdu od savršeno doziranog, i neodoljivog Dušanovog sarkazma.

Na karikaturi, njihov je Ibi ogoljen do Vebera, sa plahtom na osetljivoj rasplodnoj regiji. Boje se da slika o idolu ne dopre do onih koji ne umeju da čitaju, ali vide nacrtano. I da ga izgube u neizbežnoj potrazi za zlom.

Dušan Petričić je majstor poezije užasa, koja se slobodno odvija pred nama, on nam pokazuje sliku nacije u ogledalu: to smo mi, svi u istom krevetu sa Kvazimodom, srećni što nam ne radi nešto još gore nego Srbiji.

Peščanik.net, 23.03.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)