U oktobru 2020, jutro posle debate Kamale Haris s tadašnjim potpredsednikom Majkom Pensom, Donald Tramp nije hteo da izgovori njeno ime kad je pozvao Fox Business iz Bele kuće; umesto po imenu, nazvao ju je „čudovištem koje je bilo na bini s Majkom Pensom“. Njegov izbor reči nije bio slučajan – čak ga je i ponovio da ne bi nikom promakao.
I po Trampovim merilima ima nečeg neobično preteranog u tom verbalnom napadu na ženu koja nije predstavljala veliku direktnu pretnju njegovom reizboru. Cilj njegovih uvreda obično je doslovno srozavanje neke osobe. Odabrana meta se umanjuje (Mini Majk Blumberg, Mali Marko Rubio, Mali Raketni Kim Džong Un) ili prikazuje kao slaba i infantilna (Mlakušni Džeb Buš, Mali IQ Maksin Voters, Plačljivi Čak Šumer). Čak i Trampov protivkandidat na izborima Džo Bajden smanjen je imenom Džo Pospanko– a Pospanko je, naravno jedan od Snežaninih sedam patuljaka.
Odlučivši (kao što je to mogao učiniti Šekspir) da Kamalu Haris uzdigne do „čudovišta“, Tramp je odstupio od svoje uobičajene taktike: umesto da je smanji, naduvao ju je u Meduzu, Scilu, Grendala. U sadašnjoj kampanji nastavio je da uvećava njenu zlobu koja Amerikancima zagorčava život. On neprestano povezuje čudovište Kamalu Haris s čudovišnim vanzemaljcima-migrantima koji, u mračnim halucinacijama koje predočava, nadiru preko južne granice da bi upali u američke kuće i pobili i silovali ukućane. Na mitingu 29. septembra u Iriju, u Pensilvaniji, rekao je svojim sledbenicima da bi Kamalu Haris trebalo „opozvati i izvesti na sud zbog njenih postupaka. Te ubice su bezdušna čudovišta, hladna kao kamen. Nemaju srca.“
U postu na platformi Truth Social od 27. septembra, pošavši od žestokog žongliranja brojevima koji se zapravo odnose na četrdesetogodišnji period (pa i na godine njegovog mandata), napisao je da je „kamarad Kamala Haris… dopustila da bezmalo 14.000 UBICA slobodno švrlja našom zemljom… Svakog dana ljudi umiru zbog nje. NJENE RUKE SU KRVAVE!“ Za mnoge Trampove sledbenike koji su upoznati s Biblijom to izvesno evocira vavilonsku kurvu iz Otkrivenja: „I vidjeh ženu pijanu od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh.“
Tramp potpuno poistovećuje Kamalu Haris s razularenom vojskom ubica. Kaže da ona jeste oni, da su njihovi postupci njeni i da zajedno s njima stvara čudovišnost koja prevazilazi kolektivnu uobrazilju njegovih slušalaca: „Oni su grubi, podli, grublji od svega što možete da zamislite.“ Tramp smešta Haris u horor film koji nijedan reditelj ne bi mogao da snimi. „Ako ste hteli da snimite taj film, nijedan holivudski glumac ne bi mogao da odigra tu ulogu. Niko to ne bi mogao… A sve zato što je Kamala pustila da ti ljudi uđu.“ Teško da je Tramp čitao Imanuela Kanta, ali on ovde otelovljuje Kantovu ideju uzvišenog kao spoja zadovoljstva i nezadovoljstva koji „nastaje iz nemoći uobrazilje“ i istovremeno očarava i užasava svoje sledbenike.
