Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Razumem ja da je Kurti crni đavo, ali ispalo je da samo taj đavo iz Prištine govori istinu dok svi drugi, s ove strane granice, lažu. Ako je od đavola, nije malo. Izašao je Kurti (ili već neko iz njegove administracije) pred novinare i rekao – Radoičić stoji iza napada u selu Banjska. Istina, dodao je da iza Radoičića stoji Vučić, što tek treba da se pokaže. Mada, Vučić se kao i Radoičić iz sve snage trudi da skrene pažnju na sebe – ja sam sve to smislio, kao da viče on.

Podsetimo se. Kurti (ili već neko iz njegove administracije) rekao je da su u jednim kolima zaplenjenim u sukobu u Banjskoj pronađena dokumenta Radoičića. Mi smo se pitali: koja budala bi krenula u ilegalnu oružanu akciju i sa sobom ponela dokumenta? Svašta možemo misliti o Radoičiću, ali ne baš i da je kriminalac amater. Nismo poverovali Kurtiju.

Onda je Kurti (ili već neko iz njegove administracije) pokazao snimak i na snimku naoružanog Radoičića u uniformi. Mi smo pomislili: koja bi se budala slikala u ilegalnoj oružanoj akciji, u uniformi i s oružjem u rukama? Nismo poverovali. Tim pre što zaista niko normalan ne bi podigao glavu i pokazao lice kameri u vazduhu, kad već nosi taj neki šešir s vrlo širokim obodom. Ali, ispalo da čovek voli da se slika.

I kad u sve to nismo poverovali, Radoičiću nije preostalo ništa drugo nego da javno prizna da je on taj na slici, da su njegova dokumenta u kolima, da je on vodio grupu unifomisanih, naoružanih, kako se čini mahom mlađih muškaraca u pogibeljnu ilegalnu akciju. A nama je ostalo da ne verujemo da je neko u stanju da to uradi i da onda to javno i prizna, kao da se time hvali, i da nastavi da se slobodno šeta.

Kako Radoičić, tako za njim i Vučić. Dok govori da država nema ništa s barikadama na jednom mostu kod jednog sela na Kosovu, a još manje s napadom na kosovsku policiju – baš onako kako to tvrdi i sam Radoičić – Vučić radi sve da svima jasno stavi do znanja da je baš Srbija, to jest njen tekući režim, u stalnom dogovoru s Radoičićem i da ovaj ništa nije radio na svoju ruku.

Prvo je sreda proglašena za dan žalosti u Srbiji, a bez jasnog objašnjenja kakva se to velika nesreća dogodila čije su sve žrtve bile nevine. Čuli smo da se žali i za ubijenim kosovskim policajcem i za ubijenim Srbima. Ispada tako da su na obe strane u sukobu bili samo nevini i nedužni akteri. I ne samo to, proglasivši dan žalosti, Srbija je jasno stavila do znanja da ne vidi ništa sporno u Radoičićevoj akciji.

Radoičić je sve priznao u petak, verovatno dodatno ohrabren i danom žalosti od srede. I inače je već od ponedeljka, odmah posle nedelje 24. septembra, počela jaka režimska kampanja da se od napadača u Banjskoj naprave nacionalni (nije isto što i narodni) junaci. Dan žalosti je imao dvostruku funkciju. Prvo, da pokaže da su napadači u stvari žrtve (taj deo kampanje nastavio se svom silinom i ove nedelje, na šta ćemo se vratiti).

Drugo, da pokaže da su napadači zapravo junaci iako smo svi videli da beže, ili – ako baš hoćete – da se povlače, odnosno da ih kosovska policija pušta da odu.

Uz takvu kampanju, ne samo da Radoičić može da prizna šta god mu padne na pamet (trebalo je neko da ga pita i za Olivera Ivanovića), nego bez premišljanja može otići i na sahranu osobe za čiju je pogibiju po sopstvenom priznanju direktno odgovoran, umesto da ga, recimo, pritvore i ispitaju. Konačno, bez reakcije na njegovo priznanje i ponašanje, država praktično priznaje da stoji uz njega, ako ne i iza njega.

Uz sve to, kampanja (samo)viktimizacije krajem prošle i početkom ove nedelje pojačava se s dva nova elementa: tv prilogom koji se predstavlja kao snimak izjave svedoka o tome kako je ubijen jedan od Radoičićevih (kad ih već Srbija formalno ne priznaje, pa ne mogu biti srpski) „vojnika“ i fotografijom te ubijene osobe. Ne zna se šta je strašnije – zloupotreba roditeljskog bola ili opis nekompetencije i nespremnosti u izjavi „svedoka“.

O tome da domaći forenzičari, kako kaže direktor kancelarije za Kosovo, zaključke izvlače na osnovu fotografije (otkud im ta fotografija, Petković je prećutao) a ne pregledom tela, i da se onda taj zaključak koristi za sklapanje priče o tome šta se „zaista“ dogodilo, nema se mnogo šta reći, izuzev da smo sličnu propagandu gledali i tokom devedesetih. Kao da ponovo krećemo ispočetka, kao da nam nije dosta smrti.

Što se izjave svedoka tiče, neka bude da je oružana akcija Srba na severu Kosova sasvim u redu, i da se napadačima iz specifičnog srpskog ugla, to jest sa srpskog stanovišta, nema šta zameriti. I tada bi Radoičić morao da odgovara jer „svedok“ zapravo kaže da je on, Radoičić dakle, u Banjsku poveo nepripremljene i na sukob nenavikle ljude. To kako su „svedok“ i žrtva bežali, ako je verovati „svedoku“, jedan komandant i junak, kako ga opisuje Vučić, ne sme da dozvoli.

Neka je sve baš onako kako sad pričaju srpski funkcioneri, i neka bude da „svedok“ govori istinu i samo istinu: to „svedočenje“ samo po sebi bilo bi dovoljno da se Radočić pozove da položi račun. Jer i iz samog tog svedočenja urla pitanje – kako je i zašto Radoičić poveo „svoje“ ljude u smrt?

Peščanik.net, 03.10.2023.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).