Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Vučić je građane, koji svoj protest izražavaju udaranjem i zviždanjem sa balkona i prozora, optužio da podrivaju jedinstvo: standardna i dozlaboga otrcana mantra svakog oveštalog totalitarca. I još je primetio da umesto u 8:05 protestna buka počinje već u 8:02 (!?), što je protumačio kao nezahvalnost prema lekarima, jer se podrška njima izgubila u nadmetanju u minutaži sa mržnjom prema njemu. Njemu je lično svejedno, ali mu je žao zbog lekara. (Ponekad se seti da, kao usput, ubaci i medicinske sestre. U neko bolje vreme govorilo se – zdravstveni radnici, u savremenom novogovoru je to Struka). On jak i drčan, ne kuka, a Struka slaba, da ne kažem – nezaštićena, mekane duše, silno je žali što se njoj aplaudira samo dva minuta, a onda se protiv njega larma znatno duže… I to je diskurs predsednika koji je – kako on to u svojoj pretencioznoj i patetičnoj svesti doživljava – u jeku „borbe za život Srbije“ koju, a šta drugo, „voli najviše na svetu“, sve se baveći samim sobom, svojim sitnim pakostima i merenjem minutaža aplauza i šerpanja?!

Nego ovo oko jedinstva… Optužba na račun građana od strane predsednika Republike da im „nije stalo“ do jedinstva zbog toga što izražavaju svoj protest protiv određenih postupaka vlasti kao, uostalom, i protiv njega još je jedno u nizu podlih podbadanja klasičnog ukoljice i notornog egomanijaka, koji bi da bude ništa manje od predmeta sveopšte adoracije. To fetišiziranje na iščašen način shvaćenog jedinstva (kao čoporativnog okupljanja oko vlasti i svega što ona čini) zapravo je razarajući malignitet, koji uništava i melje ovo društvo kao preteški ideološki žrvanj pod kojim se ono pretvara u bezlični prah.

A stvar oko jedinstva stoji, recimo, ovako: prema odredbi Ustava Srbije „predsednik Republike izražava državno jedinstvo“. Pomenuta odredba je, inače, višeznačna ali svakako ne stvara za građane obavezu da se „okupe oko predsednika“ koji, eto, simbolizuje jedinstvo (pa kakav je – takav je): takvo shvatanje bilo bi suprotno svakoj demokratskoj logici. Odredba je imperativna u odnosu na samog predsednika, zapovedajući mu da deluje integrativno, na svaki mogući i primereni način, pa ako se predsednik ponaša u skladu sa svojom integrativnom ulogom, dakle – normalno, može se očekivati da ostvari i širu podršku građana, nezavisno od njihove političke afilijacije. Ali ovo poslednje svakako nije nužno: predsednik može biti i najbolji na svetu, pa da opet deo građana u njemu ne uspe da prepozna bilo kakav integrativni faktor. I on to jednostavno mora da prihvati, da se trudi da bude što kooperativniji, a ne da se svađa, da proziva, da grdi i da deli građane, što stranački vođa na čelu ove nesrećne države neprestano i sistematski radi, kao kakav harambaša sa svojim hajducima, koje jedino i priznaje za narod.