Tramp ispaljuje na Kamalu Haris poznate projektile seksističkih uvreda: zlobna, glupa, lažljiva, luda, „mentalni invalid“. Ali ima nečeg iskonskijeg u njegovom opisivanju ženskog demona, nečeg što je izvučeno iz dubina političkog oblika mizoginije: to je užasavanje od žene na vlasti. Prisetimo se škotskog prezbiterijanskog propovednika Džona Noksa i njegovog Prvog oglašavanja trube protiv čudovišne vladavine žena (1558):
„U prirodi je gore od čudovišta kad Žena vlada i uzdiže se iznad Muškarca… Vladavina Žene je mrska pravdi i vodi ka uništenju svaku zemlju u kojoj je prihvaćena.“
U Ženama i moći (Women and Power, 2017), klasicistkinja Meri Bird podseća nas da su grčki pisci smatrali da je žena na vlasti izopačenje prirodnog poretka:
„One se uglavnom prikazuju kao osobe koje ne upotrebljavaju već zloupotrebljavaju moć. One do nje dolaze na nezakonit način, što vodi u haos, u raspadanje države, smrt i razaranje. One su čudovišni hibridi i uopšte nisu žene u grčkom smislu te reči. Iza tih priča stoji nepokolebljiva logika po kojoj se one moraju zbaciti s vlasti i vratiti na svoje mesto.“
Tramp nije pribegavao tom mitskom nivou mizoginije u predsedničkoj kampanji protiv Hilari Klinton 2016. godine. Nju je opisivao kao slabu, pokvarenu i lažljivu – sve sami stari biseri mizogine retorike. Ali se nije trudio da je prikaže kao ovaploćenje paklene vizije smrtonosne ženskosti. Zašto Haris, najpre kao potpredsednica, a onda kao predsednička kandidatkinja, izvlači iz dubina Trampove psihe ta zastrašujuća opšta mesta? Da li je razlog to što Trampu s godinama još više popuštaju kočnice i što je sve skloniji da pritisne pedalu gneva i provokacije? Delimično utiče i to što je cela njegova vizija postala još apokaliptičnija – vavilonska kurva, ako se ne zaustavi, najavljuje propast sveta i Tramp upozorava da bi izbor Kamale Haris značio da je Amerika „dokusurena“.
Postoji, međutim, još jedan, manje očigledan momenat: javni stavovi o uticaju roda na život u Americi doživeli su vrlo brze promene u Trampovoj eri. Tako se 2017, kad je Tramp stupio na dužnost (i kad je naišla bujica otkrića pokreta Me Too o silovanju i seksualnom uznemiravanju) samo 35 odsto ispitanika slagalo sa iskazom da je „muškarcima u Sjedinjenim Državama danas lakše“. Danas to smatra 47 odsto ispitanika. Zanimljivo je da je ta promena percepcije dvostranačka. Među demokratama je porast u priznavanju muške privilegovanosti veoma izražen: sa 49 na 68 odsto, ali među republikancima je proporcionalno još veći – od 16 odsto do 32 odsto, što znači da se udvostručio. Čini se da je znatan broj Trampovih glasača počeo da vidi Ameriku kao pretežno muški svet dok je njihov čovek dominirao politikom.
Paradoksalna je činjenica to što je porast priznanja da su žene u nepovoljnijem položaju praćen drugim, jednako dramatičnim pomakom: 2020. godine, 51 odsto Amerikanca je reklo da reč „feminizam“ opisuje njihova shvatanja „prilično dobro“ ili „donekle dobro“. Danas to kaže samo 35 odsto građana i samo 10 odsto republikanskih muškaraca. Imamo, dakle, porast u prihvatanju stvarnosti da postoji strukturna diskriminacija polovine stanovništva, a s druge strane uzmicanje od ideologije koja nastoji da to promeni. Upravo u takvim protivrečnim stanjima duha mračni mitovi imaju najveću privlačnost.
***
Zašto je identifikacija s feminizmom opala tako znatno i tako brzo? Gotovo izvesno zbog načina na koji Trampu polazi za rukom da sve polarizuje – pa i ideju da žene imaju pravo na ravnopravnost i na kontrolu nad sopstvenim telom. On je to, začudo, postigao tako što je implicitno prihvatanje bar nekih oblika seksualnog nasilja muškaraca nad ženama pretvorio u jabuku razdora. Nije to plod njegove namere; presudni su bili otkriće snimka iz 2016. na kom se on hvališe da može da „zgrabi ženu za pičkicu“ i presude porote na Menhetnu 2023. da je Tramp seksualno nasrnuo na E. Džin Kerol 1995. ili 1996.
