Foto: Predrag Trokicić
Kako neprivlačan naslov. Ali to je naša realnost. U oba smisla, i metaforično i bukvalno. I stvarnost nam je zbilja odbojna, a i ambijent za ulaganja nam je takav – nepogodan, neatraktivan, sumoran. Tačnije, tako ga karakterišu agencije (Standard & Poor’s, Fitch, Moody’s) koje se bave (pr)ocenjivanjem i rangiranjem poslovne klime u jednoj zemlji. I zato Srbija ima, kao što je rečeno u naslovu, neinvesticioni rejting.
Privlačenje investitora nije međutim nešto što privlači pažnju domaće javnosti. S vremena na vreme se pojavi vest da je Srbija malo popravila svoj investicioni rejting, ali bez dubljeg zalaženja u samu visinu tog rejtinga; tj. niko ne postavlja pitanje a zašto Srbija uprkos tom stalnom napretku još uvek ima nezadovoljavajuću ocenu. Jer od 2004. godine, kada je prvi put rangirana i dobila vrlo nizak (B+) rejting, Srbija neprekidno napreduje, ali evo još nije uspela da se kvalifikuje u gornji deo tabele. Gde se mnoge druge zemlje istočne Evrope poput Mađarske, Bugarske ili Rumunije odavno nalaze. Uzgred, najviši investicioni rejting nosi oznaku tri A, tj. AAA, dok je najniži rejting obeležen sa D i znači „potpunu nesposobnost izvršavanja finansijskih obaveza“, tj. bankrot.
Srbija naime od decembra prošle godine ima rejting BB, a do tada je imala BB-. Do najnižeg investicionog rejtinga (BBB-) potrebna su dakle još „dva koraka“, pošto prethodno mora da preskoči najviši neinvesticioni, tj. BB+ rejting. Iz čega se može zaključiti da ćemo se još načekati do izlaska na „zelenu granu“.
Kolokvijalno se sadašnji rejting Srbije naziva „špekulativni nivo“. To možda najslikovitije opisuje investicione prilike u našoj zemlji. Odmah je naime jasno da se tu radi o situaciji koja nije čista, u kojoj ima mnogo nepoznanica te da onaj ko u tu situaciju ulazi mora da računa sa raznim iznenađenjima. Drugim rečima, sa povećanim rizicima. Jeste da „ko reskira – profitira“, ali se tu gube iz vida hiljade onih koji u mutnu vodu uopšte ne ulaze, kao i oni koji se u mutljagu utope. U praksi se zapravo dešava sledeće: investitori, kada na bilo koji način plasiraju svoj novac u Srbiju – kupujući njene obveznice, ulažući u akcije ili otvarajući firme – računaju sa povećanim rizikom, što odmah znači da ulažu manje, na kraći rok i sa većim obezbeđenjima. Manje, kraće, skuplje, tj. praktično potpuno suprotno Vučićevom izbornom sloganu „brže, jače, bolje“. Da je to tako najbolje se vidi po tome što je vlada prinuđena da potkupljuje i kupuje strane investitore, dajući im raznorazne ustupke i subvencije.
Kako Srbija zaostaje
Značaj priče o investicionom rejtingu, tj. investicijama, teško je prenaglasiti. Jer – u to valjda nikoga ne treba posebno ubeđivati – bez investicija nema rasta. A da rasta nema je prosto „belodano“. U poslednjih pet godina, za vreme kojih nam je Aleksandar Vučić obećao da ćemo biti lider ne samo u regionu nego i u Evropi, sa prosečnim rastom od nešto preko jedan odsto Srbija praktično stagnira. Od 2013. do 2017. Srbija je imala prosečan godišnji rast od 1,2 odsto; naš region Zapadni Balkan zabeležio je duplo veći prosečan rast (2,7 odsto), a centralno-istočna Evropa skoro tri puta brži rast (tri odsto).
Slično se ponovilo i prošle godine. Rast od 1,9 odsto je ispod proseka Balkana (tri odsto), ispod proseka susednih zemalja (4,3 odsto) i celog skupa zemalja centralno-istočne Evrope (4,2 odsto). Prema obimnoj analizi koju je nedavno objavio bečki Institut za međunarodne studije, od 22 zemlje istočno od Beča pa sve do Bosfora, dakle uključujući i Tursku, Srbija se 2017. našla na 20. mestu. Iza nje su samo Rusija (sa rastom od 1,5 odsto) i Makedonija koju je kriza vlade (koja se umalo nije završila državnim udarom) skupo koštala, jer je ostvarila rast BDP-a od svega 0,5 odsto. Od 11 zemalja CIE, članica Evropske unije, nijedna nije imala stopu rasta nižu od Srbije, a njihov prosek (4,4 odsto) daleko je iznad naše stope.
Kada je pak reč o prognozama za ovu godinu, Srbija stoji nešto bolje, ali je opet u grupi od 4-5 zemalja kojima se predviđa najniži, tj. rast od 2,5-3 odsto. Ni srednjoročne prognoze nisu optimističkije. Srbija se nalazi među državama kojima se prognozira relativno skroman rast – oko tri odsto. Iz čega sledi da se ne može očekivati ni da Srbija počne da sustiže centralno-istočnu Evropu.
