One potiču iz sela i zaselaka Slovenije, iz imućnijih i progresivnijih porodica, ponegde su se prošvercovale uz brata koji skače; one nemaju psihičkih problema o kojima pišu novine muških skijaških skakača, nemaju problema sa treniranjem, ne znamo kad su bile indisponirane i uopšte, pojma nemamo o njima. I onda, odjednom, pre dve godine, curice iskoče i dosada sve bolje, više i brže skaču, sve do potpune premoći na Olimpijskim igrama. Uz njih, i dečki su se počeli truditi i bolje skakati. Ukratko, čudo niotkuda – uglavnom zato što im se nije poklanjala pažnja. Književna nominacija po naslovu romana Dubravke Ugrešić Štefica Cvek u raljama života odjednom pokaže seriju mladih književnica iz celog jugoslovenskog prostora – opet čudo niotkuda.
Ne nameravam da se uhvatim u staru zamku – kakvi god da su uslovi, šta god da nam radite, mi skačemo, ništa nas ne može zaustaviti, mi smo čudo niotkuda… Naprotiv, to je prilika da se pokaže nepravičnost, nejednakost, milion prepreka, sve vrste plafona, od kiklopskog, preko čeličnog, do staklenog, da se upita zašto ih nije još više kad ih je mnogo, da se granice šutnu a ne razumno pomere. Iza toga se kezi još gora stara tehnika – izabrati nekoliko, da bi se sakrila većina. „Najbolja pesnikinja“, „najveća sportistkinja/naučnica/itd“, da bi se sve ostale pokrile zaboravom, naročito one nezgodne i kolektivu mrske – nacionalnom, patrijarhalnom, zavidnom. I isto tako ne nameravam da uzaludno prizivam žensku solidarnost uz tugovanje za nedostajućom ženskom potporom. Ah, žene su najgore protiv žena i slično… Ne, ništa od toga, iza svih tih žalbi i samožalbi uvek je isto i znano.
Nedavno je Slavenka Drakulić u zagrebačkom Jutarnjem listu pledirala za pravičniju raspodelu književnih nagrada za autorke i za njihovo veće prisustvo u književnom životu. Životne pobede Slavenke Drakulić od nje čine značajan uzor za žene, njena ocena je nesumnjivo tačna. Ona isto tako dobro zna da će veći broj književnih nagrada za žene uglavnom sadržavati kalkulacije „najvećih“ koji odlučuju. Upravo zato treba se podsetiti veoma delimično napisane istorije jugoslovenskog feminizma (vidi zbornik Feminističke kritičke intervencije, Zagreb, 2012), i promena koje je pokret, akademski, umetnički i aktivistički, imao od 70-ih godina prošlog veka pa nadalje. Diskretno udaljen od jugoslovenske disidencije 80-ih, feminizam se pred rat otvoreno odmakao od tendencija rušenja Jugoslavije (dubrovački svetski kongres 1990. i zajednički dokument nekoliko stotina učesnica protiv raspada države i mogućnog rata) i nastavio svojim putem, svaki kod kuće i preko svih granica, sa svim ostalima svaki put kad se moglo. Među razlozima za backlash u položaju žena posle pada socijalističkog bloka i rata u Jugoslaviji, mora biti i taj što onoga koji nije pao u iskušenja, nije uništavao, krao i ubijao, treba ugnjetavati i utišavati, utoliko više što taj nije bio samo nemi svedok. Misoginija i ostalo što se tako razvilo u poslednjih 30 godina nisu samo posledica patrijarhata, već posledica krivog, nacionalističkog, zločinačkog patrijarhata. Feminizam to nikako ne sme da zaboravi, i zato zahtevi za boljim predstavljanjem žena, ako ne sadrže pamćenje i zahtev za odgovornošću, zvuče malčice praznjikavo. Nije jednostavno biti istovremeno Jugoslovenka, Balkanka, Srednjeevropejka, Evropejka i građanka sveta – ali kako to uspeva najmlađima, bez neposrednog sećanja? Curice skaču, svakako i zato što nisu opterećene, ali to ih ne lišava obaveze da znaju. Znaju, dakle, jer inače ne bi skakale.
Među savremenim pokretima u prostoru koji nam je koliko-toliko blizak nema nijednog koji ne bi morao da objašnjava, pravda, negira ili preuveličava svoje poreklo. Feminizam je verovatno jedini koji nema zbog čega da se izvinjava i nema ništa da krije. Nije krivo ime, nisu kriva delovanja. Žaliti se na nejednakost nema mnogo smisla, jer se nema kome žaliti. A kada se skakanje suoči sa preprekama, mnoge će naprosto odustati, što ne bi morale, kada bi se okrenule feminizmu. To ne znači ni pristajanje na pokret, ni ulazak u institucije, to samo znači razmišljati i zaključivati dosledno, istovremeno strasno i hladno. Snaga feminizma može izgledati traljavo, i realno to uglavnom i jeste. No svako „ja sam feministkinja“, izgovoreno u sebi, da i ne govorimo o izgovorenom u javnosti, znači dobitak koji je, u našim okolnostima, nemerljiv: prvo zato što pokriva mnogo opredeljenja, i drugo, zato što je to još uvek hrabro. A i sama izjava je manje važna od gesta, reči izgovorene u pravom trenutku. Ili, ukratko, skakanja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