Presuda se svodila na zaključak da je Tramp silovatelj; kao što je objasnio Luis A. Kaplan, sudija u građanskom postupku: „Nalaz porote da je postojalo seksualno zlostavljanje… nužno povlači da porota smatra da je gospodin Tramp na silu prodro u njenu vaginu.“
To je drukčija vrsta nezamislivog – ne uvrnuta fantazija, već fizička stvarnost koja je za mnoge Amerikance suviše sirova i brutalna da bi želeli o njoj da razmišljaju. U jednom slučaju sopstvenim priznanjem, a u drugom presudom porote, Tramp je Amerikancima predočio sliku čoveka – samog sebe – koji na silu hvata ženske genitalije i u njih prodire. Nema upečatljivije slike muške moći od takvog nasilnog uzurpiranja ženskog tela. Da bi neko nastavio da sledi Trampa i glasa za njega, mora da uradi bar jednu od ove dve stvari – ili da porekne istinu čak i kad bar deo te istine dolazi iz Trampovih usta (52 odsto Trampovih pristalica kaže da ne veruje da je on počinio seksualno zlodelo) ili da prihvati kognitivnu disonancu (pet odsto njegovih glasača veruje da je on seksualni nasilnik, ali ipak namerava da glasa za njega, dok 42 odsto nije sigurno).
Da bi se zatvorila ta pukotina, lik čudovišne žene mora izbrisati lik predsednika seksualnog predatora. Mora se pokazati žensko nasilje (NJENE RUKE SU KRVAVE!) koje je strašnije od obične muške seksualne agresije. Trampu silovatelju nije dovoljno da njegova protivnica bude podmukla, slaba i glupa žena. On naspram sebe mora imati ono što je Barbara Krid u svojoj inovativnoj knjizi o horor filmu nazvala „čudovišno žensko“: „ono što je u ženi šokantno, zastrašujuće, užasno, odvratno“. Hilari Klinton je bila loša (i Tramp ju je nazvao „đavolom“) – ali Haris je zla. Nju nije dovoljno prezirati; nje se moramo plašiti i ocrnjivati je preko granica imaginacije. Kao što je Tramp rekao 11. oktobra na platformi Truth Social: „Nikom ko je ovoj zajednici doneo toliko zla i straha kao Kamala Haris NIKAD ne smemo dopustiti da postane PREDSEDNIK SJEDINJENIH DRŽAVA.“
Ovo je najekstremniji primer Trampove sablasne sposobnosti da okrene svet naglavce. Silovatelj Tramp postaje branilac žena od seksualnog nasilja koje je omogućila čudovišna žena: „Bićete zaštićene“, rekao je ženama u Pensilvaniji 23. septembra, „i ja ću biti vaš zaštitnik.“ Od samog početka svoje predsedničke kampanje u junu 2015. Tramp je opisivao meksičke migrante kao seksualne predatore. „Oni donose droge. Donose kriminal. Oni siluju.“ Ali kako se ova kampanja bliži vrhuncu, njegove tvrdnje postaju ličnije i intimnije. Sad rutinski pominje imena jedne devojčice i dve žene koje su migranti bez dokumenata ubili u toku seksualnog napada: Džoslin Nangarej, Lejken Rajli i Rejčel Morin. Ta divljački zlostavljana tela nisu na periferiji Trampove kampanje; ona su postala ikone pokreta Učinimo Ameriku ponovo velikom, bezmalo religijske mučenice.
Demokrate moraju shvatiti da je ta strategija, koliko god bila groteskna, vrlo delotvorna. Ona je podsetnik na Trampovu smelost – umesto da izbegava temu (seksualno predatorstvo) koja je za njega nezgodna, on je unosi u svoj lični brend, ne samo kao spasilac Amerike već sad i konkretnije kao spasilac žena i devojčica. Ženama koje bi inače možda oklevale na taj način se omogućava da ipak glasaju za silovatelja: naime, Kamala Haris, masovni silovatelj preko trećih lica, mnogo je gora. Na taj način Tramp istovremeno podržava muško samosažaljenje. Njegova retorika omogućava verovanje da je „muškarcima lakše“ ne zbog istrajavanja patrijarhata, već zato što svim američkim ženama i devojkama preti neposredna opasnost da ih siluju i ubiju tamnoputi stranci kojima je to dozvolila Haris. Čak i nasilje koje nad ženama rođenim u Americi vrše njihovi zemljaci projektuje se na zlu ženu koja stoji između Trampa i njegovog zakonitog mesta na vlasti.
