Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

„Pobedili su komunistička levica, finansijski kapital i Soros, udruženi sa razularenim socijalnim centrima, čiji beskućnici žele da otmu privatne kuće i stanove“ – ovu smušenu političku ocenu nije napisao neko na fejsbuku, nego je izrekao Andrea Romiti, policajac i jaki kandidat italijanske desnice za gradonačelnika Livorna. Politička konfuzija najadekvatniji je zajednički imenitelj zbivanja, ne samo u Italiji nego i u čitavoj Evropi. Po običaju, Italija prednjači, ovoga puta do te mere da je smatraju mogućom minom za koju je pitanje hoće li Brisel uspeti da je dezaktivira.

Ne bih da paničim tvrdeći da se EU raspada, ali je frenetično većanje raznih tela EU u vezi sa Italijom poslednjih dana jasan dokaz da nešto žestoko ne valja. Na osnovu odluke parlamenta, Komisija EU uputila je Italji pismo opomene da će biti prinuđena da pokrene postupak za nepoštovanje obaveza, ako Italija u najkraćem roku ne donese ubedljive mere za stabilizovanje sopstvene ekonomije. Usledio je pismeni odgovor italijanske vlade koji zaslužuje da uđe u antologiju tekstova koji ništa ne znače. Nakon serije pojedinačnih natezanja, 13. i 14. juna održano je kolektivno natezanje ministara finansija EU o mogućem započinjanju procedure za sprečavanje neumerenog deficita Italije. I kao što obično biva, kada nema saglasnosti, doneta je odluka da se rasprava nastavi (26. juna), pa na osnovu nje da se na ponovnom skupu Ekofin (ministara finansijsa) 9. jula donese i definitivna odluka o merama koje se moraju primeniti.

Osnovna je bojazan da bi svojim akumuliranim dugom od 132 odsto BDP-a (ukupan iznos 2.358 milijardi evra) i uz ambicije konfuzne nove vlasti u kojoj vladaju dva megalomanska potpredsednika, dok predsednik vlade i ministar finansija izigravaju pred svetom normalnost, Italija mogla da destabilizuje čitavo područje evra. Uz to, ona koketira sa mogućom emisijom sopstvenog novca (mini-bot),1 nešto što bi trebalo da deo duga prevali na privredu, zaposlene u javnom sektoru i penzionere. Predsednik ECB Mario Dragi smatra taj potez nelegalnim, drugi pak prvim korakom ka napuštanju evra.

Socijalne novine za koje se dvojica potpredsednika zalažu, a koje predsednik vlade i ministar finansija pokušavaju da obuzdaju, umesto da smanje dug, nametnuće državi dodatnih 25-30 milijardi evra troška. Pritom je Italija ranije preuzela obaveze da ove i naredne godine smanji deficit i državni dug u ukupnom iznosu od oko 10 milijardi evra. Nije potrebno naročito znanje matematike i finansija da bi se – umesto smanjenja deficita – uočila „rupa“ od 35-40 milijardi. Na sve to italijanska vlada vuče poteze kojima pokušava da dobije na vremenu, bez ikakvih naznaka da planira smanjenje duga, koji će, kako tvrde, početi da pada samim tim što će oni uspeti da značajno povećaju BDP, što je isključivo njihova propagandna priča.

Radi lakšeg razumevanja italijanske situacije nije na odmet paralela između italijanske Lege i SNS-a kod nas. Obe vladaju bez dostojne opozicije, uglavnom privlače niže obrazovane slojeve, lako obećavaju sve ono što im odgovarajuće agencije za ispitivanje javnog mnjenja natuknu da narod želi da čuje, imaju samouverene i odlučne vođe koji povlače poteze ne vodeći računa o parlamentu i demokratiji. Razlika je u materijalnoj stabilnosti u korist Srbije. Počev od rejtinga koji im pripisuje S&P i po kojem Italija sa svog BBB nivoa klizi nadole, dok je Srbija (BB) u usponu. Suštinska razlika je u zaduženosti te dve zemlje. Svaki građanin Srbije u proseku duguje 1.163 evra a italijanski 38.400, ili – 33 puta više!