Sve u svemu: Srbija je zaostajala, Srbija zaostaje i Srbija će i dalje zaostajati. Ne znam zašto, ali ta „prosta i jednostavna“ činjenica nikako da dođe do svesti „kritičke javnosti“, opozicije pogotovo.
Kada su pre dve decenije bile u situaciji u kojoj se Srbija nalazi danas, zemlje u tranziciji su ulagale oko 25 odsto svog bruto domaćeg proizvoda. U poslednje dve decenije u Srbiji su investicije samo dva puta, 2007. godine (25,3 odsto BDP-a) i 2008. (24,9 odsto) bile približno tolike; ostalih godina bile su znatno, znatno niže. Kina, uzgred, investira oko 40 odsto BDP-a.
Od tri komponente ukupnih investicija – stranih, domaćih javnih i domaćih privatnih – danas su u Srbiji samo prve (oko dve milijarde evra, tj. 5-6 odsto BDP-a) na relativno zadovoljavajućem nivou – mada bi i one mogle da budu za 500 do milijardu evra veće. Baš kao i javne koje iznose oko tri odsto BDP-a, što je oko milijardu evra, a trebalo bi da budu bar milijardu i po, a možda i celih dve milijarde, tj oko šest odsto BDP-a, koliko su inače i bile u uspešnim zemljama u tranziciji. Ipak, za poželjnim nivoom najviše zaostaju najvažnije – domaće privatne investicije. One trenutno iznose oko 10 odsto BDP-a, tj. oko 3,5 milijardi evra, a trebalo bi da se povećaju na 15-16 odsto BDP-a, odnosno na oko 5,5-6 milijardi evra. Ukupno dakle investicije danas iznose oko 18-19 odsto BDP-a, tj. oko 6,5 milijardi evra, a neophodno je da budu najmanje 25 odsto BDP-a ili 9-10 milijardi evra. Ako hoćemo da Srbija ostvaruje godišnji rast od 5-6-7 odsto i da počne da se približava zemljama centralno-istočne Evrope. Onima u odnosu na koje je nekada bila daleko ispred.
Kako Srbija napreduje
Ali, pita se možda nedužni čitalac, kako to da Srbija ima tako slab investicioni ugled – ne samo kod stranih nego još više kod domaćih investitora – kada svake godine u svakom pogledu na raznoraznim listama sve više napreduje. Bar nas tako obaveštava predsednik lično. Zbilja, na Doing Business listi Svetske banke sa nekog 80. prošle godine je došla na 47. mesto, dok je na Indeksu globalne konkurentnosti (IGK) Svetskog ekonomskog foruma (SEF) skočila sa 90. na 78. poziciju. Ne ulazeći u sve finese ocenjivanja privrednog ambijenta, u ovoj prilici valja istaći samo jedan kriterijum – kvalitet i funkcionalnost institucija. Po tom merilu pak Srbija je zauzevši tek 105. mesto zabeležila najgori plasman. U stvari, još je gora po inovativnosti (113. pozicija) što je na svoj način indikativno, jer pronalazaštvo proističe iz institucija. Ako je poslovanje jednostavno, ako je državna uprava pravična i efikasna, ako funkcioniše sudstvo, onda će preduzetnici biti koncentrisani na unapređenje svoje konkurentnosti, što znači i inovativnosti. U zemlji će cvetati pronalazaštvo, a ako toga nema cvetaće korupcija, a inovatori će bežati u inostranstvo.
Kao što se iz gore navedenih podataka vidi, „najveći manjak“ investicija u privredi Srbije zabeležen je kod malih i srednjih preduzeća. A za investicije ovog dela privrede od presudnog značaja je upravo vladavina prava. Jer tzv. veliki investitori, a naročito strani, lako dolaze i do premijera, a čak po pravilu dobiju činovnika koji je zadužen da „prati“ njihovu investiciju i rešava sve eventualne probleme. Mali i srednji investitori međutim, kojih je najviše i koji kada se sve sabere najviše ulažu, takve pogodnosti nemaju, ako već nisu izloženi i šikaniranju. Ne samo međutim da je Srbija po kriterijumu vladavine prava (gotovo) najslabije plasirana na pomenutim (kroz ekonomsku prizmu posmatranim) listama. Na indeksu World Justice Project-a u tom pogledu Srbija čak i nazaduje; 2017. je naime zauzela 76. poziciju, što je za dva mesta slabije od plasmana prethodne godine.
Najveći i najvažniji kapital danas je znanje, ljudi. Zemlje u kojima se ne osećaju komotno, u kojima je vazduh pun verbalnog, ako ne i fizičkog nasilja, u kojima se vlada uz pomoć straha i ucena, ljudi napuštaju. U takve zemlje ne vredi ni investirati.
Peščanik.net, 24.04.2018.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