***
U toj poruci odzvanja dublji smisao muškog statusa žrtve. Dok se Tramp preobražava iz predatora u zaštitnika, njegovi najrevnosniji sledbenici preobražavaju stvarnu privilegovanost svog pola u uverenje da se oni zlopate u sistemu koji je nabaždaren protiv muškosti. Kao što filozofkinja morala Kejt Man kaže u knjizi Mir devojko: Logika mizoginije (Down Girl: The Logic of Misogyny, 2017), strukture patrijarhalnosti „često su nevidljive drugim ljudima, čijim privilegovanim društvenim položajima one zapravo pogoduju i služe. Zato privilegovani doživljavaju razbijanje tih struktura ne samo kao srozavanje već i kao nepravdu. Oni će zato biti skloni da se osećaju uništenim, a ne izjednačenim u tom procesu.“
Velika većina Trampovih glasača slaže se sa sledećim iskazima: „mnoge žene shvataju nedužne opaske ili postupke kao seksističke“ (74%); „poslodavci ne treba posebno da se trude da zapošljavaju i podstiču kvalifikovane žene“ (70%); „kad se muškarac i žena razvedu, sud će uvek biti na strani žene“ (77%); „kad žene danas traže ravnopravnost, one zapravo traže povlastice“ (62%). U podeljenoj kulturi, sve igre su takve da ako jedna strana dobija, druga mora da gubi.
Pre više od deset godina sociolog Majkl Kimel objavio je studiju Gnevni beli muškarci (Angry White Men) zasnovanu na obimnim razgovorima. U predgovoru za izdanje iz 2017. napisao je:
„Gnev belih muškaraca proističe iz moćnog spoja dva osećanja – povlašćenosti i žrtvovanosti. Opravdano negodovanje, antivašingtonski populizam, napaja se onim što nazivam ’uskraćena ovlašćenost’ – osećanjem da su vam veće i moćnije nevidljive sile otele blagodeti na koje ste, po vašem mišljenju, imali pravo.“
Tramp pretvara Kamalu Haris u otelovljenje tih većih i moćnijih sila – i „nevidljivih“, što je posebno važno jer je povezuje s hororom koji se ne može zabeležiti, pa čak ni zamisliti. Pomaže, naravno, i to što je ona crna. Kimel se prisetio svog učešća u televizijskom razgovoru s „tri gnevna bela muškarca“ koji su se osećali kao žrtve diskriminacije na radnom mestu:
„Verovatno zato da bi privukao širu publiku, taj razgovor je nazvan ’Crnkinja je otela moj posao’. Zamolio sam trojicu muškaraca da obrate pažnju na reč moj u naslovu. Zašto su mislili da je taj posao njihov? Zašto ta epizoda nije nazvana ’Crnkinja je dobila taj posao’ ili ’Crnkinja je dobila neki posao’. Zato što su ti muškarci smatrali da su poslovi ’njihovi’, da imaju pravo na njih i da kad neka ’druga’ osoba – crna, žena – dobije neki posao, ona zapravo otima nešto što je ’njihovo’.“
Izbori, dakle, imaju veze s rodom u ogromnoj meri. Ali to se ne bi moglo zaključiti iz kasnijih faza kampanje Kamale Haris. Jedan od razloga što je njen polet posustao upravo je to što kampanja, čini se, ne može da prelomi da li da učestvuje u toj senzacionalističkoj psihodrami u nadi da će većina Amerikanaca sve to smatrati bizarnim.
