Beli šamar

Šok koji su doživeli članovi i glasači Demokratske stranke i Borisa Tadića je bez presedana. Nakon što su ih mediji, koji se nalaze pod kontrolom baš te stranke, u interregnumu između dva kruga izbora ubeđivali da je pobeda obezbeđena i da se mogu vratiti u toplu neodgovornost – protivkandidat je, poput neke unapred otpisane utvare, iznenadio sve opuštene glasače DS-a. I njihov bes će se verovatno okrenuti belim listićima i apstinentima.¹ Sada se postavlja pitanje da li je aktivnost belih lisića bila štetočinska ili je, naprotiv, bila upravo ono što nam je trebalo. Definisanje zahteva pobornika belih listića bilo je otežano jednostavnom okolnošću da oni nisu imali organizaciju, ni reprezente, niti su pretendovali na mesta u parlamentu. I pored toga, marginalizovana rasprava o ovoj akciji otkrila je neke strateške probleme i iskazala da se ti problemi glasanjem za bilo koga zapravo samo produbljuju.

Ali i pored ove rasprave, nisu svi beli listići posledica kompleksnog procesa promišljanja. Neki beli listići su slučajni, neki su nastali tako što glasač jednostavno ne zna šta treba raditi, neki su nastali iz resantimana, neki iz potpunog nihilizma. Najopasniji su oni koji su nastali iz prezira prema političkom kao takvom, jer smatraju da je političko neka prljava i maligna izraslina na drštvenom telu koje, kad se oslobodi političkog, nastavlja da živi neku nadpolitičku, infantilnu pastoralu.² Ovakvi glasači su najsklonji radikalnim simplifikacijama i pre veruju u jednostavne nego istinite odgovore. Volimo da mislimo da je ova struktura glasača marginalna i malobrojna, a da glasači „proevropskih snaga“ racionalnije odlučuju kada daju podršku svojim reprezentima. Glasači tih istih „proevropskih snaga“, međutim, ponekad su radikalno banalni, često verujući u floskule koje po količini sadržaja (dakle po bezsadržajnosti) ne zaostaju za floskulama „Kosovo je srce Srbije“ i sličnima. „Hoćemo u EU“ za njih predstavlja upravo isto što i Kosovo za „one druge“ glasače: nešto lepo. Vrednosti EU, međutim, nisu lepe, već su dobre.³ Ukoliko glasajući za „proevropske snage“ glasamo za lepu fantaziju nasmejane i Niveom namazane EU, onda to nije ništa promućurnije od glasanja za lepu i viteški zamašćenu viziju Srbije, koju imaju na primer Dveri. U našoj situaciji, glasati za manje zlo, može biti isto toliko nepromišljeno koliko i glasanje za veće zlo.

Ono što je banalno u svojim uzrocima, može završiti kao radikalno u svojim posledicama.⁴ Upravo u banalnosti uzroka, zavodljivoj lakoći kojom se političke elite prihvataju simplifikacija na mestima gde simplifikacija ne sme biti, treba tražiti konačnu radikalnost posledica koja je sa tačke sadašnjosti teško anticipirati, ali kojoj smo se bili približili, kada je zamalo apsolutna vlast pala u ruke jednog čoveka, ma koliko on izgledao nasmejan, simpatičan i benigan. Radikalnost ubuduće ne smemo tražiti u personalnoj (pa čak ni programskoj) benevolentnosti političkih aktera.⁵ (Primera radi, Hitler je bio jedan benigni, tupavi, ispodprosečni klipan, za koga niko nije mogao pretpostaviti da će proizvesti onoliku količinu zla. Ne treba zaboraviti da se on ponudio kao „treći put“: između vajmarske ekonomske katastrofe i demonizovane komunističke revolucije. Dakle kao nešto što liči na „manje zlo“.)

Radikalne posledice se imaju očekivati tamo gde su one najlakše moguće rešenje, a ne tamo gde se nalaze oni akteri koje je moguće identifikovati kao opasne. Jednom rečju, svi su opasni ukoliko se nađu u odgovarajućim uslovima. A svi su se uslovi bili ispunili da zagazimo u nešto što bi umnogome ličilo na diktaturu.