Dvojica potpredsednika vlade i vođe svojih partija Mateo Salvini (Lege) i Luiđi Di Majo (Pet zvezdica), političari koji odlučuju o svemu, idu uokolo kao mesečari i pričaju narodu bajke. „Podaci pokazuju da smo promenili smer ka boljem. Italija će u Evropi pobediti sve ostale“ (Di Majo). „Italija je lokomotiva Evrope“ (Mateo Salvini). „Proslavili smo Prvi maj kao zemlja koja je izašla iz krize“ (Di Majo). Činjenica je, međutim, da svi statistički pokazatelji nameću pesimizam. Proizvodnja raste po stopi od samo 0,2 odsto (najniže u EU), izvoz stagnira, italijanske državne obveznice na pet godina kotiraju se kao rizičnije nego grčke, industrija preti da će morati da otpusti još znatan broj zaposlenih (procene idu na preko 100.000 radnika), sindikati počinju da organizuju štrajkove opomene uz pretnju generalnim štrajkom.

Decenijama pratim zbivanja u Italiji, ali se ne sećam tolike „ponude“ ekonomista da je spasavaju. Paolo Savona – za njegovo imenovanje na mesto ministra ekonomije predsednik Matarela nije dao saglasnost pa je udomljen na mestu predsednika Komisije za kontrolu rada na berzi – smatra da se ne treba osvrtati na veličinu duga koji može komotno da raste sve do 200 odsto BDP (dokaz je Japan). Štednja građana je merilo dokle je moguće zaduživati se. Klaudio Borgi, predsedik parlamentarne Komisije za bilans, nalik na one vašarske prodavce eliksira protiv svih bolesti i nevolja, nudi kao spas mini-botove, tvrdeći da su oni jedina alternativa. Alberto Banjai, predsednik Komisije za finansije Senata, i on ekonomista dakako, sam se ponudio preko tvitera za novog ministra finansija, tvrdeći da sadašnjeg valja maknuti jer pokazuje isuviše razumevanja za evropske zahteve. On bi odmah napustio evro i kaže: „Znate šta bi se desilo sledećeg jutra posle napuštanja zajedničkog novca? Popili bismo kapućino kao i svakog drugog jutra“.

Naveo sam samo one najuticajnije, koji bi sa svojih položaja mogli da računaju na podršku smušenih političara. Inače sličnih njima ima mnogo više. Neobuzdanim troškadžijama oči bode štednja od impozantnih 14.000 milijardi evra. Autonomni sindikat bankara prezentira ipak skromniju sumu po kojoj individualne investicije građana iznose 4.406 milijardi plus 3.800 milijardi štednje kod Pošte, što jeste dvostruko više od državnog duga, ali manje od optimizma. Ko i kako misli da bi se toga mogao dočepati, a da ne proglasi komunističku revoluciju nije jasno. Politika i ekonomija su postali kao enformel slikarstvo – svako misli da bi on umeo bolje. I što je opskurnija osoba, to je uverenija u svoje stavove.

Italijani su od Đovanija di Bići de Medići2 krajem 14. veka do Anđela Mocila3 nedavno i sada Maria Dragija, koji sa mesta predsednika ECB preti kontra merama Trampovoj politici, stalno manipulisali finansijskim operacijama u svetu. Naravno, finansije su nerazdvojne od mahinacija, pa tako i sada nije jasno gde bi moglo da vodi štampanje mini-bota, na primer. Italijanski eksperiment privlači posebnu pažnju Grčke, Portugala, Belgije, Španije, a čak i Francuske, koje se takođe dave u dugovima i traže načina da ih otpišu nekom mahinacjom, što je mnogo lakše nego radom.