Primer te neodlučnosti bilo je obraćanje Baraka Obame „braći“ u Pitsburgu 10. oktobra. On je opomenuo crne građane koji ne podržavaju Kamalu Haris: „To me donekle navodi na pomisao da… pa da vam zapravo ne prija ideja da vam predsednik bude žena i da onda navodite druge razloge za svoj stav.“ On je izričito priznao da je u ovim izborima reč o muškosti i zapitao se da li neke crne građane privlači Trampovo siledžijstvo zato što misle da je to „znak snage, da upravo to znači biti muškarac“. Ali nije nastavio da govori o ludačkoj činjenici da se silovatelj predstavlja kao zaštitnik žena, već je pozvao na rasnu solidarnost: crni muškarci treba da podrže Kamalu Haris zato što su nas upravo crne žene „sve vreme podržavale“. Poenta je, međutim, to što crni muškarci koji podržavaju Trampa (kao i muškarci iz drugih rasnih manjina) ne rade to kao pripadnici rasnih grupa, već kao muškarci. Obama je postavio pol u prvi plan argumentacije, ali nije uspeo tu da ga održi.
***
Što se tiče same kandidatkinje, njen instinkt je bio da ne igra na kartu ženskosti – izraz koji je Hilari Klinton prihvatila u kampanji iz 2016. (Kad je Tramp tvrdio da ona „nema ništa osim ženske karte“, njena kampanja proizvela je roze kartu na kojoj je pisalo „I ja hoću da učestvujem“). Na avgustovskoj demokratskoj konvenciji u Čikagu razlika između retorike Hilari Klinton i Kamale Haris bila je upadljiva. Klinton je želela da definiše Haris kao svoju naslednicu u borbi za političku jednakost, kao što je ona sama bila naslednica žena koje je pomenula po imenu: Širli Čisholm i Džeraldin Feraro. Trampovu pobedu predstavila je ne kao svoj poraz, već kao korak na putu ka krajnjoj pobedi: „Bezmalo 66 miliona Amerikanaca glasalo je za budućnost u kojoj našim snovima nije postavljena granica. I onda nismo hteli da odustanemo od Amerike.“ Prema njenom narativu „svaka generacija [ženâ] nosila je baklju napred“.
Ali Haris nije prihvatila ponuđenu baklju. Iz njenog prvog govora u svojstvu kandidatkinje na predsedničkim izborima upadljivo je izostalo izričito pozivanje na očiglednu istinu da je odavno nastupilo vreme da Sjedinjene Države dobiju ženu na predsedničkoj funkciji. To odbijanje ima veze s bojom. Hilari Klinton je 2016. prihvatila demokratsku nominaciju odevena u belo – omiljenu boju američkih sifražetkinja na početku 20. veka. U noći nominacije Kamale Haris, mnoge delegatkinje su bile u blistavo beloj odeći da bi istakle istu poentu, ali Haris se pojavila u odelu trezvene teget boje. U avgustu je rekla za CNN: „Ušla sam u trku zato što verujem da sam u ovom trenutku za sve Amerikance, bez obzira na rasu i pol, najbolja osoba za ovaj posao.“ Kombinacija te dve kategorije znači, naravno, da je prepreka koju je Klinton želela da sruši učvršćena dodatnim slojem predrasude.
Taj stav je delimično zasnovan na sirovoj političkoj kalkulaciji. Hilari Klinton se izričito predstavljala kao prva žena koju je stranka nominovala, ali joj to nije pomoglo da pobedi Trampa. Kao što pišu Džon Sajds, Majkl Tesler i Lin Vejvrek u knjizi Kriza identiteta (Identity Crisis, 2018): „Žene se nisu okupljale oko kandidature Hilari Klinton, a muškarci su se okrenuli ka Trampu – posebno oni sa izraženijim seksističkim stavovima.“ Klinton je pobedila Trampa među ženama s pravom glasa za 12 odsto, ali Obama je pridobio 13 odsto, odnosno 11 odsto više žena 2008, odnosno 2012. Među muškim glasačima Klinton je izgubila s neverovatnih 31 odsto – što je do danas najveća razlika posle ubedljive pobede Ronalda Regana nad Volterom Mondejlom 1984. Bilo je više muškaraca koji su glasali protiv Hilari Klinton zato što je žena, nego što je bilo žena koje su za nju glasale iz istog razloga. Kad se pogledaju ti brojevi, jasno je zašto je Haris odlučila da svoj pol stavi u drugi plan. Strahovala je da bi insistiranjem na istorijskoj prekretnici – žena u Ovalnoj kancelariji – odbila muškarce, a ne bi pridobila žene.
