Budžet nije računovodstveni dokument, nije bilans državnih prihoda i rashoda; to jest nije samo, pa ni pre svega to. Budžet je u suštini ogledalo ekonomske politike jedne vlade, odnosno vlasti. On pokazuje njene ekonomsko-političke prioritete, šta joj je preče, čemu će ubuduće poklanjati najveću pažnju.
Kada se pogleda državni proračun Srbije za 2019. godinu – bilans države u užem smislu, dakle bez penzionog i fondova zdravstva i školstva, tj. onoga što se kolokvijalno naziva „opštom državom“ ili ukupnom javnom potrošnjom – onda on, da tako kažem, „zadovoljava formu“ i čini se da je tu manje-više sve u redu. Državni prihodi (1.246 milijardi dinara) i rashodi (1.269 milijardi) realno su isplanirani, deficit (23 milijarde, odnosno 0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda) je mali, učešće javnog duga u BDP se smanjuje sa 54 na 51,5 odsto.
Kada se, međutim, malo zagrebe ispod površine i zađe u strukturu budžeta, onda se kao najjači nameće utisak da on pati od krupnih nedostataka koji će imati ozbiljne i dugoročne posledice po privredni razvoj Srbije i kvalitet života građana u najširem smislu te reči. U najkraćem, sudeći po analizi koju je napravio Fiskalni savet, Vlada Srbije odlučila je da forsira, hrani i brani, javni sektor, a privatnom kako bude i ako šta ostane.
To se najpre vidi po snažnom rastu plata svih zaposlenih u državi. Njihove neto plate porašće u idućoj godini za 9 odsto (u proseku; po sektorima između 7 i 12 odsto). U isto vreme, plate u privatnom sektoru porašće za oko 5 odsto. To jest, otprilike onoliko koliko dozvoljava rast bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti. Iduća godina će biti već druga uzastopno u kojoj će plate u javnom sektoru rasti (gotovo) duplo brže nego u privatnom, jer je isti odnos – rast od oko 9 odsto u javnom, a 5 odsto u privatnom sektoru – zabeležen i u ovoj, 2018. godini. S obzirom da su trenutno plate u prvom već za petinu veće nego u drugom, to znači da će se ova ničim opravdana razlika i dalje povećavati. Diskriminacija „par ekselans“.
Drugo – investicije. U principu, glavna funkcija „kapitalnih ulaganja“ države – u infrastrukturu pre svega, ali i u zaštitu čovekove okoline – jeste da podstaknu razvoj privatnog sektora. Javne investicije u Srbiji već godinama zaostaju za potrebama, odnosno za onim koje su imale (a imaju i danas) uspešne zemlje u tranziciji. Za iduću godinu je planiran njihov značajan rast (sa 127 milijardi ove na 165 milijardi dinara) ali je gotovo čitavo to povećanje otišlo ne na nove puteve, pruge, deponije, kanalizaciju i slično, nego na – nabavku opreme za vojsku i policiju. Dakle, u potpuno neproduktivne svrhe. Sa 46 milijardi (što je duplo više nego što je planirano za ovu godinu, a čak 4 puta više nego prošle) ulaganja u „snage bezbednosti“ činiće gotovo trećinu svih državnih investicija.
Dok državna ulaganja u vojsku i policiju enormno rastu, u zdravstvo i školstvo čak i padaju. Za oko milijardu dinara. I ne samo to; činjenica da je opet odloženo usvajanje sistematizacije radnih mesta u javnom sektoru i uvođenje platnih razreda, što je trebalo da bude urađeno još 2016. godine, ukazuje na potpuno odsustvo volje da se ove dve važne oblasti reformišu i dovedu u sklad sa potrebama vremena. A upravo je zdrava i obrazovana nacija, omladina naročito, ono što obezbeđuje ekonomski razvoj i društveni napredak u narednim godinama. Ali ne i pobedu na narednim izborima, što je, po ovome sudeći, bilo ono na šta je prvenstveno mislila Vlada Srbije.
I treće – porezi. Vlada je, istina, budžetom planirala smanjenje opterećenja na plate (ukidanjem doprinosa za nezaposlenost na teret poslodavca koji iznosi 0,75 odsto) sa 63 na 62 odsto. Fiskalni savet je predlagao tri puta veće smanjenje, tj. za tri procentna poena, jer je stanje državne blagajne, bez ikakvog narušavanja obaveza prema korisnicima budžeta ili drugih fiskalnih turbulencija, to omogućavalo. Stiče se utisak da je ovim mrvicama sa trpeze Vlada htela da „zamaže oči“ privredi – a i nekima drugima, Međunarodnom monetarnom fondu pre svega – da ispadne kao da je nešto uradila, a da je to praktično ništa ne košta (jer koštaće je svega 9, a ne kao što je ministar finansija Siniša Mali rekao 12 milijardi dinara). Znatnije smanjenje dažbina na plate bilo bi zapravo pravi i najveći podsticaj privredi. S jedne strane bi stimulisalo novo zapošljavanje, a sa druge, oslobodilo sredstva za privatne investicije koje bi, kao što sam o tome već pisao, trebalo da budu glavni pokretač i nosilac razvoja, a zapravo najviše zaostaju za potrebnim. Zbog toga su danas „čak“ i jedna Rumunija (za 50 odsto) i Bugarska (za 30 odsto – mereno BDP-om po stanovniku), za koje je Srbija nekad bila pravi „Eldorado“, otišle daleko ispred nje.
Sve u svemu, ključnim elementima ekonomske politike, koji imaju značaj strateških opredeljenja – investicionom, poreskom i politikom plata – Vlada Srbije pokazuje da namerava da jača položaj i uticaj države. Naročito tzv. aparata prinude. I da će se ubuduće na njih najviše oslanjati. Onim pojedincima izvan tog relativno uskog kruga – bilo kao građanima, bilo kao preduzetnicima – namenjena je pozicija pastorčeta, nekoga ko je tu i ko mora da se toleriše, ali je vazda u podređenom položaju.
U stvari, problem je što taj krug privilegovanih i nije baš tako mali i što vlast računa da, dobro organizovan i kontrolisan, on može da joj posluži kao baza dugoročnog opstanka. Dok će zemlja i dalje tavoriti na repu ne samo Evrope nego i regiona.
Peščanik.net, 03.12.2018.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024