***

Kada se ekonomskoj nestabilnosti doda i rast antievropskog populizma, kao nuspoizvod, i to u zemljama koje su smatrane stabilnim i naprednim, kao što su Finska, Holandija, Mađarska… postaje vidljivo da postojanost čitave Unije stoji na klimavim nogama. Tendencije razdora sve su jače. Za one kojima zavera objašnjava sve, sugerišem časopis Limes (broj od 31.05.2019) sa temom „Naš kontinet u očima SAD“: tu je fundirana analiza kako je Americi stalo da onemogući Evropu kao konkurenta i očuva je kao svoju sferu interesa. To je mnogo lakše ukoliko EU nije jedinstvena. Argumente za tu tezu nije teško naći u svakodnevici. Pojedine aktivnosti idu čak do apsurda. Na primer, izvesni Mišel Modrikamen, briselski advokat, suosnivač Narodne partije, potpredsednik Alijanse za direktnu demokratiju u Evropi, udruživši se sa Pokretom (The Movement) Stiva Benona, zakletog rušioca EU, što podrazumeva američku podršku (i finansijsku dakako), zalaže se za „čišćenje Brisela iznutra“, te za jačanje populističkih i nacionalističkih pokreta širom Evrope. Ukratko za rušenje Evropske unije.

Nije teško naći plaćenike koji će se za dobru apanažu prihvatiti i najprljavijeg političkog i moralnog delovanja; čudo je što u Briselu jedan takav sakuplja sve veći broj privrženika. Uobičajenoj argumentaciji desnice o imigrantima, muslimanima koji će preplaviti hrišćansku Evropu, Modrikamen dodaje još i netrpeljivost prema „strancima“ iz Evropske unije. U Briselu čak 46 odsto stanovnika čine stranci, tri petine službenika EU živi i radi u tom gradu. Zahvaljujući njima, a ima ih 50.000 u sedištima preko 2.000 stranih kompanija, 80.000 stanovnika nezvanične prestonice Evrope ima stabilno i lepo plaćeno zaposlenje jer prema procenama prihoduju preko 2 milijarde evra godišnje. Od 3,5 miliona kvadratnih metara poslovnog prostora, polovinu ima u zakupu EU, što donosi naredne 2 milijarde evra. Diplomati, novinari (1.200 akreditovanih), turisti, škole za decu diplomata i osoblja EU, hoteli, restorani… sve to profitira beskrajno mnogo, a ipak postoji sve brojniji blok protivnika EU i niko im se ne suprotstavlja. Bez toga Brisel bi ponovo bio lep grad poznat po izložbama cveće na Grand Place i skromnom životu njegovih stanovnika.

Onih 50.000 službenika/birokrata EU, koji su tu da opslužuju 753 poslanika evropskog palamenta i komisiju/vladu zapravo su jedini koji imaju vrlo jasan interes da se bore za opstanak Evropske unije. Odmah za njima slede lobisti – kojih u Briselu ima 10.000 registrovanih. Oni bi u slučaju pobede antievropejaca takođe izgubili najveći deo unosnog posla. Razvijena demokratija, vladajuće je pravilo, podrazumeva i visoko razvijen sistem lobiranja. Činjenica je da birokrati imaju tendenciju da zasnivaju stabilne i predvidive okolnosti sa interesnim grupama u svakom domenu politike i u toliko su element sigurnosti koji se bazira na „pregovaračkom pravilu“ stabilizovanja stanja.

Broj interesnih grupa zavisi od broja problema koji se pred Brisel postavljaju, a to praktično znači na hiljade, zapravo neograničeno. Njihova aktivnost nije usmerena samo na odluke Komisije/vlade, već uveliko i na Evropski sud pravde koji bi morao biti imun na uticaje. Jednostavno EU gubi kontakt sa građanima i podleže „profesionalizaciji“, što je posledica prevage neoliberlnog principa sučeljavanja s ogoljenim materijalnim interesima. Koliko god je umesna parola populista o pošasti „neizabranih briselskih birokrata“, ona je, dakako, i opaka jer prikriva pravu nameru rušenja UE zajedno sa birokratijom.