Postoji još jedan, ličniji razlog za njenu uzdržanost. Haris je morala da se pojavljuje kao javna figura u ekstremno rodnoj ulozi – kao pratilja harizmatičnog kalifornijskog političara Vilija Brauna. Njih dvoje su bili u ljubavnoj vezi sredinom 1990-ih, pre nego što je on postao gradonačelnik San Franciska, i komentatori na desnici su to dugo eksploatisali. Braun objašnjava u svojoj autobiografiji Osnovno o Braunu (Basic Brown, 2008) šta je taj položaj iziskivao:
„Naravno, nije lako ni biti devojka Vilija Brauna! Teško je naći partnerku koja će se dobro osećati u vezi s Vilijem Braunom jer će često biti zanemarena. Kad dođem na zabavu ili stranačku večeru, odmah se sve oči okrenu ka meni. Svi bi hteli koješta od mene. A moja jadna pratilja možda ne poznaje nikog od prisutnih.“
Kamala Haris zna, onako kako to političar muškog pola ne može znati, da žena u javnom životu mora da vrluda između te vrste nevidljivosti i njene suprotnosti, krajnje pomnog zagledanja i procenjivanja njenog izgleda. Na jednom skupu Demokratske stranke u San Francisku za prikupljanje donacija 2013, Obama je o Kamali Haris rekao: „Morate paziti da najpre kažete da je ona sjajna, posvećena i principijelna… Ali i daleko najbolje izgleda od svih državnih tužilaca u zemlji. Zar nije tako?“ Mada je Obama imao običaj da i muškarce među svojim saradnicima predstavlja kao „zgodnog momka“, očigledna razlika je to što lep izgled Kamale Haris postaje optužba koliko i kompliment. Njen izgled je dugo bio politizovan i seksualizovan implikacijama da je uspela zato što je bila fizički privlačna moćnicima i da je njena funkcija na raznim položajima koje je zauzimala bila čisto dekorativna. Dž. D. Vens je na skupu u Mičigenu direktno postavio pitanje: „Šta je to ona uradila osim što je primala platu od svojih političkih kancelarija?“
U avgustu je Tramp otišao još dalje i sugerisao da je ona plaćala za političko napredovanje seksualnim uslugama; na Truth Social je postavio fotografije nje i Hilari Klinton s potpisom: „Čudno je kako je pušenje različito uticalo na njihove karijere…“ Neprestano ponavljanje da je ona „stvarno GLUPA“ takođe je seksualno obojeno – ako je stigla tako daleko s tako malo pameti, to se može objasniti samo na jedan način. Nije slučajno što je za Trampove pristalice slika vavilonske kurve postala doslovna. Među sablasnim navijačkim rekvizitima koji se još mogu naći na Amazonu su i zastava, dvorišna tabla i šešir s natpisom „Joe and Hoe gotta go“ („Joca i Droca moraju da odu“). Posle Bajdenove odluke da se povuče, on nestaje s promotivnih majica i kačketa i ostaje samo „Kaži Droci neće moći“. Lako je shvatiti zašto Haris želi da se kloni takvih gadosti.
***
Nezgodna nuspojava njenog odbijanja da izričitije govori o značaju roda na izborima jeste to što na kraju pokušava da se nadmeće po mačo standardima. Ona izigrava opasnu mamu koja se hvali svojim glokom i spremnošću da ga upotrebi: „Ako mi neko provali u kuću, biće upucan.“ Taj rečnik se pojačava njenim stalnim evociranjem smrtonosne američke vojne sile: „Kao vrhovna zapovednica, obezbediću da Amerika uvek ima najjaču, najsmrtonosniju borbenu silu na svetu“ – tu formulaciju je koristila i u govoru na konvenciji i u debati s Trampom. U tom paradiranju ima nečeg suviše providno performativnog. Ono potkopava njenu poruku o oružanom nasilju u Sjedinjenim Državama (što je svakako izborna prednost) i očigledno izvrdava sva ozbiljna moralna i politička pitanja o upotrebi i zloupotrebi američke vojne moći.
