Za nekoliko dana će u Atini zatvoriti bioskop Ideal, urbanu legendu: šta će izrasti na tome mestu, još nije poznato – da li će tržište biti koliko-toliko učtivo ili će pljuvati po okolini. Ovih dana u Idealu na ulici Panepistimiu (Univerzitetskoj), koja povezuje trgove Sintagmu i Omoniju, protiču projekcije slavnih filmova sa predavanjima i debatama, elite se zgrću na ulazu… Ideal pred kraj postaje ono što nikad nije bio, ali to je opšta sudbina ideala.
Bioskop Ideal otkrila sam ujesen 1973, pre pola veka. Ulaz za salu bio je na kraju hodnika, koji su krasili plakati filmova. Pre toga, sa desne strane, bio je ulaz u restoran sa istim imenom. Sve to bilo je odmah posle ugla sa ulicom Ipokratus (Hipokratova), gde se nalazio Klub stranih studenata (Leshi), i gde sam svakodnevno išla na kurseve novogrčkog. Iznad kluba ulica se ukrštala sa Akadimias (Akademijina), gde je bilo nekoliko lokalčića sa brzom hranom. U pauzi za ručak odlazili smo uglavnom tamo na jeftin giros ili pitu sa sirom s nogu. Jedanput me je kolega pozvao u Ideal, gde se moglo sedeti, bilo je stoljnjaka, bilo je tiho, nije bilo skupo – jedino što bi usamljena dama bila protumačena na samo jedan način. Bioskop Ideal je naime imao tekući program (uđeš i izađeš bilo kada preko celog dana) sa gvozdenim dvojnim naizmeničnim programom – porno/karate. U sali je sedela gotovo isključivo muška publika; tačnije, nikada nisam primetila nijednu ženu kako ulazi ili izlazi. U okolini je bilo mnogo bioskopa oko kojih je vrvelo od događaja – protesti ispred bioskopa u kojem su se davale Zelene beretke sa Džonom Vejnom, ili suzavac u dvorani gde se davao Isus Hrist superstar – ubacili su ga svetogorski monasi-ekstremisti… Diktatura se u Grčkoj rušila, a Ideal nikad nije bio prazan, sem kad su mu zbog policijskog sata skraćivali program.
Negde u proleće 1974. jedan me je plakat na hodniku naprosto oborio: plakat je bio za jugoslovenski film pod naslovom Sutjeska, bio je u kategoriji „karate“, i novi naslov glasio je Maršal Tito – karate. Plakat nikako nisam mogla ukrasti, bio je pod staklom, pa sam iz dnevnih novina isekla najavu kao dokaz – još uvek je imam. Program u Idealu postao mi je odjednom istinski zanimljiv. Mogućno tumačenje bilo je da su se u zabranjenoj Komunističkoj partiji za unutrašnjost, dakle titoisti i evrokomunisti (za razliku od takođe zabranjene prosovjetske Komunističke partije za inostranstvo) dosetili kako da prošvercuju ljubljenog Tita. To je istovremeno bio način da se prošvercuje zabranjeni Teodorakis, koji je pisao muziku za film, kao i Irena Papas, takođe protivnica vojne diktature, koja je igrala u filmu. Sutjesku sam odbila da gledam u domovini, pa je nisam htela videti ni u Grčkoj, ali grčki kontekst je obećavao, kao i moje novo zanimanje za antropologiju. Tako sam smelo kupila ulaznicu za dvostruki program. Nikakvih zapleta ni neprijatnosti nije bilo, uvukla sam se i izvukla u mraku, a i nisam se glasno smejala. Prvi na programu bio je honkongški karate, necenzurisan: od zvuka lomljenja kostiju mi je skoro pozlilo, svašta je letelo po ekranu, no izdržala sam. Publika je uglavnom mirno pratila kostolom, uz povremeno odobravanje. Drugi, švedski pornić, bio je crno-beli. Tu je nastao kolektivni, dobro usklađeni odgovor, skoro kao antički tragički hor. Na svaku uspešno obavljenu akciju publika bi jednoglasno uzviknula „Aksios!“ („Dostojan“, isto kao deo liturgije – „dostojan je da uđe…“); povremeno bi svi viknuli „conda“ – što je bila zapovest operateru da neki kadar zaustavi, ne bi li publika duže uživala. U nekim bioskopima to je značilo da se rolna mekog pornića za neko vreme zameni teškim: u Idealu to nisam doživela. Običaj nije bio nepoznat u domovini – u provincijskim bioskopima su na zahtev publike zaustavljali filmove, posebno jedan iz Vinetuove serije, gde junakova sestra skače u vodu, a jelenje kože niotkuda. Pornići u Idealu nisu bili bogznašta, bili su stari i naivni. Gologuza gospoda nosila su obavezne ručne satove, ponekad i sokne. Gospođe su bile manje opterećene. Publika su uglavnom, sudeći po odeći, bili radnici. Odsustvo individualne opscenosti i kolektivni duh ukazivali su na neki oblik rituala. Bogataši i rentijeri imali su druge, konkretnije i skuplje oblike uživanja. Pouka o klasi, društvu i seksualnosti bila je za mene izuzetna.
Ideal u Atini nestaje, zajedno sa klasnim uređenjem prošlosti. Rezultat Jalte bio je dodela Grčke kapitalističkom svetu i monarhiji, premda je, sa Jugoslavijom, imala najmoćniju partizansku vojsku u Evropi i sve preduslove za socijalističku revoluciju. Pokazalo se da takav društveni eksperiment može da završi samo u vojnoj diktaturi, koja se u Grčkoj uporno ponovo pojavljivala. Za jedan pokušaj ponovnog uspostavljanja vojne diktature kao poslednje faze kapitalizma dobio je Kisindžer Nobelovu nagradu – doduše, i za nekoliko drugih zločina… Radništvo u Grčkoj još uvek može svašta da postigne. Status karatoidnog nasilja očuvan je među neonacistima, kodifikovana muška seksualnost uglavnom je izgubljena. Zbog ovog drugog skoro da mi je žao.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