Tu podmuklu politiku bugarski antropolog Ivajlo Dičev definiše kao balkanizaciju EU. On nalazi da antievropski orijentisani „politički klijenti imaju zajedničko to što pokušavaju da svoju problematičnu legitimnost podupru nalaženjem moćnog saveznika za svoju destruktivnu nameru prikrivenu formalnom borbom protiv evrobirokratije. To je strategija koju balkanske zemlje koriste već stolećima“. Bojeći se razdora, slovenački ekonomista Jože Mencinger je prvi od upućenih još 2011. godine rekao: EU je kao Jugoslavija.

Tačno pre dve goine Ralf Piters, komentator Fox Newsa, napisao je za Hoover Institution (navodim jer su obe američke institucije poznate kao konzervativne, što će reći nenaklonjene Evropi) članak pod naslovom „Bog blagoslovio birokratiju“ i pokazao na primeru EU kako zapravo zadrto primenjujući zakone i propise birokratija može da natera političare heterogenih nazora i interesa da, voljno ili ne, poštuju zajednički donete zakone.

„Dojučerašnji virtouzi destrukcije“ – piše on – „postali su garanti mira i boljeg života za milione ljudi. Evropski promašaji postaju teme naslovnih strana, dok njeni veličansteni dugoročni trijumfi prolaze bez dužnog priznanja […] Uprkos istorijskim netrpeljivostima, EU ne samo da opstaje nego i napreduje. Sa 510 miliona stanovnika, EU je naseljenija nego SAD i Rusija zajedno, sa BDP-om od 16,5 hiljada milijardi dolara zaostaje iza Amerike sa njenih 18,5, ali je za 5 hiljada milijardi bogatija od trećeplasirane Kine […] Hoće li još neka zemlja napustiti EU? Možda. Hoće li evro propasti? Ne, ali bi neke ekonomski labilne zemlje mogle da se povuku iz zajedničkog novca. Hoće li EU osuditi sebe na smrt preteranom regulativom? Ne. To je teza američkih konzervativaca za koje je EU socijalizam.“

Završio bih još jednim citatom: „U kontekstu nestabilnosti EU, Italija je referentna tačka za SAD […] mi smo alternativa franko-nemačkoj strahovladi, a ja sam došao da bih demonstrirao bliskosti sa vašim vrednostima“. To je prilikom samoinicijativne posete SAD-u, 17. juna, rekao Mateo Salvini, najjača politička ličnost Italije. Dan kasnije videli smo da je Tramp u Orlandu počeo svoju izbornu kampanju za drugi mandat. Ako ga dobije (ja tipujem da hoće, nadajući se da po običaju grešim), najveći „Trampista“, kako je Salvini sam sebe nazvao, trijumfovaće i zajedno sa Trampom krojiti budućnost sveta i Evrope.

Biznis i finasije, 21.06.2019.

Peščanik.net, 24.06.2019.

________________

  1. BOT je skraćenica za Bono ordinario del Tesoro – što su državne kratkoročne (12 meseci) obveznice za pokriće državnog duga. Mini-bot je nešto što nije ni obveznica ni novac, a trebao bi da ima funkciju platežnog sredstva. Budući da mini-bot ne nosi nikakvu kamatu, pa mu se realna vrednost formira na tržištu, otuda teret smanjivanja državnog duga mora pasti pre svega na penzionere i zaposlene u javnom sektoru koji primaju prinadležnosti iz budžeta.
  2. Giovanni di Bicci de Medici – prvi je na prelazu iz 14. u 15. vek osnovao banku, stekao bogatstvo koje je njegovom sinu Kozimu omogućilo da vlada i bude najdarežljiviji mecena svog vremena.
  3. Angelo Mozilo je amerikanac italijanskog porekla, predsednik fonda Countriwide Finacial. On je 2000. godine došao na ideju „subprime“ kredita koji su proizveli svetsku finansijsku krizu. U vreme uspona postao je predavač na Univerzitetu San Dijego. Snimljen je film o njemu, proglašen je privrednikom godine i kad je shvatio šta je pokrenuo, unovčio je svoje mesto i akcije za 470 miliona dolara i povukao se u miran život pre nego što će buknuti kriza.