Sasvim je očigledno da nas, kao ljudska bića, oblikuju intimna iskustva poput roditeljstva, smrti, ljubavi, ali i faktori poput novca, kulture i politike. Ali danas više nego ikad ranije osećamo globalne posledice svog delovanja, kako male tako i velike.
Ljudi dresiraju delfina da izvodi trikove, a kad ga oslobode, on nauči druge delfine u okeanu tim trikovima. Jedna brana u Egiptu, Indiji ili Kini toliko utiče na nivo vode da može da pomeri položaj Zemljine ose. Nikada u istoriji nismo vršili toliki uticaj na sudbinu celog čovečanstva; niti je naša sudbina toliko zavisila od sudbine planete. A sada, naravno, tu je još jedan faktor: na svakoj većoj ulici u zapadnom svetu, na oko minut hoda od vašeg stana, imate piljare iz svih krajeva sveta – Italije, Estonije, Meksika, Tajlanda, Britanije, Indije, Nemačke, Kine, Francuske, Šri Lanke, Trinidada, Španije, Poljske, Jamajke, Češke, Japana, Grčke. U mlekari na uglu, prodavac za kasom čita Geteovog Fausta na korejskom.
Iako je ova vrsta multikulturalizma putem migracije radne snage i političkog egzila postala svakodnevna, jedno pitanje je uvek aktuelno, bez obzira na to koliko ga često postavljamo: da li nam je mesto tamo gde smo rođeni ili tamo gde će nas sahraniti? Kada se čovek razočara u sve – u dom, u zemlju, u prirodu – šta mu preostaje? Jezik, sećanje, telo. Ne tako davno – iz perspektive ljudske evolucije pre samo nekoliko trenutaka – u jedno smo bili sigurni: tamo gde smo rođeni najverovatnije ćemo biti i sahranjeni. Činjenica da ovo ne važi za milijarde ljudi jeste jedna od najznačajnijih promena našeg doba.
Obeleženi smo svojim detinjstvom i mestima iz naših najranijih sećanja. Čak i kada jedan pisac donese svesnu odluku da ne piše o svom detinjstvu – jer možda je hrana iz tog detinjstva previše vrela da može da opeče jezik, ili previše hladna da se jede s uživanjem – ipak je detinjstvo jedan metaforički obrok koji mora da se pojede – makar i privatno.
Naravno, ne moramo čak ni da se pomerimo da bismo se jednog jutra probudili i shvatili da smo migranti, ili da bi jedan pisac preko noći postao strani pisac. U pitanju je vojna okupacija, prekrajanje granica.
U Kanadi smo imali dovoljno političke stabilnosti da definišemo nacionalnu književnost prema geografskim regionima. Arktik, prerija, istočna i zapadna obala, divljina. U izvesnom smislu, ova podela i dalje važi. Kroz našu književnost provlače se dve velike teme: naš odnos prema divljini i iskustva imigranata. Ove teme su bile prisutne čak i na početku štampane reči u ovoj zemlji, i to još uvek traje. Naravno, promene u globalnom uticaju i globalnim posledicama, u globalnom iskustvu, promeniće stvari o kojima se govori i način na koji se o njima govori. Ali da li će promeniti i to kako čitamo?
Šta će nacionalna književnost značiti u društvu koje s lakoćom čita globalno, koje upija romane s interneta ili sa njega skida prevedene knjige? Uprkos ovoj novoj lakoći sa kojom prelazimo granice i doživljavamo tuđa iskustva, ima nekih istina koje se nikad neće promeniti; ljubav će nas pronaći ma gde bili, deca se rađaju na samo jednom mestu, zemlja u koju sahranjujemo svoje mrtve za nas postaje sveta. Ta mesta ne pripadaju nama, već mi njima. Gde jedan pisac želi metaforički da bude pokopan? U knjigu, u čitaoca. Ne pokopan u smislu besmrtnosti, već u smislu zajedničkog iskustva; da bude pokopan u ovoj zajedničkoj zemlji. Pisac može da se rodi u jednoj zemlji a da piše u drugoj – ali čiji je to pisac? Čitaočev – koji možda živi u sasvim drugoj zemlji i u sasvim drugom vremenu. Samo u ovom smislu globalizacija možda i nije sasvim nova ideja.
Nacionalnu književnost ne čine samo pisci, već i čitaoci. Nedavno je u Torontu pokrenut projekat „obeležavanja strana“ u čitavoj državi. Pojedini redovi iz kanadske književnosti, čija se radnja odigrava na stvarnim lokalitetima, biće tamo i obeleženi. Možemo prelaziti običan most ili raskrsnicu i pročitati odlomak u kojem su opisani izmišljeni događaji koji su se odigrali tu gde stojimo. Tu gde jesmo, tu je i priča. I možda je to najjednostavnija i najtačnija definicija nacionalne književnosti.
Kada ljudi ostanu bez zemlje, čitava nacionalna književnost može da počiva u jednom jedinom glasu. Reči žive u čitaocu, a čitaocu je dom u rečima. Kada mrtvi ne mogu da budu pokopani u zemlji koja ih pamti, ponekad je književnost jedini grob koji imaju. A taj grob je jedan od načina kako emigrant potvrđuje svoje mesto u novoj zemlji – mesto koje je, paradoksalno, namenjeno živima.
En Majkls je autorka romana Izbeglički komadi i Zimski trezor
En Majkls, The Atlantic, avgust 2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.08.2009.