Ima ona, međutim, i drugih instinkata – i sopstvenu verziju mitološke ženske moći. U prvom televizijskom intervjuu u kom je nastupila kao kandidatkinja za okružnu tužiteljku San Franciska 2003, navodi njen biograf Den Morejn, „govorila je o divljenju koje oseća prema hindu boginji Kali, mitološkoj ratnici koja štiti nedužne ubijajući zle. Kali se obično prikazuje s glavom demona u ruci, ogrlicom od odsečenih glava i suknjom od okrvavljenog oružja.“ Reklo bi se da je ona u stanju da upregne isti onaj mit o ženi ubici koji Tramp koristi protiv nje.
Haris je rečito govorila o tome kako je odlučila da postane tužiteljka zato što joj se najbolja drugarica u školi poverila da je očuh seksualno zlostavlja. U početku predsedničke kampanje ona se zaista predstavljala kao energična zaštitnica žena i dece: „Kao mlada tužiteljka u Ouklandu, u Kaliforniji, borila sam se za žene i decu protiv predatora koji su ih zlostavljali“, rekla je u govoru na prihvatanju nominacije. U prvom nastupu posle Bajdenove odluke da se povuče, izričito je osudila Trampa silovatelja i rekla da je gonila „predatore koji su zlostavljali žene, lopuže koje su potkradale potrošače, prevarante koji su kršili pravila radi sopstvene dobiti. Zato mi možete verovati da poznajem vrstu ljudi kojoj pripada Donald Tramp.“ I onda je prosto dodala da je „porota proglasila Donalda Trampa krivim za seksualno zlostavljanje“.
Te reči nose električni naboj brutalne jasnosti. To je istina koja ne sme biti normalizovana. Njegova nekadašnja savetnica Kelian Konvej tačno primećuje: „Mislim da ljudi maju vrlo debele amortizere za šokove koje priređuje Donald Tramp.“ Ključni deo zadatka Kamale Haris je da onemogući te amortizere kako bi neki kolebljivi glasači – dovoljan broj njih – osetili svu snagu činjenice da je predatorstvo njegov način života. A to ne može učiniti dok ga pušta da neobuzdano vodi najžešću ženomrzačku kampanju koja je ikad vođena u demokratiji. Kali mora naći načina da odrubi glavu pravom čudovištu.
Dok je 2008. desnica koristila navodno neamerička gledišta Obaminog pastora da bi podstakla rasne animozitete, on se s tim napadom suočio direktno u promišljenom, argumentovanom, ali borbenom i nepopustljivom govoru o rasi u Americi. Haris ima mnogo šta da kaže o toj temi – ali i o stvarnom iskustvu žene u Sjedinjenim Državama. Trampova kampanja pokušava da je odvoji od tela pretvarajući je u ženskog đavola i, nešto malo suptilnije, sugerišući da nema dece i da zbog toga, kao što je rekla Sara Hakabi, guvernerka republikanskog Arkanzasa, „nema ko da je nauči da nije ona najvažnija“. Tu se Trampov način njenog uzdizanja u neprirodno biće i egzistencijalnu pretnju udružuje s optužbom da je ova crna žena arogantna. Haris se opisuje kao biće koje nema veze sa stvarnim porodičnim životom. S druge strane, ona svojim držanjem pokazuje da se dobro oseća u sopstvenom telu i sopstvenoj koži. Kamala Haris bi morala da objasni takvo svoje ponašanje i da jednom zasvagda kaže zašto držanje žene u stanju pokorne skromnosti nije prihvatljiv program.
The New York Review of Books, 31.10.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 04.11.2024.
FEMINIZAMTRAMPOZOIK
