REKOM je jedno od onih imena koja, zahvaljujući marljivosti kompromitovanih medija, ograničenih političara i nerazmrsivih interesa nevladinog sektora, nose ili odbojno značenje, ili oznaku da se time neko/niko neće baviti, naročito kad uspeva. Poslednji takav istraživački doprinos u kojem se otkriva skandalozna činjenica da sam sa svojim mužem (a iz „matične Ljubljane“) učestvovala na REKOM-u u Beogradu i tom prilikom boravila u hotelu, a ne na primer u kartonskom naselju ili pod tezgom na Đermu, raskriva Pečat (bez potpisa, ali sa slućenim autorstvom para Vasović-Mekina). I ostala argumentacija u istraživačkom prilogu je slična, i podseća na herojsko doba Šorošovih plaćenika…
Jednostavnije rečeno, REKOM je ozbiljna stvar, koja – srećom – ne privlači nijednu paradnu populaciju. REKOM je posle dugih godina intenzivnog rada konačno došao do faze kada je svoj cilj, (samo)osnivanje tela i prebacivanje u političku sferu, ostvario. Koalicija za REKOM je, naime, sada predala posao izaslanicima predsednika i predsednicima samima, i to svih zemalja nastalih iz Jugoslavije, sa izuzetkom, ali i nadom da će se priključiti i srpski predstavnik predsedništva BiH, i bez mnogo nade da će se priključiti izaslanik/predsednik Slovenije, koji je odbio saradnju. Izaslanici su sastavili Statut REKOM-a, koji je skupština Koalicije za REKOM na zasedanju u Beogradu, 14. novembra pregledala i predložila izmene. Komisija treba da utvrdi činjenice o ratnim zločinima i drugim kršenjima ljudskih prava, izvršenim u periodu od 1. januara 1991. do kraja decembra 2001. godine. Tako su države nastale na tlu Jugoslavije prvi put u istoriji post-konfliktnih društava, samostalno, bez uslovljavanja i pritiska međunarodne zajednice, započele sa izgradnjom regionalnog mehanizma za suočavanje s prošlošću koji ima potencijal da otkloni nedostatke krivične pravde, informacijsku blokadu otkrivanja preostalih masovnih grobnica, i da osigura poštovanje činjenica i ličnih iskustava. A predavanje posla politici je od ogromne važnosti, ali nije ni potpuno ni nemoćno.
Zainteresovani mogu proveriti šta je sve do sada urađeno na otkrivanju imena žrtava, na saradnji društava koja rade sa preživelima, na pripremama za suđenja: sve je dostupno, objavljeno, na svim jezicima te teritorije.
Sedeći na skupštini u Beogradu, pratila sam sporazumevanje nešto preko stotine delagata nekih 600.000 ljudi koji su potpisali saglasnost za osnivanje Koalicije za REKOM, i još više jednostavnih i ogromnih ciljeva koji su time postavljeni: bilo je teško, često loše formulisano, sporo, zapleteno i uopšte mučno, kao što je svako odlučivanje. Međutim, ovi predstavnici, iz svih društvenih slojeva, svih stepena pismenosti i obrazovanja i međusobno duboko konfliktnih osećanja, šta god da su govorili, poštovali su jednu tačku zajedničkog ličnog zaveta (reč nije dobra, ali nemam bolju), da poštuju bol i gubitak druge strane, najčešće suseda. Oni su međusobno postigli mir, koji se više ne može razvezati… bar ne tako lako. Sve ostalo što rade je blatna, spora, neuredna, preglasna i uglavnom nemoguća demokratija. No svaki put kada se dođe do nerazrešive situacije, prizivanje zaveta je dovoljno da se dogovore. Što duže traje i što je teže postignut, taj zavet je pouzdaniji i obezbeđuje više budućnosti.
Ovoga puta je skupština dopunjena smelom i prilično rizičnom kombinacijom nastupa preživelih, akademskih rezultata rada Koalicije za REKOM, i umetničke obrade tih tema, pre svega u pozorištu i na filmu – sve to u obliku Foruma REKOM-a.
Kada preživeli i oni koji su nekoga izgubili govore, ponavlja se proces u kojem su se sreli i zajedno prihvatili zavet mira: ti ljudi govore sa savršenom kontrolom koja čuva njihovo dostojanstvo i ne dozvoljava nikakav ustupak predvidljivim kolektivnim pričama. Dok ih slušamo, neizostavno pomišljamo na štetu koji su počinili pravi vladari priča, nacionalni stvaraoci, oni koji su ljude slali na bojišta da umiru sa njihovim parolama i stihovima na usnama. Između potrebe za uverljivošću i striktnog poštovanja ograničenja sećanja – i želje za istinom – oko ovih usmenih iskaza stvaraju se neke poetičke i retoričke uslovnosti koje su u davna doba određivale okvire sudskog govora, govora u institucijama, i u još davnije doba, govora neposredne demokratije. Taj govor vraća poverenje u razum: slučaj je hteo da od jednog uznesenog TV komentatora te noći čujem još jedan naci-neologizam, „najsvojiji“. Ide dobro uz psovke, što jest, jest.
