U udžbenicima koje sam kao dete čitao, pedesetih i šezdesetih godina, Evropa je bila ružičasta mitska zemlja. Gradeći novu republiku iz pepela Otomanskog carstva, srušenog i rascepkanog u Prvom svetskom ratu, Mustafa Kemal Ataturk ratovao je protiv grčke vojske, ali je kasnije, uz pomoć svoje vojske, uveo niz društvenih i kulturnih reformi koje nisu bile antizapadne, već naprotiv – prozapadne. Ove reforme je legitimizovala i ojačala novu elitu nove turske države (i ostala predmet stalnih rasprava u Turskoj tokom narednih osamdeset godina), činjenica da se od nas tražilo da prihvatimo, pa čak i imitiramo ružičasto-zapadnjački – san o Evropi.

Udžbenici mog detinjstva trebalo je da nas nauče zašto država i religija moraju da se razdvoje, zašto su derviške lože morale da budu zatvorene i zašto smo arapsko pismo zamenili latinicom. Ali te su knjige istovremeno bile pune pitanja koja je trebalo da nam otkriju tajnu ogromne moći i uspeha Evrope. „Opišite ciljeve i rezultate Renesanse“, glasilo je jedno od pitanja iz istorije u srednjoj školi. „Kada bismo mi imali toliko nafte kao Arapi, da li bismo bili bogati i moderni kao Evropljani?“ pitali bi neki od mojih naivnijih drugova. Na prvoj godini fakulteta, kad god bi se to pitanje pomenulo na času, neko bi uvek rezignirano dodao da „mi nikad nismo imali prosvetiteljstvo“. Ibn Kaldun, arapski filozof iz XIV veka, rekao je da civilizacije koje propadaju mogu da se spasu od uništenja ako se ugledaju na svoje osvajače. Budući da Tursku nikad nije kolonizovala nijedna svetska velesila, „obožavanje Evrope“ ili „imitiranje Zapada“ nikad nije imalo onaj nesrećan i ponižavajući prizvuk koji su opisivali Franc Fanon, V. S. Najpol ili Edvard Said. Ugledanje na Evropu shvatalo se kao istorijski imperativ, pa čak i kao tehničko pitanje prilagođavanja.

Ali ovaj ružičasti san o Evropi, nekad toliko moćan da su čak i naši najljući antizapadnjaci potajno u njega verovali, sada je izbledeo. Možda je to zato što Turska više nije tako siromašna kao što je nekad bila. Ili zato što ovo više nije seljačko društvo kojim vlada vojska, već dinamična zemlja sa sopstvenim razvijenim civilnim društvom. I naravno, poslednjih godina su pregovori Turske i Evropske unije usporeni, a rešenje se uopšte ne nazire. Ni u Evropi ni u Turskoj nema realne nade da će Turska ući u EU u doglednoj budućnosti. Ali priznati da je svaka nada izgubljena bilo bi jednako poražavajuće kao kada bi se odnosi sa Evropom potpuno prekinuli. Zbog toga niko nema snage da to glasno prizna.

To da su Turska i druge nezapadne zemlje razočarane Evropom znam iz ličnog iskustva, sa svojih putovanja i iz razgovora. Najveću prepreku u odnosima Turske i Evropske unije predstavljao je savez jednog krila turske vojske, vodećih medijskih organizacija i nacionalističkih političkih partija, koji su uspeli da osujete pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji. Isti taj savez odgovoran je za hajku vođenu protiv mene i mnogih drugih pisaca, za atentate i ubistva misionara i hrišćanskih sveštenih lica. Tu su i emocionalne reakcije, čiji se značaj najbolje može predstaviti kroz primer odnosa sa Francuskom. U proteklih sto godina, Francuska je bila uzor mnogim generacijama turske elite. Ovi ljudi su se divili francuskom razumevanju sekularizma i pratili njen obrazovni sistem, njenu književnost i umetnost. To što je u proteklih pet godina upravo Francuska ispala najveći protivnik ulaska Turske u Evropsku uniju bilo je bolno i poražavajuće. Međutim, najveće razočaranje nezapadnih zemalja bilo je učešće Evrope u ratu u Iraku. U Turskoj je to izazvalo pravi gnev. Svet je gledao kako Buš na prevaru uvlači Evropu u ovaj nelagalan i okrutan rat, a Evropa je spremno prihvatila da bude prevarena.

Kada Evropu posmatrate iz Istanbula, prvo što možete primetiti jeste da Evropu (a i Evropsku uniju) zbunjuju njeni unutrašnji problemi. Očigledno je da evropski narodi imaju mnogo manje iskustva od Amerikanaca po pitanju suživota sa ljudima drugačije veroispovesti, druge boje kože, drugog kulturnog identiteta. I mnogi od njih nisu preterano oduševljeni takvom idejom. Ovaj otpor prema pridošlicama čini evropske unutrašnje probleme još ozbiljnijim. Nedavne rasprave u Nemačkoj o integraciji i multikulturalizmu – konkretno, njene brojne turske manjine – pravi su primer toga.

Sa širenjem i produbljivanjem ekonomske krize, Evropa bi mogla, okrećući se sebi, da odloži borbu za očuvanje „buržoaske kulture“ u floberovskom smislu, ali time problem neće biti rešen. Kada pogledam Istanbul, koji svake godine postaje malo kompleksniji i malo „kosmopolitskiji“, i gde sada dolaze imigranti iz čitave Azije i Afrike, lako mogu da zaključim da se siromašni, nezaposleni i nezaštićeni ljudi iz Azije i Afrike, koji sada traže novo mesto za život i rad, ne mogu doveka držati izvan Evrope. Viši zidovi, stroži vizni režim i veći broj patrolnih čamaca na granicama samo će odložiti ono što mora da se desi. Što je najgore, anti-imigraciona politika, mere i predrasude već uništavaju ključne evropske vrednosti, zbog kojih je Evropa i postala to što jeste.

U turskim udžbenicima iz mog detinjstva nije bilo reči o demokratiji i ženskim pravima, ali su na paklicama „Goloaza“, omiljenog među francuskim intelektualcima i umetnicima (bar smo tako mislili), bile ispisane reči „liberté, égalité, fraternité“, i njih si mogao svuda da nađeš. Reč „fraternité“ je označavala duh solidarnosti i otpora, koji su promovisali levičarski pokreti. Ali ravnodušnost prema patnjama imigranata i manjina, i ruženje Azijaca, Afrikanaca i muslimana koji se sada muče na obodima Evrope – i okrivljavanje isključivo njih samih za njihove nedaće – to nije „bratstvo“.

Može se razumeti nervoza i panika mnogih Evropljana, koji pokušavaju da očuvaju velike evropske kulturne tradicije, da profitiraju od resursa koje priželjkuju iz nezapadnog sveta, i da zadrže privilegije osvojene u vekovnoj klasnoj borbi, kolonijalizmu i unutrašnjim sukobima. Ali ako Evropa želi da se zaštiti, da li bi joj bilo bolje da se okrene prema sebi, ili da se priseti svojih osnovnih vrednosti, koje su je nekad činile središtem gravitacije za sve intelektualce sveta?

 
Orhan Pamuk, NYRBlog, 25.12.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 10.01.2011.

Leave a Reply