ili beogradski javni prevoz u letnjim danima

Svako ko u letnjim mesecima koristi javni prevoz u Beogradu suočava se sa jednim (u nizu) problema. Ne, nije reč o sistemu Bus Plus, o ludističkim obračunima sa mašinama za validaciju karata, o fizičkim sukobljavanjima građana sa kontrolorima ili o drugim neprijatnostima kojima su i putnici, ali i kontrolori svakodnevno izloženi. Reč je o nevoljama sa vrućinom.

Pisac ovog teksta vozio se u letnjim mesecima javnim prevozom u raznim gradovima i raznim zemljama. I NIGDE se nije događalo da postoje ovakvi problemi sa rashladnim uređajima i njihovim funkcionisanjem, ma šta da je u našem slučaju razlog za te probleme: kvar, šofer koji „tera nekog svog zeca“ ili pak putnici koji otvaraju prozore i kada klima uređaj u vozilu sasvim pristojno radi.

Naime, veliki broj vozila koja saobraćaju na ulicama Beograda (oko jedne trećine) snabdevena su klima-uređajima, kao svojevrsnim civilizacijskim minimumom i jednoj od pretpostavki za komforan prevoz tokom letnjih meseci. Osim onih vozila u kojima narečeni civilizacijski minimum ne postoji, problem se zaoštrava pošto ni u onima u kojima uređaj postoji on često ne radi ili radi bez efekta, budući da putnici, iz neznanja, nepažnje, inata ili ko bi znao kog još razloga otvaraju prozore dok je klima-uređaj uključen, čime se rad uređaja čini neefikasnim. Nekada se događa da vozač ostavi klima-uređaj uključen uprkos otvorenim prozorima, to traje neko vreme, pa vozač na kraju isključi rashladni uređaj. Dešava se i da, iako su svi prozori zatvoreni, klima tako slabo radi, da se njen efekat ne oseća, pa putnici gunđaju i na kraju se uvek nađe neko ko otvori prozor, što ponovo ne rešava problem, ali pokreće novu dilemu: da li je ipak bolja i koliko-toliko uključena klima, ili je bolje da se, kada klima ionako slabo radi, otvore svi prozori, i omogući makar kakvo strujanje vazduha, pa koga zapahne osvežavajući pramen povetarca, taj se može smatrati srećnim.

Moguće su i dešavaju se i druge varijacije: da u jednoj polovini autobusa prozori budu zatvoreni i da se u toj polovini autobusa oseća „blagodat“ rashlađivanja , dok se u drugom delu autobusa ljudi preznojavaju pored otvorenih prozora kroz koje ulazi malo vazduha i mnogo vreline julskog sunca. Ovakva situacija traje samo dotle dok vozaču „ne pukne film“, tj. dok ne isključi klimu (jedan je to učinio čak sa sadističkim užitkom uz komentar da „stoka“ i treba da se „kuva u sopstvenom smradu“), besan zbog nesavesnih putnika koji, uprkos tome što mogu da osete da je klima uključena, ipak otvaraju prozore ili ih ne zatvaraju ako ih je već neko drugi optvorio. Neće ili ne znaju da treba – teško je reći… A kada se svemu pridoda još i suštinska nezainteresovanost samog prevoznika za rad klima uređaja (jer je tada veća potrošnja goriva) ili pak neka „računica“ samog vozača koji će prijaviti da je klima-uređaj bio uključen, iako nije, pa će razliku u gorivu sipati u rezervoar svog automobila, situacija postaje idealno loša i zapravo dobijamo jedan problem koji se može opisati kao jednačina sa svim nepoznatim, uključujući i željeni rezultat: niti se zna ko je „kriv“ što klima-uređaji ne rade, ni da li ne rade jer su pokvareni ili su samo isključeni, ni da li su isključeni zbog otvorenih prouzora, ni da li su prozori otvoreni jer ne funkcionišu klima-uređaji, ni da li uopšte želimo da oni funkcionišu!?

Naravno, svako može iz svog iskustva da dopuni ovih nekoliko situacija čitavim nizom drugačijih scenarija, ali jedan scenario se najređe ostvaruje, a to je onaj kada se sklope optimalni uslovi, tj. da je jačina klime odgovarajuća, prozori zatvoreni, a putnici razumni da ih ne otvaraju, odnosno spremni da uljudno upozore one koji se mahinalno dohvate ručke na prozoru kako bi otvorili prozor da nema potrebe da to rade, jer je uključen klima-uređaj.