Govor svedoka i njegova struktura ključno su vezani sa novim umetničkim jezicima i obradama onih koji se usuđuju da te teme obrađuju. Koalicija REKOM je uspela da prizove najbolje što se u današnjim kulturama na tlu nekadašnje Jugoslavije uopšte može naći i što, kako se moglo i očekivati, stalno kruži, putuje i šuruje u tome području. Suočavanje pravog i scenskog (insceniranog) svedoka na pozorišnoj sceni otvara potpuno neočekivane mogućnosti performativne teoretizacije. No pre toga, to suočavanje širi prostor neposredne obaveštenosti i mogućnosti stvaranja zaveta: ukratko, prostor demokratije, koju građani ne nalaze ni u institucijama parlamentarne demokratije, ni u standardnoj nacionalnoj kulturnoj ponudi. Dah zastaje dok se posmatra rađanje nove pozorišne poetike na opustošenom polju na kojem je tradicija silovana pa ubijena, a kritika davno izgnana i zamenjena servisnom, nepotističkom i meritokratskom bljuzgom.
Ništa manje uzbudljivo nije ni nastajanje novog „svedočanstvenog“ filma, koji se podjednako mora bojati pop-arbitrarnosti, nacionalizma, finansijskih zamki, koprodukcijskih uslovnosti… On postoji još od ratne produkcije Saga grupe u Sarajevu, dakle preko dvadeset godina, i ništa nije izgubio na prodornosti i upečatljivosti.
Kulture na tlu nekadašnje Jugoslavije postavljaju pitanja koja sistem neće da postavi, a koja građani, izluđeni borbom za opstanak, nedostatkom razgovora o odgovornosti i hiperprodukcijom opasno koruptivnih medija, više ne umeju da postave. Relativno je malo danas kultura u svetu koje su ponele toliki teret, i zato bi izučavanje fenomena bilo nužno.
Ako kao prihvatljiv operativni kratki pojam za akcije i rezultate REKOM-a uzmemo termin „širenje istine“, onda možemo odrediti nekoliko epistemoloških polja humanistike i društvenih nauka u kojima su zabeležene ili se mogu opredeliti, opisati i nagovestiti promene. U tome kontekstu me jednako kao naučna dela (uglavnom najmlađe generacije) zanimaju mogućnosti da se tim rezultatima odgovori na neke nove izazove razumevanja i objašnjavanja društva u kojem živimo.
Širenje istine i političko krivljenje istorije
Političko krivljenje istorije, koliko god ponekad bilo transparentno, pa i komično u medijskom prostoru i u javnom diskursu, može imati ozbiljne posledice na istorijsku „pismenost“ mladih generacija. U Zapadnoj Evropi i SAD se saglasnost oko savezništva protiv nacizma i fašizma u drugom svetskom ratu smatra nedodirivom, dok se istovremeno smatra da se promene oko razumevanja borbe i pobede u drugom svetskom ratu u Istočnoj Evropi podrazumevaju kao sredstvo borbe protiv uspomene na socijalizam i komunizam i njihovog eventualnog oživljavanja. Ponovno vrednovanje kolaboracije, pa i nacističkih i fašističkih zločina, temeljno menjanje strana u ratu i davanje novih uloga precima današnjih političkih saveznika ne uzbuđuje mnogo stabilno antifašistički deo Evrope. Antifašistički pokreti (ili ponovno osvajanje istorije) nemaju, dakle, nedvosmislenih saveznika u Evropi – treba ih pažljivo tražiti. U regionu koji nas zanima, rezultati REKOM-a mogu poslužiti i za to, da se da čvrsta osnova antifašističkim inicijativama i uopšte pokušajima da se istorija drugog svetskog rata stabilizuje u opšte prihvaćenim osnovama: ti rezultati uverljivo govore o pogubnoj povezanosti kolaboracionističkih i kvislinških pokreta za vreme rata i onih koji su odgovorni za genocid, masovna uništavanja ljudi, imovine i kulturnih spomenika u jugoslovenskim ratovima, kako u ratnim tako i u drugim područjima. Reč je o nesumljivom kontinuitetu ideoloških tekstova, istorijskih tumačenja, ponavljanja diskursa, sve do vizualnih podudarnosti – imitiranja uniformi, ponašanja, odgovarajuće pop-kulturne i situacionističke produkcije… Reinterpretacija, odnosno političko krivljenje istorije, sreće u rezultatima REKOM-a ubedljiv kompleks koji opominje na opasnost postupka i svake pomisli na njegovu obnovu.
