Zatvorena krojačka radnja
Foto: Predrag Trokicić

U petogodištu 2017-2021. plate u javnom sektoru skočiće za čitavih 36 odsto. (2017 – 3,5 odsto; 2018. i 2019. po 9 odsto; 2020 – 10 i 2021 – 4,5 odsto.) U istom razdoblju rast bruto domaćeg proizvoda iznosiće 15,5 odsto. (2017 – 2 odsto; 2018 – 4,4 odsto; 2019 – 4,2 odsto; 2020. će biti pad od 1 odsto, a 2021. rast od 6 odsto.) Dakle, čak i ako pretpostavimo da će se zvanične prognoze o kretanju BDP-a u potpunosti ostvariti (u šta mnogi ekonomisti sumnjaju) rast zarada državnih uposlenika biće gotovo dva i po puta brži, bolji, veći od rasta ukupne proizvodnje. Da li je to realno, da li je to normalno? Odnosno, da li je fer da plate u javnom sektoru – što je rezultat tog ničim opravdanog skoka – budu za gotovo četvrtinu veće nego u privatnom? Kakva kolosalna diskriminacija, zar ne.

To ne znači, naravno, da su plate u državi visoke. Još manje da pojedini delovi javnog sektora ne bi trebalo da imaju i veće plate od sadašnjih. Recimo – zdravstvo. Još pre tri godine je ukazano da su u Srbiji plate policijskih službenika i apsolutno i relativno (kada se uporede sa odnosom između plata u zemljama srednjo-istočne Evrope) znatno veće od plata medicinskih radnika. Ni do dana današnjeg taj nonsens nije ispravljen.

Već tri godine, takođe, ima i kako se odlaže reforma sistema zarada u javnom sektoru, tj. uvođenje platnih razreda i nagrađivanje – umesto po principu radio ne radio svira ti radio – prema „radu i rezultatima rada“. Evo, upravo kada je reč o pomenutim medicinarima, nije jasno zašto oni koji rade u „crvenoj zoni“, pod skafanderima i slično, ne bi bili dodatno nagrađeni redovnim visokim premijama i stimulacijama. Ko bi uopšte imao argumenata da se usprotivi nečem takvom. Ali to ne odgovara vlastima. Umesto toga, ovde se razbacuje novac iz helikoptera, širi se populizam i forsira egalitarizam.

Gde je egalitarizam, tu je etatizam. Taj enormni rast plata u javnom sektoru – bez ikakve veze sa doprinosom zajednici – samo je vrh ledenog brega. On je, naime, pokazatelj jedne šire pojave, tj. generalnog odnosa – teško je reći strategije, to je ipak ozbiljna stvar – ali jednog nauma čija je suština jačanje uloge države u ekonomiji, a preko nje i u svim drugim sferama društvenog života.

To se, recimo, vidi čak i tamo gde je najbolje zakamuflirano – kod tzv. kapitalnih ulaganja. Javne investicije (prema budžetu za 2021. trebalo bi da dostignu 330 milijardi dinara) prosto se ne dovode u pitanje. Ko može da kaže da Srbiji nisu potrebni novi i bolji putevi, pruge i tome slično. Ali, s druge strane, iskustvo iz prethodnih nekoliko godina nametnulo je pitanje svrsishodnosti mnogih projekata. Paradigmatičan je u tom pogledu gasovod Turski, odnosno Balkanski tok. Njegova izgradnja je, naime, koštala gotovo dve milijarde evra (tačna suma se drži u tajnosti i nećemo je saznati za ove vlasti) ali njime gas još ne teče i neće skoro poteći. To, međutim, nije važno zato što je prošle godine on doneo oko trećinu rasta BDP-a (ukupno zvanično procenjenog na 4,2 odsto), a to je ono što predsednika Vučića zanima.

Ili, uzmimo drugi primer, autoput Kraljevo-Kruševac. Ima li tu saobraćaja koji će izgradnju autoputa „punog profila“ (u)činiti isplativom ili je važno da taj posao bude isplativ onima koji su oko njega angažovani? Možda bi i tzv. poluautoput bio sasvim dovoljan da zadovolji ne samo sadašnje nego i buduće potrebe (većeg) stanovništva i (razvijenije) privrede? A, drugo, košta li sve to zbilja toliko koliko (nam) se kaže i zašto se uporno izbegavaju konkursi koji bi sigurno obezbedili nižu cenu?

U vezi sa ovim pojavljuje se još jedno pitanje. Zašto se forsira putna infrastruktura, a zapostavljaju možda još urgentnije investicije u ekologiju. Zato što su – glasi jedno sasvim prozaično objašnjenje – prethodnih godina ljudi bliski naprednjacima pokupovali ili stavili pod svoju kontrolu kamenolome i drugu proizvodnju građevinskog materijala, kao i građevinske mašine, i sad to treba isplatiti. A u ekološkim projektima mnogo veći udeo čini vrednost opreme (fabrike vode, kanalizacioni kolektori i slično), građevinski radovi su (relativno) mali, pa je takva i zarada.

KUKU – malo je falilo pa da to bude akronim Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima (samo kad bi umesto javnih stajalo kapitalnih, ali valjda se neko dosetio) koja je od vladinog pomoćnog tela za jednokratnu upotrebu, tj. za saniranje poplava 2014, sa budžetom od par milijardi dinara, izrasla u respektabilnog investicionog igrača sa desetostruko većim raspoloživim sredstvima. Kakav je smisao te transformacije, osim da se otvori još jedan kanal za odliv državnih, tačnije narodnih para i dodatno iskomplikuje i oteža kontrola – teško je dokučiti.

Druga strana ove investicione medalje jeste da je veliki deo privatnog sektora vezan za državu. Što ima ne samo ekonomske nego i političke konsekvence pošto – to već i vrapci znaju – samo partijski podobni dobijaju poslove.

Još jedan kanal preko kojeg se uspostavlja zavisnost privatnog sektora od države jesu – subvencije. Umesto obećavanog smanjenja – između ostalog i da bi se na tom polju Srbija uskladila sa pravilima Evropske unije – subvencije rastu. Iduće godine biće 120 milijardi dinara što je 15 milijardi više (preko 10 odsto) nego ove godine. Možete li zamisliti šta sve može da se uradi sa milijardu evra u maloj i siromašnoj zemlji poput Srbije. Nije stvar samo u visini nego i u širini ove državne pomoći. Da ostavimo po strani one najveće (pre svega za poljoprivredu, 42 milijarde, koje su takođe ishodište manipulacije) – zanimljivo je da najviše rastu baš oni naoko sitni izdaci. Recimo – subvencije za privlačenje investicija, za nabavku elektronskih fiskalnih kasa, za privatne finansijske institucije, za taksiste (kupovina eko vozila), vazdušni saobraćaj (aerodrom u Trebinju), kreditnu podršku preduzećima u privatizaciji itd. Posebno je interesantan vrlo visok rast subvencija za privlačenje investitora. Štaviše, ovde je došlo do pravog malog veleobrta. Naime, kako to u svojoj analizi budžeta primećuje Fiskalni savet, pre samo mesec dana, prilikom izrade rebalansa za ovu godinu, Vlada se obavezala da u narednom budžetskom ciklusu subvencije neće premašiti 12 milijardi dinara. Kad, ne lezi vraže, u budžetu za 2021. one dogurale na 15 milijardi, dok je limit za 2022. i 2023. godinu povećan na 16 milijardi.

Sve u svemu, da se vratimo na glavnu temu, nema praktično šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala. Često te sume, kada se razbiju na pojedinačne korisnike, i nisu tako velike, ali to samo govori da aktuelna vlast nikog i ništa ne prepušta slučaju. Samo se po sebi razume da oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se adekvatno oduže. Negde je korupcija visoka, negde srednja, negde niska. Uglavnom, korupcijom je premreženo celo društvo.

A sve je podređeno jednom cilju – opstanku Aleksandra Vučića na vlasti i posle narednih izbora. To je i glavna funkcija (upravo, u četvrtak, 10. decembra, usvojenog) budžeta za 2021. godinu.

Peščanik.net, 12.12.2020.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)