Politička praksa, a ponajviše nespremnost političkih elita i predvodnika DS-a da nezgodna pitanja otvaraju te da ih zamagljuju kratkoročnim račundžijskim politikanstvom, dovelo je do paradoksalne situacije. Kumulativni efekat sistematske banalizacije ključnih pitanja je situacija u kojoj se pozicija i opozicija takmiče u simplifikaciji stvarnosti. Kako je neko uspeo da pomisli da se tako dolazi do rešenja sveopšte krize, pojma nemam. Još jedan kumulativni efekat ove banalizacije je mogla biti, i bila je, prevelika količina moći u rukama jednog čoveka. Prateći svoj sopstveni kratkoročni interes (na primer povećanje rejtinga) on i struktura oko njega dugoročno ruši nezamenjive i proverene vrednosti. Da stvar bude komplikovanija, ubeđenost u sopstvenu moralnu intelektualnu superiornost, Demokratsku stranku je učinilo ubeđenom i u sopstvenu nezamenjivost, pa i dovoljno alavom da pomisli da se čak i osnovne demokratske institucije zaobilaze ne bi li se njihova nezamenjivost materijalizovala i u superiornom broju glasova.

Garant za pomak od radikalnog zla, od kojeg nikako da se odmaknemo, nije u benevolentnosti ličnosti i političkih elita, već u kompleksnom društvenom mehanizmu u kojem će zbirni efekat političkog delovanja biti ogoljavanje gluposti kao gluposti. Beli listići utoliko predstavljaju otrežnjujuće demokratsko iskustvo. Odbijajući da se uplaše većeg zla i glasaju za manje (koje ima tendenciju da raste), razgolitili su osionost vladajuće političke elite i njen prezir prema onima na koje računa da joj daju glas i pruže legitimitet.

Poraz koji je doživela Demokratska stranka može biti otrežnjujući i za nju. Ukoliko shvati da će joj pomenuti backlash svaki put vratiti istom merom kao u nedelju, da će se u temeljnu rekonstrukciju stranke,⁶ počev od strateškog pristupa političkom, odnosa prema prošlosti, otvaranja pitanja koja su do sada pokrivana bezličnim fantazijama sabornosti, pa sve do pitanja zašto su se ljudi učlanjivali u tu stranku. Ali to je malo verovatan scenario. Ukoliko iole poznajem stranke, onda predviđam da će se DS na sledeće izbore vratiti nepromenjena i osokoljena verovatnim ekonomskim i socijalnim neuspehom do kojeg će verovatno dovesti SNS, ukoliko uspe da formira vladu. Ali ovog puta sa još opasnijom idejom da su, pored toga što su nezamenjivi, i mesijanski nezamenjivi.

Peščanik.net, 23.05.2012.

BELI GLAS

1. Kako čujem, ideja belih listića je ovih dana postala i „retardirana“.
2. Stoga smatram da je rasprava o belim listićima od izuzetne važnosti, jer ona uliva sadržaj u akciju. Iz istog razloga je i ključno pokazati da su beli listići politička, svesna i odgovorna akcija.
3. Glavna odgovornost „proevropskih snaga“ kod nas je to što su banalizovale pitanje vrednosti, da se ne bi otvorila neka ključna pitanja, prvenstveno ona koja se tiču odnosa prema neposrednoj prošlosti. Odgovornost za ovo je, gotovo isključivo, na Demokratskoj stranci. Ukoliko banalizujemo politička pitanja, da se ne bismo baktali sa kompleksnim i mukotrpnim procesom, cena je mogućnost opozicije da na banalizaciju odgovori još većom banalizacijom u kojoj, na primer, Evropsku uniju predstavlja kao antisrpsku masonsku zaveru. Ovo je neka vrsta povratnog udara, svojevrsni backlash.
4. Jedna od ključnih tačaka teorije Hene Arent je pitanje radikalnosti i/ili banalnosti zla. Vidi: Daša Duhaček, Breme našeg doba: Odgovornost i rasuđivanje u delu Hane Arent, Beograd: Beogradski krug, 2010. Str. 97-106.
5. Personalizacija je stožerni princip ove „fotošop demokratije“. Ona je, međutim, mač sa dve oštrice i Demokratskoj stranci je eksplodirala u lice kada je Boris Tadić kažnjen i za svoje neodgovorne postupke, ali posebno za neodgovornu i bahatu mikrostrukturu svoje stranke, to jest za sve one opštinske i mesne male Napoleone.
6. Histerični zahtev članstva Demokratske stranke da se Tadić sada lati premijerske pozicije ukazuje, međutim, da to isto članstvo nema veze sa ovom planetom.