Osim toga, u poslednje vreme, predsednik Srbije ponovo eksploatiše mantru da su „Srbi nedisciplinovani“, da „Srbi nisu Nemci“ i slične bedastoće, kako bi opravdao obim mera. To je toliko odvratno da je teško pronaći adekvatnu kvalifikaciju tog rezona. A istina je da se ljudi u Srbiji ponašaju onako kako im iskustvo govori, a iskustvo im govori da ne veruju otuđenoj političkoj kliki i problem je izvorno u tome. Uz malo individualne neodgovornosti i nedovoljnu obaveštenost neminovno se dešavaju i rizična ponašanja. Stvar, zato, i u ovom slučaju treba obrnuti i poći od vlasti: ovdašnji političari (eto baš ova vlast) nisu ni nalik na njihove kolege u demokratskim sistemima (eto baš u Nemačkoj): ne pokazuju ni približno sličnu odgovornost; kad ih uhvate u plagijatorskom lopovluku avanzuju umesto da budu uklonjeni (kako se to radi u Nemačkoj); ne pokazuju nikakvo poštovanje za ljudsko dostojanstvo građana (što je osnovni princip nemačkog ustava); u kampanjama govore o zatiranju semena svojih političkih protivnika i, zbog svega navedenog (i mnogo toga drugog), ne zaslužuju baš nikakvo poverenje i ne uživaju ama baš nikakvo poštovanje, čak ni među svojim glasačima. Jednostavno, svi deluju kao obični šalabajzeri, bez ikakvog stvarnog ugleda ili autoriteta. I ne samo to: Vučić i njegova raspuštena družina ne shvataju da nisu feudalni gospodari i da Srbija nije njihov spahiluk, pa da za „smerde“ važi jedno, a za svirepe spahije drugo.

I dok su etničke generalizacije neka vrsta anahronog bulažnjenja, individualno, pak, ljudi se svakako mogu porediti. U takvom poređenju ovdašnji predsednik može samo da se zastidi što je sušta suprotnost liderskom stilu i načinu, eto baš nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je, bez primitivne dramaturgije, ljutitog kreveljenja i neotesanog optuživanja da joj neko želi nesreću, da joj udara na porodicu i ostalih psihopatskih i paranoidnih scena disciplinovano otišla u dvonedeljnu samoizolaciju kada je utvrđeno da je bila „kontakt“. I gle, ne propade Nemačka. Sasvim nasuprot, svojim drskim i bahatim ponašanjem, bavrljanjem po avetinjski pustoj Srbiji, koju je zaključao i vezao u sopstvenu ludačku košulju, kao i čitavom besramnom epidemijskom kampanjom, savršeno nepotreban u Nišu, Novom Pazaru ili bilo gde drugo izvan svog najužeg životnog i radnog mesta, Vučić je uporno provocirao građane; presamićivao se (neće ni stići na Sajam, jer je rizična grupa) ili, pak, đilkoški junačio bez ikakve medicinske zaštite (jer šta njemu može virus?!); zabijao je prst u oko javnosti i demonstrirao da su on i njegova privilegovana falanga jedno, a svi mi ostali drugo, dajući tako najnegativniji mogući primer svakim svojim gestom u javnosti. A ta javnost, uprkos zaista nedostojnom ćutanju gospođe Struke, vrlo dobro zna da je svako okupljanje, pa tako i ono nepotrebno organizovano radi pompeznog dodeljivanja medicinske opreme, rizično ponašanje, a ne samo bedna politička kampanja.

Sa druge strane, neki građani su neprihvatljivo nemarni u vezi sa zarazom ali takvi, na nesreću, pred sobom imaju primer koji samo učvršćuje njihovu ležernost: ako može Vučić sa bulumentom da landara po Srbiji (na šta gospođa Struka nije reagovala ni molbom predsedniku da sa takvom praksom prekine, a kamo li osudom, epidemiološkom, ne političkom), zašto ne bi i oni šetali sa ekipicom po Adi ili na Štrandu? Vučić ponavlja da on „sluša Struku“, ali je, izgleda, sluša samo našim ušima, odnosno samo za nas, po onoj (navodno pašićevskoj) – „zakon je za protivnici“, dok njega ne obavezuje ništa, on je legibus solutus (oslobođen pokornosti zakonima). Međutim, paradoksalno, građani su, mimo te ležernosti, dalje savršeno racionalni: dobivši potvrdu iz predsednikovog ponašanja da su okupljanja OK, razložno očekuju da ista pravila važe za sve. A taj stav nije različit nego upravo istovetan, eto na primer, stavu ljudi u Nemačkoj.

Peščanik.net, 01.05.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)