Širenje istine i etika obada[1]
Može li se etika obada problematizovati u savremenim južnoslovenskim (i balkanskim) kulturama, i može li se zahtev za istinom, odgovornošću i ukidanjem svih cenzura na sećanje i pamćenje čitati u umetničkim praksama tih kultura? Važan uslov da se to uradi jeste da se ispišu jasne granice između umetničkih praksi koje komuniciraju sa publikom-populacijom društvene i ekonomske, profesionalne i institucionalne moći, i koje mogu biti upitne, problematizirajuće i provokativne, pa i opasne po život umetnika/umetnice, ali još uvek ne postavljaju politička i društvena pitanja koja je kolektiv (građani) zapostavio. Ponekad, opet, i slučajno institucionalno „iščašenje“ dovodi do „obadovskog“ obrata koji skoro uvek nosi uračunatu pretrpljenu štetu ili korist oštećenog pojedinca. Ponekad, naravno, provokativne zamisli sa „obadovskim“ potencijalom propadaju u pogubnoj kombinaciji obilja informacija i nedostatka zanimanja. Kako državna uređenja tih kultura zavise od površnih, nereflektiranih, naučno nepotvrđenih oblika imitiranja parlamentarne demokratije, sa jasnim tabuom na socijalizam/komunizam, područje u kojem bi pojedinac-obad delovalo je ogromno, fluidno i maglovito. Pitanje koje se izdvaja, jer oblikuje stvarnost posle traumatičnih ratnih događaja bez obzira na tip državnog uređenja, jeste odgovornost za rat, zločine i druge nepravde koje su nove države ugradile u svoj zbrda-zdola skrpani kolektivni identitet. U naracijama koje tvore novi identiteti nema nimalo mesta za odgovornost, kažnjavanje i pomirenje: to područje je moguće umestiti u nova društva jedino u saradnji aktivizma, akademije i umetnosti. Sam državni sistem, sa svim svojim nepravdama koje se danas pokazuju u nepodnošljivo velikom broju, nije na udaru ovih zahteva. Odgovornost, kažnjavanje i pomirenje izvodili su se uspešno i u kraljevstvima, i u tek nastajućim državnim konstrukcijama, i u rekonstruisanju državnog uređenja: Maroko, Južna Afrika i Uganda bili bi dobri primeri za to. Umetnička obrada ovih tema, međutim, nužno postavlja i pitanje demokratije i društvene pravde, jer skoro obavezno povezuje istoriju, odgovornost i današnju socijalnu situaciju južnoslovenskih i balkanskih kultura, za koju dovoljno dobro znamo da je katastrofalna. Devastirano područje od Atine do Budimpešte, od Vardara do Soče danas nema nijednu veliku lokalnu industriju, koja bi bila u vlasti lokalne i/ili državne uprave i/ili društvenog kolektiva, recimo zadruge. Industrijska smrt regiona funkcioniše kao groteskna parodija nacionalnih/nacionalističkih diskursa, koji nemaju nikakve materijalne osnove, i za vreme rata ili posle mogu se oslanjati samo na jedno te isto sredstvo, represivni aparat i moralnu korupciju medija i kulturnih i prosvetnih elita. Nacionalni/nacionalistički diskursi o prirodnim lepotama ili kulturnim spomenicima isto tako deluju kao samoparodija, u situaciji devastacije svih eko-sistema i masovnog zatvaranja muzeja ili nedostatka sredstava za praktično svaku kulturnu instituciju. Pitanje kritičke intervencije umetnosti i umetničkog čina tako ipak postaje centralno pitanje demokratije (zamišljene, buduće, u obrisima), jer teži da probudi, podstakne, aktivira i kritički usmeri kognitivni potencijal građana i obuči ih za delovanje u takvim društvima, tačnije za promenu takvih društava. Očekivano, u ideološkom vakuumu i isto tako u nedostatku nekompromitovanih imaginarija za kolektive, ono što je u javnom diskursu sa velikim naporima i agresivno kompromitovano, postaje upravo najprivlačnije za različite reciklirane imaginarije, od nostalgije, skoro potpuno uklopljene u potrošački krug, preko nejasnoća u definisanju pamćenja i kolektivnog sećanja, do nekritičke revizitacije najtvrđih diskursa nomenklatura socijalizama, blokovskog i jugoslovenskog. To nije samo loš trening razuma koji bi morao ići dalje od ponavljanja preživljenog, nego je i negiranje kritičke misli koja se tim mislenim okvirima svjevremeno opirala – drugim rečima, cenzura kao zahvat u istoriju, u korist onih koji su, dok su bili na vlasti, i izvodili cenzuru.
Peščanik.net, 28.11.2014.
- Jedna od Platonovih uspešnih figura-metafora: u Sokratovoj odbrani (30e-31c), Sokrat opominje Atinjane da će, ako ga ubiju, izgubiti dar koji im je bog dao, da imaju nekoga ko ih stalno opominje, bocka, tera da razmišljaju; on poredi atinsku demokratiju sa velikim i plemenitim, ali sporim i nepokretnim konjem koga jedino ubod obada može da pokrene. Da on sam od te svoje građanske aktivnosti nije imao nikakve koristi, Sokrat dokazuje time što je ostao siromašan. Sokrat je ranije objasnio koji je njegov položaj među drugim filosofima, i razložio je svoju motiviranost istinom. Zato u ovome odlomku ne ulazi u detaljno objašnjavanje zašto se ponaša kao obad. Reč je o javnoj funkciji, koja je samo osnažena prizivom na prirodu i na božju volju: i priroda i bog očito brinu za demokratiju. ↑
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Mossadove vragolije - 21/09/2024
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024