Priznajem svoj kompleks izmeštenosti, kojim jedino mogu da opravdam svoje praćenje svakog uhvativog info-treša iz Srbije i šire: tako objašnjavam što sam u nedelju pohrlila na vest da će u info-programu vikendom dežurne pačavre na Pinku nastupiti Baba-Ruža, vlaška specijalistkinja u području vračanja, prizvana za tu priliku iz Švajcarske; takva antropološka poslastica ne propušta se, bilo da je reč o pravoj ili patvorenoj. Patvorena bi zapravo bila još veća poslastica… Baba-Ruža je izgledala autentično, ali istraživački užitak potpuno je uništen u toksičnom Pink okruženju. Tu se našao nadriznalac, koji je sve pročitao „u knjigu Karla Gustava Junga“ i koji je stalno prekidao Baba-Ružu i oduzimao joj reč. Ostalo su doprinele pačavre, gušeći svaku mogućnost da nešto zaista čuju, i pljusnule su svoje doimanje boga, karme i smisla života, iskristalisano između pedikirke i masera. Baba-Ruža da u zemlju propadne! I ono malo što je uspela reći svojim autentičnim doimanjem padeža (za razliku od frljanja s padeži onog jungoida) bili su dragoceni delići o crnoj svadbi, no najvažnija je ipak bila njena duboka posredna subverzija.
Prvo, očito je da Pink osoblje nije uspelo da u celom Beogradu i državi ulovi jednog čestitog etnologa: to je terminalni dokaz o nivou obrazovanja koji bi korporacija, istovremeno i istociljno sa državom, htela da vrelim gvožđem utisne na kožu svakoga Srpčeta. Ovo htenje sve se više ocrtava u užasnim oblicima, počev od same pojave ministra za obrazovanje pa do poučnih džinglova iste korporacije. Drugo, taj čopor uporno zaurlava o nekakvim tradicionalnim vrednostima i naduvava nacionalno štagod, uglavnom sa đubreta stereotipa. No u realnosti, njihov odnos sa narodom je kolonijalno nipodaštavanje, jer je reč o neproverenoj, kroz jedinu stranku nefiltriranoj masi, u kojoj su svi sumnjivi ako ne spomenu mudru vođinu politiku u prvoj rečenici. Baba-Ruža je takav element: em se celo osoblje prepalo od uroka, em su se pred kamerama svi potrudili da ona kaže što manje. Ona je zapravo jasno pokazala kako izmećari hoće lažni narod unjkavaca i plaćenika, nipošto nepredvidljiv i samosvojan. Treba se nadati da je sem posredne subverzije Baba-Ruža podarila ansamblu i neke od svojih standardnih usluga, koje će se ostvariti u narednim danima. Naivčina bi pomislila kako truli populizam jedva čeka na ulov pravog primerka iz naroda, ali to je poslednje što klasa postruralnih i predurbanih poluproizvoda želi, jer nemaju osnovnih kvalifikacija niti za jednu profilisanu socijalno-kulturnu grupu. Priznajem, doduše, da je staljinistički lingo sa pornografijom originalna kombinacija…
Ovakav raspad dešava se u vreme ozbiljnog potresa koji će se u najboljem slučaju podudariti sa onim još većim, inače jao svima: sem najavljene kupovine i lomljenja kičme svemu što nisu vučimediji, najavljena je unutrašnja čistka Pinka i uz to napad na RTS, da bi se progutao državni medij. Nije da je nezasluženo, naprotiv, posebno u doba kada nijanse više nemaju smisla. Ali kada medij u kojem se bez prestanka masakriraju padeži, a bogme i ostali delovi gramatike, i u kojem prostaštvo curi, gviri i maše iz svakog gesta, grimase i zvuka, zauzimanje ruševina javnog servisa izgleda posebno žalosno – pa ne iz saučešća! Jer, na kraju krajeva, biće progutan javni medij čija je glavna krivica prema vlasti ta da se vlasti čini kako nije bilo dovoljno dodvoravanja, a publici da ga je bilo preko svake podnošljive mere i na uštrb svake javne koristi.
Baba-Ruža, ili ona koja ju je briljantno odglumila, bila je vredna svake sekunde ovog potpuno otkrivajućeg medijskog događaja, koji dopunjava detalje poznatog. A ja sam bar za neko vreme smanjila osećaj krivice što još verujem u gledanje i beleženje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