Iskustvo sa klimatizacijom u javnom prevozu pokreće i jedno sasvim očigledno načelno pitanje: kako to da klima uređaji u javnom prevozu u, recimo, Berlinu ili u, recimo, Alanji mogu, a u Beogradu ne mogu da funkcionišu normalno i obavljaju svoju inače veoma jednostavnu i za većinu ljudi korisnu funkciju? Odgovor je, zapravo, i jednostavan i komplikovan. U pomenutom Berlinu ili u pomenutoj Alanji reč je o autobusima u kojima je fabrički predviđeno da imaju ugrađenu klimatizaciju ili je pak prepravka starih vozila izvršena tako da je ugradnja klima uređaja zaista funkcionalna. Stvar je u tome da u vozilima u koja je ugrađen rashladni mehanizam prozori najčešće ni ne mogu da se otvore. To je tako podešeno i to rešava problem, razume se, pod pretpostavkom da je klima-uređaj zaista ispravan. Ukoliko uređaj nije ispravan autobus neće ni saobraćati.

U našem slučaju, klima uređaji su ugrađeni i u razne šklopocije na kojima jedan broj prozora, istinabog takođe ne može da se otvori, ali ne zbog nečije namere da tako bude ili fabričkog podešavanja, već zato što su pokvareni, dok iz istog razloga drugi deo prozora ne može da se zatvori. No, čak i kada bi bilo moguće zapušiti sve rupe na našim javnim vozilima, uključujući i one u podu, to ne bi bilo pouzdano rešenje, jer niko ne bi mogao da garantuje da autobus sa pokvarenim klima uređajem neće saobraćati uprkos tom problemu i kao simbolički naslednik dušegupke krstariti gradom.

Da li zato treba jednostavno ostaviti stare autobuse bez klima uređaja i čekati da dođe bolje vreme da se nabave nova vozila. Nikako! Šta je onda rešenje? Sistemski, ono se svodi na to da klima uređaj zaista uvek bude ispravan. Ali to je samo deo rešenja. Što se tiče otvaranja prozora – sistemsko rešenje jednostavno ne postoji. Potreban je individualni napor „običnih“ ljudi. Dok oni ne shvate da prozor treba da bude zatvoren, od prijatne temperature u javnom prevozu nema ništa! Drugim rečima, sistemsko rešavanje problema je neophodno, ali ono nije dovoljno. Potreban je napor „običnih“ ljudi koji će u autobusu proveriti da li klima uređaj radi, zatvoriti prozor, dati primer drugima. Međutim, ako je problem i sistemski samo delimično rešen (rashladni uređaj negde radi, negde ne radi, namerno se ne uključuje i sl.), onda nema osnovne pretpostavke jer niko ne može da zna šta ga u sledećem autobusu očekuje i da li su prozori otvoreni zato što klima-uređaj nije uključen, ili klima-uređaj nije uključen zato što su prozori otvoreni. Tako se jedno posve banalno pitanje pretvara u pravi pakao.

Primer sa klimatizacijom u javnom prevozu svojevrsna je paradigma modernizacije Srbije, ilustracija unutrašnjih aporija tog procesa. Sa jedne strane, nemoguće je odmah zameniti sva vozila novim autobusima u kojima će pitanje klime biti sistemski rešeno. Sa druge strane, nedopustivo je (jer nema razloga) da se ljudi voze u autobusima u kojima nema jednog tako elementarnog činioca komfora kao što je klima-uređaj, ma koliko da je autobus star. Ali klima-uređaj će biti efikasan samo ako je ispravan, uključen i ako su prozori zatvoreni. To zahteva „saradnju“ onoga ko finansira ugradnju klima-uređaja i koji će nabaviti kvalitetnu rashladnu opremu; zatim onoga ko instalaciju vrši i koji će posao uraditi dobro; potom vozača koji uključuje uređaj i, konačno, putnika koji zatvara prozore.

Tako je i sa modernizacijom: ne mogu se očekivati optimalni uslovi tamo gde ih nema (u ovom slučaju da je klima-uređaj već ugrađena u vozilo i uvek ispravan, prozori zamandaljeni, a putnici savršeno nezainteresovani za, u rečenim optimalnim uslovima, posve besmislenu dilemu otvoriti prozor ili ne). To zemlji kao što je Srbija nameće potrebu za većim i kvalitativno drugačijim angažovanjem samog društva, pojedinaca u njemu, na rešavanju pitanja koja se drugde ni ne postavljaju, ali koja se moraju rešiti ukoliko želimo da živimo bolje. Ali to angažovanje nije moguće ukoliko je društvo letargično, mrzovoljno i lišeno jasne perspektive. Čini se, nažalost, da se upravo takvi ljudi voze po ovim letnjim vrućinama pored otvorenih prozora beogradskih autobusa.

Peščanik.net, 06.07.2013.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani